San o kožnoj mapi
Zahvaljujući širokoj teritoriji kojom je operisao pop Martin,a koja je kasnije podeljena na dve države, sveštenik - hajduk i njegovo blago žive u verovanju oba naroda, srpskog i bugarskog.
Uporedo sa legendama, godinama ovim područjima kruže mape koje opisuju mesta gde se nalazi blago popa Martina. I s ove i s one strane granice one se kopiraju, prepisuju, dopisuju, štampaju i smišljaju. Na jednima su crtežima prikazana mesta gde je pop Martin navodno zakopavao blago. Druge rečima opisuju mesta gde treba tražiti, treće su prave zagonetke jer je potrebno rešiti šifru da bi se blago pronašlo, a ko je ne reši ispravno dogodiće se neko zlo. Zapravo, onoga ko pogreši u rešenju zagonetke zadesiće smrt.
Sve su različite, od načina prikaza do materijala.
- Svi mi godinama tragamo za blagom, rešavamo enigme i pratimo znakove koje je pop Martin ostavljao najčešće urezane u kamenu - priča Zoran Mirković, tragač iz Sokobanje, koji nam je dozvolio da fotokopiramo jednu od mnogobrojnih mapa popa Martina na osnovu koje on pokušava da pronađe blago.
Ta mapa, zapravo, je velika skripta u kojoj su navedena potencijalna mesta sa raznim blagom: dukatima, zlatnicima, srebrnjacima, nakitom, oružjem... Na prvoj strani su poznata mesta, poput Prokuplja, Vranja, Sokobanje, Toponice... ali dalje nailazi se na toponime koji mogu biti bilo gde u Srbiji i Bugarskoj: Jelenova magaza, jezero Potajno, Grozdin grob, Jovina magaza, Sveta Petka... Ovi drugi toponimi predstavljaju najveći problem za tragače.
- Nazivi mesta gde treba tražiti zakopano blago popa Martina su za Srbiju uobičajeni i mogu se nalaziti na bilo kojoj planini, kao recimo magaza Oštra čuka, Tri čuke, Koprivnica, Kurijačka planina - žale se tragači.
- U kraju oko Sokobanje, Aleksinca i Leskovca, na primer, veli Mirković, ima mesta koja se nazivaju kao u mapi, ali opisi ne odgovaraju onome što vidiš. Tri čuke, na primer, u mapi su stene, a u stvarnosti je sve puno šume. Teško je uklopiti sve: i naziv i opis mesta. A možda se i teritorija promenila. Umesto šume, možda je tu livada, ako je nekad bila reka možda je presušila, ako je bunar - možda je zatrpan, ako je drvo - isečeno je ili ga je grom uništio... Osim toga, u većini mesta u Srbiji postoje ovi toponimi i dan-danas, ili su se nekada tako nazivali.
Većina tragača za hajdučkim, ali i drugim blagom, poseduje jednu od silnih replika mapa popa Martina. Ipak, svi sanjaju da se dočepaju kožne mape, jer ona je, po njihovom mišljenju, garant da potiče iz perioda kada su Turci vladali našim prostorima.
- Koliko ja znam, niko takvu mapu nema, nisam bar čuo, a ako je ima, taj sigurno zna gde je zlato. I sigurno ga je već našao - kaže jedan od naših sagovornika, koji, za razliku od Mirkovića, nije želeo da ga javno pominjemo. Ni sam nije mogao da nam objasni zašto, budući da u okolini Jagodine svi znaju da se on bavi poslom tragača i da ima detektor za metal, koji obilato koristi.
Jedna od mapa popa Martina, koju je, inače, teško čitati, jer je nečitka i izmešana sa bugarskim jezikom, i bez odgovarajućih znakova interpunkcije koji onemogućavaju ispravno čitanje i razumevanje smisla, navodi popis mesta gde je blago. Uz sve to daje i zapis proroka Ljube i Smaje:
"Ovaj popis slušaj, sve je pisano tačno, ako veruješ - to je, ako ne veruješ - nemoj. Kad dođe vreme svako će se uveriti, ali mnogo će vremena proći i doći će dvadeseti vek kada će Srbija da propadne od neviđene sile i mnogi će narod kroz Srbiju da prođe i svi će veru da menjaju. A to će od nenadne strane sila da udari i tu će pola sveta da strada, a od golema bolest će deca da pomru, a posle toga će da nestane carstvo pravog sveta i zemlja će da se očisti od nečasnu veru i Turčin će celi svet da oslobodi, jer on samo vernu vojsku ima, a i on će svoje carstvo da izgubi i Turska ima za tri dana da propadne i to kad sila na pogolemu udari, tada broj 73 dana i ta sila mora da propadne. A ko bude živ neka gleda po ovo pismo, ne bude li tačno, nemoj da veruješ više, jer znaj prorok Ljuba što kaže to sve bi...
Blago onom ko tada Srbin bude, jer najveću slobodu će imati, a sud neće za njega da postoji, Srbija će golema da bude i pet zemlje u jednu će da bude.... U potpisu ovog proročanstva stoji Martin Himović. Još je napisano: Ovo je tačno i čekaj vreme i čuvaj pismo. Kraj." Nacrtane su strelice na krstu koje označavaju "pravo mesto".

