Legende o Miljkovačkom blagu

U poslednjih nekoliko stotina godina je veoma popularna priča o Miljkovačkom
blagu i razne teorije su sklapane na tu temu, po nekima je u pitanju staro
vizantijsko blago još iz 6. veka, po nekima je to blago Nemanjića, jedna od verzija
je da je to blago koje su hajduci pljačkali od Turaka pa i da tu ima i crkvenog blaga.
Po Nišu i okolini postoje ljudi koji tvrde da imaju detaljne mape kako doći do
mesta gde se to blago nalazi. Po nekim tvrdnjama u mnogim riznicama postoje
smrtonosne zamke kako bi se riznice zaštitile od pljačkaša.

Svaka od ovih teorija bi mogla da bude tačna jer se u okolini sela Miljkovac
kod Niša nalaze staro vizantijsko utvrdjenje Gradište iz 6. veka, nalazi se
i srednjevekovna tvrdjava Železnik iz 14. veka što može samo da ide u prilog
ovim tezama o skrivenom blagu u Miljkovcu. Ako uporedimo sve ove teorije
možemo zaključiti da one imaju jednu zajedničku činjenicu koja se sve vreme
provlači kroz priču, a to je lokacija, MILJKOVAC.

Miljkovac je pored zakopanog blaga kod istoričara poznat i po istorijskom
nasledju jer se na tom području "gde se nalazi blago", nalazi i nekoliko važnih
i zanimljivih sakralnih ostataka koji su zanimljivi istoričarima i arheolozima.
Selo Miljkovac je postalo poznato široj javnosti 1993. godine kada su sve
dnevne i nedeljne novine iz Beograda naširoko pisale o poslednjoj izvedenoj
potrazi za blagom koju je vodio misteriozni italijan sa Sicilije Salvatore Fiangiaco
sa timom speleologa. Za kopanje su koristili teške inženjerijske mašine i dinamit,
dok se u sve to nije umešala država gde je vojska i policija obezbedjivala kopače.
Mesto na kome je kopano nazvano je "Jovina jama" po Jovi Brankoviću na čijem imanju
se kopalo. Sama jama se nalazi ispod stene i duboka je 50ak metara.
U to vreme je u Miljkovcu vidjen i Željko Ražnatović Arkan lično sa svojim
ljudima što je dodatno popularizovalo celu priču u javnosti. Iskopavanje se
vršilo na imanju porodice Branković, kako piše nedeljnik VREME iz Beograda,
praćena je stara mapa koja ima tekstualni deo na kome piše: " nadji kamenu
tablu na kojoj su ispisana sedam slova i tri krsta" ispod te kamene ploče se
nalazi podzemna magaza od 12 prostorija puna zlatnih dukata, zlatnog nakita,
četiri krune sa dijamantima i puni kazani raznog blaga, ujedno se tu nalazi i
podzemna crkva optočena zlatom.

U to vreme "Večernje Novosti" su pisale da je došlo vreme da se skine vekovno
blato i zemlja sa skrivenog blaga dinastije Nemanjić i da bi to moglo da popuni
devizne rezerve zemlje i izvuče Srbiju iz teškog stanja u kome se tada nalazila.

List "Politika" je tada objavila rukom nacrtanu mapu sa instrukcijama, na kome
su bile dve prostorije koje se nalaze iza kamenih vrata (najverovatnije skladište
gde se čuvala vuna i vino). Tu se moglo ući samo kroz tajna vrata koja su
bila na mapi i te dve prostorije su bile pune zlatnih i srebrnih predmeta.

