VRLO ZANIMLIVO AKO JE TACNO OVO

Slikano na Staroj Planini

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)
   

Činjenica je da je planina Rogozna puna zlata, kao i da pet sela u tom kraju u svom nazivu sadrži ovu reč, a dragocenosti ima i na drevnim grčkim i rimskim grobljima

Novi Pazar – Po planinama i dolinama u okolini Novog Pazara sve više ljudi nabavlja detektore i – traži zlato. Vekovima su u ovom kraju postojali ljudi koji su tražili zakopana blaga. Na ovom tlu hiljadama godina živele su ljudske zajednice i nije neobično kad neko danas, kopajući temelje za kuću, pronađe neku dragocenost.

Pre 3.500 godina, ovde su živeli Dardanci čiji se stakleni nakit, otkriven 1978, danas čuva u Narodnom muzeju. Pre skoro 2000 godina, tu je stolovao jedan od ilirskih kraljeva, od desetog veka ovde su prisutni vladari iz loze Nemanjića: Milutinov prestoni grad Jeleč na Rogozni ponekad pohode istraživači sa detektorima.

– Mnogi su zakopano zlato starih naroda tražili u selima Kruševo i Kneževiće, naročito na brdima gde su stara grčka groblja – kaže učitelj iz Lukara Redžep Nurović. I meštani sela Piskopovce ističu da su zlato u tom selu tražili mnogi, ali, ako ga je neko i pronašao, nije se hvalio komšijama.

Starina sa Pešterske visoravni Dionisije Jakonić (75) kaže da je čuo za jednu legendu o zakopanom blagu, a da je pažnju izazivalo jedno brdo iza sela Ugla:

– Prema legendi, tu je zakopano blago nekog drevnog naroda. Lično znam čoveka koji je odlazio da tu kopa. On mi je pričao da je nakon što je udario krampom nekoliko puta nastupilo strašno nevreme, oluja i grmljavina, a on je video da zlato nije njemu namenjeno, uplašio se i više nikad nije smeo da ponovo traži zlato na tom mestu – priča Jakonić.

Činjenica je da je planina Rogozna puna zlata, kao i da pet sela u tom kraju u svom nazivu sadrži reč zlato (Zlatarevina, Zlatni Laz, Zlatare, Zlatni Kamen i Zlatište). Danas je bogatstvo Rogozne privuklo jednu mešovitu stranu firmu koja već nekoliko godina vrši iskopavanja na Rogozni, a uzorke šalje na analizu u Švedsku i u Nemačku.

– Mnogo zlata ostalo je na drevnim grčkim i rimskim grobljima. Ovde su živeli i Nemanjići, a Pazar je bio veoma bogat u periodu turske vlasti. Kada su Pazar krajem 17. veka spalili Austrijanci, mnogi ugledni ljudi su izginuli, a njihovo zlato je ostalo zakopano – kaže jedan od istraživača koji poslednjih godina intenzivno traži zlato, ali ne uz pomoć detektora.

– Ja u kamenju tražim oznake, jer očekujem da je onaj što je zakopao zlato ostavio i šifru da se do njega dođe – ističe ovaj sagovornik, koji ne želi da mu se pominje ime, dodajući da se u blizini Novog Pazara, na Borićima, pojavila rupa i da veruje da je iz nje izvađeno davno zakopano zlato.

– Pretpostavljam da je u njoj bilo zlato koje je neki od bogatih novopazarskih Jevreja zakopao 1941. Ili je neki njegov potomak došao u Novi Pazar i pronašao ostavu, ili je neko sa detektorom pronašao zlato i otkopao ga – zaključuje on.

Ono što gotovo sigurno nikada neće biti utvrđeno jeste koliko je ljudi zaista pronašlo zlato u ovim krajevima.

– Ramo Elezović, koji je 2002. otkrio bistu kralja Aleksandra, prijavio je muzeju Ras. Dobio je deset odsto vrednosti u novcu, koliko mu po zakonu pripada – kaže Svetlana Čeković iz ovog muzeja.

U selu Paljevo kod Tutina, pre nekoliko decenija jedan meštanin pronašao je ćup zlata na osnovu sna koji mu je kazao da je zlato zakopano na mestu gde prvi zrak sunca udari na određeni dan u godini.

U selu Kruševu kruže legende o zakopanom blagu, ali stariji meštani pamte i jednu ženu iz Grčke, koja je uoči Drugog svetskog rata došla u selo, uzela konak, ali i nestala u toku noći. Meštani Kruševa tvrde da je ona tokom noći iskopala zlato iz nekog više vekova starog skrovišta.