Pare legle u grob
U MAPI popa Martina, koji je sa svojih 40, po jednima, po drugima, sa 70 hajduka presretao turske karavane koji su puni išli za Carigrad, a blago negde po vrletima južne i istočne Srbije sakrivao, navodi se 65 mesta gde je ono zakopano. Ljudi iz ovih krajeva veruju da su mape tačne i mnogi od njih, povedeni snom o nenadanom bogatstvu, neumorno špartaju planinama tražeći znakove. Često je u mapama napisana zagonetka koju treba odgonetnuti, tako da od njenog rešavanja zavisi ishod.
Navešćemo najzanimljivije opise, kakav je za selo Masuricu,(na internetu smo pronašli da se selo nalazi u blizini Vladičinog Hana) kojom, inače počinje popis, a za koje je zapisano:
"Traži Malekovo vodeniče. Nad vodenicom u lešta grob vodeničarski i pare u grob. Buka sa usta vezana sa lanac za kamen. Vidi dobro, ima sa obe strane po jedan krst ukovan na kamen. Od buku pođi naviše, nađi ustav ili savak, stani na savak i preskoči preko vode, tu kopaj, ima jedno kače sa parama, na pare ima sablja sa tri draga kamena, ima tefter sa zlatne korice od sedam oka, i dva krsta i jedne terazije zlatne.
To je samo deo puta koji treba da se prevali da bi se došlo do neslućene nagrade... Slede dalja uputstva: "Pođi više uz vodu, tu ima jedan modar, stojeći kamen spakovan i jedna mala, kovana vodenica puna sa dukati i dragi kamen. Izađi na mala vrata od vodenice gde ima tri stepenika, tu ima borčuga i velika ploča kao za mešanje hleba. Pod njom je jedno kače a u njemu pare".
Za selo Masurica navedeno je nekoliko potencijalnih mesta gde je blago, a među njima i ovo: "Pođi niz reku, tu ima streliš, kamen, a protiv njega drugi kamen veliki kao zid. U njemu ima jedna rupa, kao prozor, i tu ima para. A rupa je zatvorena sa pločom."
Teško da neko može da se snađe sa ovakvim navodima, jer ne zna se o kojoj reci je reč, ili o kojem potoku, a vodenica je bilo svuda gde i potoka. Pitanje je da li potok još postoji.
Mada ima tragača za skrivenim blagom koji ne misle u potpunosti tako.
U pop Martinovoj mapi upućuje se dalje "pošteni Srbin koji veruje" da ne odustaje od traganja:
"Ajde u Malu planinu i traži Gargovu vodenicu ona je zakačena za ...oganj. Vidi se dok je veka i sveta na poljani, na njoj tri kamena, jedan drugog ne udara. Na jednom je kuća, na drugom plovka, a na trećem sedam prutova. Na vodenicu čerep prosečni, nad njim ima i dva golema, pred vodenicom ima sedam stepenika a na srednjem jedan crven..."
Ali, zaplet tek predstoji: "Ispod vodenice ima poljana, na poljani tri bresta sa žilama spletenim, a preko puta ima tri groba turska. Ima tu i kamen veliki kao polovina plasta. Da se popneš na njega. Odozgo ima iskovana sofra, sa sedam hlebova, sedam kašika i jedna velika kašika, jedno somče, dve ribe, jedna cela, jedna pola, pastrmka i jedan nož i na dole visi mleko i jedna srna, i jedan grob, do njega ploča, a na ploči ruka, ispod nje bakrač sa bele pare. Tamo ima i mačka ćopava u stenu.. Sedam dolina se sabiraju, do mačke ima ploča i sedam stepenika, to je po vlaškom planu, znak da su tu pare."
Kako rešiti ovu zagonetku u kojoj je, po navodima pop Martinovim, na kamenoj sofri iskovano pola životinjskog sveta plus kompletan escajg... I šta oni uopšte znače. Da li su zaista iskovani ili se u prenesenom značenju navode...
Ali ni tu se ne završava opis gde su pare. Pop Martin navodi dalje: "I ne samo tu, pogledaj gore, pa ćeš videti rupu kao čaša. U toj rupi ima kvočka i dvanaest pileta, jedno pile ujeda (ili gleda) dve zmije čiji su repovi zakačeni, a tu ima podsek za sedam konja da se vežu pod zadnje noge, zazidano ima kamen kao rogoška spleteno, svrati u potok, ima dva kamena kao dva direka, i dve stolice. Pogledaj gore. Ima dva sedla i dve kubure..."
SVE SE MENjA
JEDAN lovac na blago rekao nam je da opisi mesta možda i jesu tačni, ali teško je naći isto stanje kao onda kada je pop Martin živeo.
- Na primer, kaže on, nađeš potok, ali kako da nađeš vodenicu, još ako je manja i ako je bila trošna u njegovo vreme, onda je jasno da joj danas nema traga. Pa, i da nije bila trošna, da je bila nova novcijata, propala bi do sada sto puta.