Neki listovi su pisali i o strahu koji vlada u selu Miljkovac zbog naoružanih
bandi koje se motaju po selu i zbog vojske i policije koja je u obližnjoj šumi,
a mnogi meštani kažu da se i Arkan pojavljivao sa svojim ljudima.
Na kraju se pojavila i priča da neka zver čuva blago i da mu niko ne može prići.
Treba istaći podatak da je kopanje i potraga za blagom koštala više stotina
hiljada maraka u ono vreme, ali nije ništa pronadjeno. Priča se da su kopači
promašili mesto za nekoliko stotina metara. Za ovu temu je simptomatična
izjava za Politiku Mitropolita Jovana koji je ispred Srpske Pravoslavne Crkve
izjavio da "Crkva zna šta joj nedostaje, ali nema objašnjenja kako se to desilo".
Na istu temu za Politiku se izjasnio i zamenik direktora Narodnog Muzeja u
Beogradu rekavši da je sasvim moguće da se na toj lokaciji pronadje blago jer
je ona bila deo i Rimskog carstva i deo carstva dinastije Nemanjića.
Sve ovo se dešavalo 1993. i 1994. godine i predstavlja najveću potragu za blagom
na ovim prostorima u 20. veku. Svi kažu da blago nisu našli, a da su bili jako
blizu da ga nadju. Po meštanima to blago se nalazi na potezu istočno od sela
u delu koje se zove Gradište.

Misterija ostaje da živi i podzemna crkva koja se nalazi kod Miljkovca navodno postoji,
samo još uvek niko ne zna tačno gde je to mesto.

Prica o popu Martinu glasi otprilike ovako:


Pop Martin ziveo je u selu Poganovu u vreme kada je Srbija bila potpala pod tursku vlast. Pored sela su stalno prolazili turski karavani koji su isli iz Carigrada ili se vracali u njega. Za hajduke su posebno bili intersantni oni koji su isli za Carigrad jer su bili prepuni zlata i drugih dragocenosti sakupljenih od haraca. Zbog toga je pop Martin odlucio da osnuje hajducku druzinu koja bi presretala turske karavane i uzimala "nazad" zlato oteto od naroda. Tako je i bilo. Presretali su karavane, obavezno ubijajuci sve pratioce da se ne bi saznalo gde se karavanima gubi trag, sakupili zlato i krili ga po pecinama iznad sela. Govori se da to zlato cuva mehanizam u u obliku zmije smuk, napravljene od zlata, koja bi nepozeljnog gosta velikom brzinom udarila u glavu i ubila na licu mesta. Da se ne bi odala tajna funkcionisanja tog mehanizma, pop Martin je ubio majstore koji su ga napravili.

Medjutim, jednog dana nedaleko od sela hajducka druzina popa Martina presrela je do tada najbogatiju posliljku sa tri kola prepuna zlatnika. Dobro organizovani pobili su sve pratioce, osim jednog: velikog cupavog psa. Mozda nisu obratili paznju na njega, a mozda su ga i namerno pustili, jer to je ipak samo zivotinja. Medjutim, pas je bio dobro utreniran i nastavio je sam put prema Carigradu. Vrativsi se sam, Turci su uvideli da se nesto desilo sa karavanom, sakupili vojsku i pustili psa da ih odvede do mesta na kom je karavan stradao. Tako je i bilo. Bas u trenutku kad je pas doveo Turke u blizini sela Poganova, bio je Veliki Petak i celo selo je islo u crkvu. Turci su opkolili crkvu i trazili su od seljaka da odaju skloniste hajducke druzine, medjutim niko nije o tome ni rec rekao - verovatno niko nije ni znao. Turci su zatim poubijali sve, samo su se spasili jedan momak i jedna devojka, kada su dosli videli su stravican prizor:muskarci, zene, deca.......sve je to bilo poklano. Selo je ostalo pusto, ali ne zadugo jer su ga opet naselili doseljenici sklanjajuci se pred Tucima.

Sto se tice sudbine popa Martina, on je ostao ziv i nastavio da presrece karavane, sve do smrti. Na samrti je kazu rekao da njegovo zlato moze naci samo covek, koji je spreman da 2/3 svega pokloni Poganovskom manastiru, a 1/3 zadrzi za sebe.

Danas mnogi traze to zlato verujuci da postoji, ako ne to zlato onda sigurno neko jer je istorijska cinjenica da je na ovom prostori bilo hajduckih drizina.