SOLIDARNOST "KOLEGA"
U PRAKSI, na terenu, često se dešavalo da tragači koji prvi nađu "ajduk pismo" i pop Martinove znakove, jednostavno svaki trag izbrišu, da drugome ne bi poslužio kao putokaz. Među njima, ipak, bilo je i onih savesnih i solidarnih koji su u mape popa Martina unosili svoja otkrića. Na terenu našli su znak, zatim su ga izbrisali, ali su to "prijavili" drugim kolegama ili eventualno uneli u mapu. Drugi su, navodno, priznali da su našli blago i taj podatak, takođe, obnarodovali kroz mapu.
U jednom poglavlju pop Martinove mape navedeno je da je u "Jovinoj padini u propast palo osam tovara. Kasnije, piše u mapi, mesto je udareno crnim mastilom, što znači da je neko odneo pare".
Kod Toponice "mesto Oranica popova, tamo ima vrelo, a u glavi vrela zazidane pare", zatim od sela Jablanica ima mesto Kravlje, tu ima vrtop kamen kao sanduk, a pod njim tovar zlata. Kod sela Miljkovac ima Bojin breg, tamo ima jedan klen kriv, a pod njim veliki zid, a ispod kamen šupalj može čovek da se provuče, u rupi je kotao pun zlata." U istom selu, u manastiru Sveti Ilija ispred crkve je zlato, to zlato daj crkvi".

Nisu ludi da priznaju
MAPA popa Martina čije se razne verzije mogu naći širom Srbije i Bugarske, i da jeste nastala na osnovu oruginalnog zapisa pretrpela je tolike izmene dopisivača da je teško pratiti njene upute i smisao, uopšte.
Opise mesta gde je blago, dodatno komplikuju nacrtani znakovi, koji, kako se objašnjava, predstavljaju odrednicu, kao "kad vidiš te znake sigurno si na vrh plana". To su :polumesec, sunce,onda jabuka sa ćiriličnim slovom V, krst sa četiri strelice. U mapi se on naziva "ajduk plan". Ovih znakova ima u svim kombinacijama pop Martinovih mapa, koje se mogu kupiti, u zavisnosti od "kvaliteta", za 50 do 200 evra, neke i za više.
- Ma kad bih našao pravu, kožnu mapu, dao bih za nju i hiljadu evra. Pa i više. Jer, znam, blago nacrtano na njoj je sto posto tamo - kaže tragač Mirković iz sokobanjskog kraja, koji je bio ljubazan da nam ustupu svoju mapu.
Ne može se utvrditi da li je iko na osnovu plana popa Martina našao bilo šta što potpada pod pojam "hajdučkog" ili bilo kojeg drugog blaga. I da jeste iskopao riznicu nijedan tragač to neće priznati imenom i prezimenom. Jedni su nam zagonetno na ovo pitanje odgovarali, ostavljajući mogućnost da su nešto ipak našli, rečima "pa nađe se ponešto". Drugi su, opet, bili iskreni: Šta je vama, pa ko će to da vam kaže, da vam je rod najrođeniji, nije lud da prizna.
Istovremeno, niko to "nešto" ne želi da vam pokaže, ako ga uopšte ima, bojeći se javnosti, a samim tim policije i drugih lovaca na blago ili - kriminalaca.
U jugoistočnoj Srbiji narod priča da baš neke javne, poznate ili bogate ličnosti otkupljuju nađene riznice, ne pitajući koliko košta. Priča se da čak te javne ličnosti i biznismeni organizuju tragače, plaćajući da za njih traže blago. Ni to vam niko neće priznati, ali će vam potvrditi da je i to "garantovano tako".
- Ako je neko i našao blago, vele naši sagovornici tragači, onda budite uvereni da ono ne stoji kod njega u kući, sakriveno u podrumu. Odmah ga je utopio, preprodao nekom, a ovaj dalje.. Jer, za njega lično opasnost je velika da čuva blago. U praksi, to se odmah prodaje.
Tragači veruju da ima onih kojima se posrećilo. Kada u nekom malom mestu jugoistočne Srbije neko počne da gradi kuću, narod kaže: "Vidi, našao blago, pa sad zida". Ili ako kupi nova kola kaže se "iskopao ćupče", ili ako pošalje dete da studira u Beograd ili dalje u inostranstvo... Svaka situacija u kojoj neko napreduje smatra se plodom iskopanog zlata... Pozitivan ishod leži ili u pukoj slučajnosti, kao što nam je rekao jedan Nišlija koji poznaje jednog koji je slučajno polomio granu hrasta, a ono iz rupe u drvetu počeli da sipaju dukati. Ili jedan drugi koji je orao neku davno zapuštenu livadu, pa raonik udario u ćup, a u ćupu zlato.
- Sve je moguće, veli tragač Nikola Pejčić. - Podjednaka je mogućnost da slučajno iskopaš blago kao i da ga nađeš po mapama.
Da bi ga našli po mapama, tragači moraju da reše zagonetke i nađu znakove iz "ajduk pisma": zvezdu, polumesec, jabuku ili slova...
U mapi popa Martina tako je opisano blago, koje se nalazi u selu Lajkovac Vranjsko: "Traži u to selo ajduk znake i seoski svinjarnik, tamo ima voda danju drvo sova sa kavak pod drvo tovar zlata u zemlji i metar od istok". U ovom navodu nema znakova interpunkcije, posebno zapete, što podseća na Pitijina proročanstva koja se mogu tumačiti dvostruko.
U pomenutom selu, dakle, treba tražiti svinjarnik. Ako zanemarimo mogućnost postojanja svinjarnika i sledimo uputstva, pored svinjarnika trebalo bi dakle da bude voda i drvo i, može biti danju u tom drvetu sova spava, što možda i nije bitno, ako se u planu navodi da je zlato pod drvetom u zemlji i metar od istoka. A možda je i bitno. Ali kako ustanoviti meru "metar od istoka".
Za isti kraj vranjski navodi se selo Jašolija (ili kako je tumač dopisao Jašoleca, Jašočio, Jašolio?): "Od Vranja 15 minuta pred selo... ima mala ćuprija i tu levo ima rupa. I kamen grobarski a pod njim 30 oka zlata".
Planinske znake i "ajduk pismo" treba tražiti u okrugu vranjskom i oko mesta koje se zove Šumica.
"Tu ima vrelo i nad njim kamen, a na njemu tri pruta. Pod kamenom su pare".
Takođe, u jednoj od verzija mape popa Martina navodi se da "isti znaci isti ajduk verni plan", kraj vranjanski, na Jovinoj poljani.
"Uz put, piše dalje, ima golem brest. I jedan mali među njima. Pet tovara zlata dva metra u zemlju. Meri sredinu."
Plan isti, isti znaci, "ajduk pismo", mogu se naći, po ovoj verziji,i u selu Daskalovu( ili Deskalaovu) kod Vranja. Tu postoji Daskalov most a selo je "iznad Vranja, na visoko mesto, tamo ima obrok Sveta Trojica do njega dub (odsečeno drvo) a pod njim sa desne strane kazan para. Do pola metra u zemlji."
KOD ŠUPLjEG DUDA
U VLASOTINAČKOM kraju u pop Martinovim mapama navodi se nekoliko lokacija: manastir Sveti Ilija, "pred manastirom je crkva a pred crkvom drvo dud, ono je šuplje, u njega je nasipano oko 80 oka".
Kod Vlasotinca, piše dalje u mapi popa Martina, ima mesto Gubersko parost ili Parosilj. Tu traži bunar santrač od kamena bigorljiv, u taj bunar spustismo bure zlata".
U kraju oko Prokuplja takođe su crtani znakovi i "ajduk pismo". U selu Konjari ima... "ajdučka česma u glavi 20 oka zlata".

Nije zlato za svakoga
SAKRIVENO blago popa Martina Himovića, kaže legenda, a piše i u mapama popa Martina, ne može svako da nađe ni da odnese. Mora da bude predodređen za to. Osim toga, mora da bude pametan, oprezan i spretan, jer u mnogim riznicama, veruje se, postavljene su - smrtonosne zamke.
Glavna pećina u kojoj su se krili pop Martin i njegovi hajduci, čije postojanje greje nadu mnogim tragačima da neumorno vršljaju planinskim masivima, nadajući se da će je jednom otkriti i u njoj naći neslućeno bogatstvo, navodno je obezbeđena smrtonosnim mehanizmom. Ulaz u pećinu, piše u mapama popa hajduka, čuva zlatna zmija. To je zapravo mehanizam koji se, ako se prethodno ne otkoči, aktivira kada se zakorači u predvorje pećine i zlatna zmija udara neželjenog gosta u glavu ili predeo vrata. Navodno, pop Martin je i same konstruktore mehanizma morao da ubije, da ne bi odali tajnu.
TragaČi širom jugoistočne Srbije strahuju od ovog mehanizma i mnogih drugih sličnih za koje se pripoveda da ih ima svuda gde je pop Martin sakrivao blago.
- Ima logike da je pop obezbedio nekako svoje blago. Možda je nešto narod uveličao, dodao, ali većina nas veruje da možda nije baš zlatna zmija, ali sigurno po skrivenim magazama gde je zlato postoji neka zamka za vukove, ili lisice. Ili strahujemo da može nešto da nam padne na glavu. Jedan tragač je, čuli smo, ispred neke pećine u koju je hteo da se zavuče propao u rupu. Nije je video, bila je zamaskirana. Srećom, imao je mobilni, bio je dostupan pa je pozvao prijatelje koji su ga izvukli. On je polomio nogu. Posle se vratio na isto mesto, uspeo nekim merdevinama da premosti rupu i uđe u tu pećinu, ali nije našao ništa konkretno. Stalno se vraćao tamo, pošto je bio siguran da to mesto krije neku tajnu - priča četrdesetogodišnji tragač iz Knjaževca.
U okolini Zaječara, veruje se u tim krajevima, nalazi se negde po vrletima glavna zazidana pećina hajduka. U njoj se nalazi krevet sa četiri zlatne jabuke, postavljene na sve četiri strane kreveta. Te jabuke mogu da se uzmu, ali mora da se zna kojim redom.
- Ako ste pogrešili redosled - kaže tragač Marinko Antić sa kojim smo razgovarali, a kome su mape popa Martina hobi, ne strast, aktiviraju se zamke i, kako reče, “ode život pusti”.
San svakog tragača jeste da pronađe veliku pećinu u kojoj su boravili svi hajduci. Divna je legenda o toj pećini u zaječarskom i knjaževačkom kraju.
U pećini, navodno, ima 40 kreveta, 40 stolova, 40 stolica, najmanje toliko pušaka, pištolja i, naravno, gomila zlata. U njoj se krila kompletna hajdučka družina. Spavala, živela, delila plen, odatle kretala na pohode, u nju se vraćala, ali ne direktno, već oprezno, sa jednog mesta na drugo, da bi na kraju, kada su bili potpuno sigurni da ih niko ne može videti ili pratiti - dolazili u tu pećinu.
- Hajduci su imali nekoliko pećina u koje su najpre dolazili, da bi zametali trag - veli Antić.
- Kada bi bili sigurni da su umakli poteri, iz jedne su prelazili u drugu, i konačno u tu najskrovitiju. Čarobnu, tajnu pećinu, koja je bila njihov dom i ogromna riznica.
Za tu pećinu, mogli su znati samo hajduci. Ma koliko ih bilo. I niko drugi. Ni jataci ni žene, ni prijatelji. Poznato je da hajduci nisu dovodili žene. O tome je Vuk Karadžić pisao: “Hajduci poste i mole bogu kao i ostali ljudi, a osobito se čuvaju od ženskinja. Da se dozna za kakvoga da se miješa sa ženskinjem, onoga bi društvo njegovo ubilo, jer kažu da bi s takvoga svi morali biti nesrećni.”
Ipak, muškarac i žena hajduci, nije bila retkost u našim krajevima. Poznati su hajduk Petar i hajdučica Milja Kobiljac koji su živeli u Vlaškoj, a u Srbiju prelazili samo da pljačkaju.
TakoĐe, vernost i pouzdanost bili su na prvom mestu kod hajduka. Jataci su bili neophodni, ali nisu ih dovodili u skrovita mesta, jer poznato je, u slučaju mučenja mogli su odati hajduke.
Hajdučka pravila zabranjivala su velike količine alkohola. Svaki se hajduk mogao napiti, ali se znalo dokle. Ako bi preterao, opominjali bi ga da to više u tolikoj meri ne čini, a ako bi se on oglušio o upozorenja - ubili bi ga. Tako su hajduci Vlajko i Milan Brkić u dragačevskom srezu ubili svog druga Mitra Trifunovića, zbog pijanstva.
Za pećinu popa Martina Himovića i njegovih hajduka mogli su znati samo hajduci, a pošto se zna da su oni čuvali dobro tajne, mala je verovatnoća da su ikada ikome odali ili zapisali gde je velika pećina. Na nju može da nabasa samo srećnik. Ili, kako kaže legenda, predoređeni srećnik.
Velika pećina popa Martina i njegovih hajduka “pronalazi” se širom Srbije. Po jednima ona je u pirotskom, po drugima u sokobanjskom kraju, po trećima u Žagubici ili Zaječaru... Jedan tragač tvrdio nam je da se pećina - skrovište hajduka, zapravo nalazi pored Hladne pećine, jer su u toj hladnoj pećini hajduci držali hranu. Dovoljno je blizu pećine gde su spavali.
- Nije svakom suđeno da uzme zlato - rekao nam je zagonetno jedan “Indijana Džons”, dok mu je pogled zamišljeno lutao vrhovima Rtnja i Ozrena. - Zlato popa Martina?! To je sudbina! Pojedine riznice imaju i kombinovane šifre, koje traže rešavanje problema u nizu. Kome krene ispravno da rešava te šifre, koje su na početku teže a kasnije jednostavnije, otvaraju mu se sva vrata redom. I dolazi do blaga.
PRETNjA PROKLETSTVOM
NEKE sakrivene riznice sadrže i deo crkvenog blaga koje je namenjeno za zidanje bogomolja i samo se za to sme koristiti. U protivnom, onoga ko tako ne učini zadesiće prokletstvo i nesreća. Tragači su, zbog ovih priča, sujeverni.
- Sujeverni su jer se boje.Ima mnogo opasnih mesta u koja, recimo, ja ne bih ušao ni za živu glavu. Znam da su neki ulazili i znam kako su prošli. Treba se čuvati, bogami, opasnosti i zmija leti, a u kletve ne verujem.

Ikone velike kao vrata
LOVCI na hajdučko blago, za koje se veruje da je zakopano "negde" po jugoistočnoj Srbiji, pričali su nam da u mapama popa Martina, koje oni koriste, postoje mesta gde možeš odgonetnuti zagonetku samo u određenim danima i u odnosu na sunce. Recimo, kada zraci sunca tačno u podne (ili kad se rađa) padnu kroz neki otvor na skriveni ulaz u skrivenu riznicu. Samo u tom trenutku može se, navodno, videti otvor ili put kojim treba ići da bi se došlo do skrivenog blaga.
U mapi popa Martina navodi se tako jedna lokacija:
"Mesto Mala Jelenova pećina nema mapu nego skriveno jezero i pećina koja je zatvorena, malo se vidi, a kad sunce je, kad staneš pred nju, vidi se toplo vrelo i oštra čuka, to je u leskovačkom kraju".
Pojedina mesta gde se krije blago, međutim, locirana su u područjima za koja ondašnji stanovnici veruju da su ukleta ili da u njima žive sandžabe, aveti, i živi mrtvaci. Za vreme hajdučije bila su to mesta gde opstaje samo onaj "ko može stići i uteći i na strašnom mestu postojati."
Austrijski putopisac Feliks Kanic, koji je početkom i sredinom 19. veka u više navrata boravio u Srbiji, prolazeći je uzduž i popreko, ostavio je neprocenjiva istorijska svadočanstva o kneževini, a potom i o kraljevini. O hajdučkim regionima zapisao je sledeće:
"Idući kroz kanjon Lunjevačke reke, ozloglašene klisure blizu Lunjevice, sela sa dvadesetak kuća u bezljudnoj divljini, čoveka spopadne jeza".
"u jednom oštrom usečenom mestimično obraslom useku priključila su nam se još četiri policajca i kada su kapetanu podneli izveštaj, odvažili smo se da uđemo u klanac.
Povod za ovu neobičnu meru predostrožnosti bilo je razbojništvo izvršeno nekoliko dana ranije u Juževičkoj mehani, u koju smo malo kasnije svratili da predahnemo. Dva do zuba naoružana odmetnika, kažu, banula su pred mehanu i pozvala dvojicu seoskih trgovaca da im predaju svu svoju trgovinu, a kada je jedan od ove dvojice preteći rekao: "Znam ja tebe dobro,vratićeš ti meni taj novac", razbojnik mu je odsekao glavu, na užas prisutnih".
Naravno, opis ovog događaja potiče iz perioda kada "hajduci više nisu bili kao nekad" ili, kako je rekao Pera Todorović, "stari hajduci su bili u službi vere i slobode, branioci srpske sirotinje od islamskog nasilja, a današnji otimaju Srpkinjama tašne i zlatne lančiće".
Pop Martin Himović živeo je u prvoj polovini 19. veka, a novi hajduci o kojima sa prezirom govori Pera Todorović - krajem istog veka. Pop hajduk otimao je mahom od Turaka, mada nije opraštao ni bogatim trgovcima, pa ni svetinjama. Ako je suditi po opisu "enterijera" velike pećine u kojoj su se krili i, navodno, ostavili ogromno blago, stradale su i neke crkve.
Mapa popa Martina opisuje kako do pećine i šta u njoj ima.
"Tu ima ispisan znak, na kamenu konj i jedna ljudska glava, ima rupa u zemlji koja kada se otvori, mora da se stavi merdevine sa pet stepenika i kad siđeš videćeš sa leve strane halate, sindžire i čukove. Kada kreneš još napred videćeš dve-tri rupe koje su natopljene voskom. Ako kreneš desno, odatle ćeš otići u propast (provaliju), ako ideš levo, naići ćeš na sedam tela.
U pećini ima raznih stvari, krzna od medveda, kofa, pušaka, pištolja, torbica, sablji, čak i jedna ljudska glava.
Ima još 44 ikone, od kojih su četire velike kao vrata. Na jednu je prikačeno sedam kandila. Ima knjiga koliko za ceo jedan tovar..."
Isključeno je da su hajduci pomenute ikone oteli od Turaka (koji su ih prethodno oteli iz pravoslavnih bogomolja), jer je poznato da islam zabranjuje držanje slika, statua i kipova ("njihovo prisustvo u kući je dovoljno da otera meleke, koji predstavljaju milost Alaha"). Ikonu Turčin ne bi uzeo, a hajduci ih sigurno nisu "naručili", nego su ih, ako je predanje tačno, uzeli iz crkve. Iz kasnijeg hajdučkog perioda ima jedna priča o hajduku koji krade zlatan krst iz crkve. Da bi to uradio, morao je da se popne na časnu trpezu. "Ne, kaljavim opancima na časnu trpezu, munja te ubila" - veli mu kolega. Onaj dok krade odgovara: "Ne gleda Bog na kaljave noge, nego na čisto srce".
Blago popa Martina, koje je decenijama ovaj "gorski car" sakupljao i krio po nepristupačnim predelima gde je hajdukovao sa svojih 40 ili 70 hajduka, kako kaže legenda, prilično je raznoliko. Na osnovu mape koja locira tajna mesta, zaključuje se da ima tu zlatnika, "belih para", konstatinki, pušaka, sindžira,sablji, pištolja, dragulja, ogrlica, prstenja, zlatnih jabuka, viljušaka i drugih predmeta... Ima kandila, ikona, ikona kao vrata...
Skriveno je na stotine različitih mesta za kojima tragaju lovci na hajdučko blago. Glavni plen, veliki i nedostižan, skriven je u velikoj pećini o kojoj svi sanjaju...
- Eh, da mi je da nađem pećinu, ali teško, teško... - razmišlja naglas Zoran Mirković iz Sokobanje, koji za blagom traga jednu deceniju. - Ne verujem da je iko pronašao. A možda i jeste, ali ćuti. A, opet, šta ako nije...
I baš ta misao golica maštu i greje nadu. Možda je pronađeno, a možda i nije blago popa Martina. Ko će to znati.

Kočija puna zlata
LEGENDA kaže je jednom prilikom bežeći od Turaka, pop Martin celu kočiju blaga, koju je prethodno oteo od svojih progonitelja, morao da baci u vrelo jedne reke. Koje? Niko pouzdano ne može da kaže.
U Sokobanji će vam reći da je kočija sa blagom potonula u duboki vir Moravice. A u Žagubici, na primer, da je blago progutao izvor Mlave. Tražili su ronioci i u Moravici, na mestu gde je teren toliko nepristupačan da je bilo potrebno veliko umeće samo da se sa litica spuste do kanjona. Ronili su u Mlavi i do 30 metara dubine. Ni kočije, ni blago - nisu našli.
U sokobanjskom kraju duboki vir koji krije tajne blaga nalazi se baš ispod Soko-grada, rimske tvrđave koja je uzduž i popreko prekopavana, a prastare zidine uništavane, zbog verovanja da je "neko blago" tu negde. Ispod te litice, možda čitavih sto metara u dubinu, kovitla se veliki vir.
- Moguće da je pop Martin bacio kočiju baš sa litice dole u vir - kaže Zoran Mirković, lovac na hajdučko blago koji deset godina traga baš po ovoj oblasti. - Iako je predeo strm i krševit, ovde je bio put, još su ga Rimljani napravili, a posle ga koristili Turci dok nisu u međusobnom obračunu, kako kaže istorija, srušili tvrđavu Soko-grad. Verovatno je tim putem pop Martin bežao u planinu, a kada je video da će ga Turci sustići, šta je drugo mogao nego da plen baci u vodu. Na sigurno, u duboki vir.
U KRAJU oko Žagubice, koji smo takođe obišli prateći priču o blagu popa Martina, tragači "znaju" da je kočija u izvoru Mlave. Sagovornici koji nisu želeli da im pominjemo imena rekli su nam da su tu lično tražili.
- Ja sam ronio, sa opremom, ali voda je tu duboka i do 50 metara. Donekle sam došao, možda do tridesetak metara, dublje sam video pećine i nisam smeo. Zbog pritiska i virova.
Predeo oko vrela Mlave priroda je načičkala mnogobrojnim pećinama. Ima ih stotine, kažu naši sagovornici, i većina je neistražena.
- Najčešće dolaze speleolozi, ali sa njima provuku se i lovci na staro blago - kažu tragači iz Žagubice, u mnoge od tih pećina niko nikada nije ni ušao.
Ispred nekoliko relativno vidljivih pećina, čije ulaze sve više prikrivaju šuma i rastinje, rekli su nam lovci na blago, nailazili su na tragove kopanja. Tu su duboke, nezatrpane rupe, ili do pola zatrpane. Nisu se trudili da sakriju da su tu kopali. Često se na stenama ispred pećina mogu videti tragovi pijuka ili nekog tvrdog predmeta. To može da znači da su oni koji su tražili blago, možda naišli na znak koji pop Martin opisuje u svojim mapama, i da su ga namerno izbrisali, da drugi tragači ne bi išli njihovim putem.
- To znači da je sigurno, na tom mestu, bio znak koji je pop Martin ostavio kao putokaz u enigmi gde je zakopao blago, ali ga je onaj ko ga je prvi video uništio, kako drugi tragači ne bi rešili zagonetku i pre njega našli blago - veli Mirković.
A MOŽE li to da znači da su našli blago?
- Može - uglas odgovoriše Mirković i njegov kolega koji je želeo da ostane anoniman, jer se tim poslom više ne bavi a i neće, kako je objasnio, jer se umorio od lutanja. Onda su, svako zasebno, dodali: A možda i nisu...
Dok se u Srbiji veruje da je kočija završila u Moravici, Mlavi, Peku.. u Bugarskoj smatraju da se to dogodilo u trnovskom okrugu. Ista je priča, isti su progonitelji popa Martina, kočija je puna zlata, jer je Martin Himović presreo karavan koji je nosio zlatnike u Carigrad, samo je drugo mesto. Na bugarskim mapama popa Martina navodi se da je kočija bačena u neku reku kod sela Balvan, Top Korija, Kotlenica, Koseličev dol, Kata čalasta, Čurčkovec, Studenija, Kladenac, selo Kajadžik, Kamenarevo...
Lovci na blago iz Srbije, koji su imali kontakte sa "kolegama" iz Bugarske ili su se interesovali za problematiku, rekli su nam da niko ne može biti siguran gde je potonula kočija: Srbi veruju da je u Srbiji, Bugari da je u Bugarskoj. Dešavalo se, ipak, da lovci na blago iz Bugarske dođu u Srbiju. Kao što se dešavalo da su neki naši išli tamo.
- To znači da su tragali i jedni i drugi sigurno dugi niz godina, da ništa nisu našli i da su se razočarali. Zato je Bugarin pomislio da je zlato ipak u Srbiji, a Srbin da je zlato u Bugarskoj. Ali, ja ne bih išao u Bugarsku. Ja znam, zlato je ovde, u Srbiji, samo gde.

Svakoj mapi dodatak
DA nije bilo mape popa Martina, koju je, navodno, on ostavio pokolenjima da im bude putokaz za otkrivanje skrivenog blaga, mit nekog drugog zlata grejao bi srce tragača. Ali pop Martin Himović ili neko drugi, po predanju, ostavio je iza sebe obilje zapisa o tome gde je tačno sakriveno blago koje su hajduci otimali od Turaka. Zakopano je po skrovitim mestima, pećinama, rupama, bunarima, u vodenicama širom Srbije i Bugarske.
Da sam ne bi zaboravio gde je šta od silnog tovara blaga sakrio, Martin Himović obeležavao je znakovima skrovita mesta ili neposrednu blizinu. Istovremeno, ta mesta zapisivao je u svojim mapama. Za svako mesto crtao bi jednu mapu.
- Možda je neko nekada našao bar jednu pravu mapu, možda je našao više mapa, na osnovu kojih je iskopao blago, a onda se vest pročula, pa se neko drugi, opet, dosetio da pravi mape. Ko zna, možda su tako nastale. Možda su izmišljene, a možda su stvarne. Ili, možda su jedne izmišljene, a jedne stvarne. Ali koje - razmišljaju neumorni tragači sa hajdučkim blagom.
Možda je od svega pomalo istina. Na mapama je vidljivo da su dopisivane. Pretpostavlja se da su vremenom umnožavane i da su im dodavane lokacije, pa se od jednog područja, na kome je pop Martin ordinirao, područje proširilo. Po jednim mapama, ispada da je pola Srbije zatrpano skrivenim magazama.
U zapisima popa Martina Himovića, čiji prepis koristimo, pominju se nebrojene tajne riznice. Najpoznatije su Gargova vodenica, vodenica Korab, Gradište, Miljkovac, manastir Sv. Jovan Pust, Jelenova pećina, Smokova rupa, Srebrenica, Šarčev dol, Gogin vrh, Oštra čuka, Suva planina, pećina Zvecara, pećina Zmijovnica, pećina Kapavica, Peštera, Jagličko, Karlov kamen, Kurjačka pećina...
Sve one kriju blago, obeležene su “ajduk znakovima” i za svaku navodno postoji mapa. Ali u pojedinim zapisima piše da je to samo jedan mali deo blaga koje se krije na prostoru Srbije i dela Bugarske. U zapisima se tvrdi da samo od Čapljinaca do Leskovca postoje 64 tajne magaze, a u niškom i pirotskom okrugu 70 manjih ostava sa blagom.
Postoji, navodno, još jedna knjiga koja zna za 889 mesta na kojima je sakriveno, ni manje ni više, nego 12.000 tovara zlata.
- To je već manje moguće, i ja u to lično ne verujem - veli Zoran Mirković. - Ako je imao zlato, a imao ga je, nije mogao baš na toliko različitih mesta da ga sakriva i još da pešači ili jaše na konju, svejedno, po sto-dvesta kilometara.
Poznavaoci ove problematike veruju da je neki zlonamernik, kako bi proširio nadu širom Srbije, dopisao knjigu od 889 mesta koja kriju riznice. Uz tu “knjigu” u mapama je zapisano i da “svo to zlato izaći će na videlo, kako su predviđali proroci Ljuba i Smajo, tokom 20. i 21. veka”.
- Nema sumnje da je tokom 20. i 21. veka nastalo najviše prepisa mapa popa Martina - kaže tragač iz Niša Nikola Pejčić.
- Da bi se što više ljudi podstaklo da krene u potragu, ili možda da bi Srbija time izašla na “zanimljiv” glas, ili da bi se dovukli turisti ili da bi se ljudi zabavljali mitovima i legendama. Nešto je od tih mapa lažno, ali nešto nije.
U mapi popa Martina, osim oštrih čuka i pećina, koje su nepristupačne i sakrivene, često se navodi kao lokacija sakrivenih para - crkva.
- To je i mene čudilo jedno vreme, jer ako je ta crkva bila stara, pretpostavlja se da je bilo i popa - veli Miljković. - Kako je onda neko mogao da sakrije blago u crkvi. Morao je noću da se prikrada i da kopa, ali bi sutradan pop video tragove kopanja! Još više me čudi da je blago u crkvi, pošto Turci baš nisu ostavljali hrišćanske bogomolje netaknute. Došli bi i jednostavno zapalili crkvu.
- A možda baš u tom grmu leži zec - dodao je naš sagovornik potpuno zamišljen - Možda je na mestu gde su nekad bile crkve stvarno blago. Crkva je izgorela, ali ono je pod crkvom. Možda treba tražiti crkve koje su nestale...
U mapi popa Martina Himovića ima nekoliko primera za blago sakriveno u crkvi. Primera radi, ovaj: „U sokobanjskom kraju traži mesto sveta Paraskeva, kad uđeš u crkvu, od vrata od istoka, idi dosred crkve, stani, ima kamen žut. Pod njega tovar zlata. Za pet minuta nosi.“

http://ilustrovana.com/2006/2459/5.htm
http://blog.b92.net/text/12865/Legende-o...nom-blagu/
http://miljkovac.page.tl/Potraga-za-blagom-ar-.htm
http://hr.wikipedia.org/wiki/Osmanski_turski_jezik

Prodajem Garrett At pro, sa slušalicom. 2god garancija. par puta korišćen. kao nov. pitati na 0638811377