U okolini Niša je, 1936. godine, prilikom poljoprivrednih radova pronađen najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji.

Ostava novca pronađena je slučajno prilikom riljanja za vinograd januara 1936 god. kada je kameničanin Todor Mišić sa još dvojicom nadničara duboko orao njivu pri čemu mu je ašov zapeo na dubini oko 40 cm. o nešto tvrdo. Misleći da je reč o kamenu pozvao je nadničare da mu pomognu te oni pošto dobro zapeše izvukoše predmet koji se pred njima raspade i pod nogama im se prosu tovar novčića. Todor je naredio nadničarima da nastave da rade rekavši im kako se radi ostarom novcu bez ikakve vrednosti te da ga treba vratiti u zemlju.
Po padu mraka Todor se vratio na njivu i pokupio iskopani novac a nadničarima je dao uz nadnice i po jednu šajkaču novčića rekavši im da o tome ne govore nikome. U sadržju novca bilo je tu srebrnjaka, posrebrenih, bakarnih, zlatnika i drugih navčanica iz doba vladavine Trajana, Antonija Pia, Marka Aurelija, Komoda i obe Faustine. Vlastima je prijavljen samo manji deo nalaza u težini od 28,3kg.

Posle samo dva meseca od prvog pronalaska dolazi i drugi veliki nalaz rimskih novčića na Viniku. Nalaz je pronađen u ostacima rimske vile iz trećeg veka na brdu Vinik, nekoliko desetina metara od železničke pruge prema selu Kamenica. Na ovom lokalitetu i danas su vidljivi površinski ostaci rimske građevine od kamena i opeke, uobičajenog izgleda i karaktera, kao i ostale antičke vile na teritoriji današnje Srbije, samo što je ova na brdu Vinik krila do tada neviđenu tajnu. Vila je imala zidove male debljine i, po svemu sudeći, bila je privremenog karaktera, a otkrila su je Vladimir Djordjević i Dragutin Stevanović takodje prilikom riljanja vinograda na porodičnom imanju. I ranije su njih dvojica nalazili rimske predmete i stari novac na svom posedu, ali tome nisu pridavali veliki značaj, jer je tako nešto bilo uobičajeno u Srbiji tog doba. Tada nije bilo divljih arheologa da metal-detektorima i dubokim oranjem prekopavaju i uništavaju lokalitete, već je običnom obradom zemlje, na površinu izlazilo neslućeno blago. Netaknuti lokaliteti su bili veoma izdašni tako da su se ostave od nekoliko stotina primeraka rimskog novca smatrale uobičajenim, a danas se i one od samo nekoliko komada smatraju velikim otkrićem.

Da se vratimo na kameničku ostavu i njen značaj u savremenoj arheologiji i numizmatici. Plug koji su koristili srećni nalazači, zakačio je same temelje rimske građevine i vrhove zemljanih pitosa u kojima su bile smeštene kožne kese, pune rimskih denara. Pitosi su bili poređani uz sva četiri zida obe prostorije rimske zgrade i nalazili su se na dubini od oko pola metra. Prilikom iskopavanja pitosa, kožne kese su se raspadale i u svakoj je bilo smešteno nekoliko stotina rimskih denara kovanih od prvog do sredine trećeg veka. Denari su bili izuzetno očuvani, tako da možemo tvrditi ili da su bili kratko u opticaju, ili da uopšte nisu ni puštani u opticaj. U kesama su bili spakovani po vladarima i godinama kovanja, i po takvom karakteru nalaza pripadali su ili civilnoj provincijskoj blagajni ili vojnoj carskoj riznici. Novac je kovan od gotovo čistog srebra i sadržavao je dosta retkih, do tada nepoznatih primeraka, a u sklopu ostave, pronađeni su i kalupi za kovanje, što nam potvrđuje službeni status pronađene blagajne. Iznenađuje količina novca iz ostave, koja je po očevicima iznosila skoro deset tona, što bi odgovaralo brojci od oko 3,5 miliona komada denara, i predstavlja najveći i najvredniji nalaz antičkog novca u istoriji. Vlastima je prijavljeno samo 23kg novca. Interesantno je da je zajedno sa novcem nađeno i par primeraka kalupa a sam novac po svemu sudeći nije bio u upotrebi što daje osnov za pretpostavku za postojanje dele državne riznice koja je stradala u katastrofalnom napadu rušenja krajem III veka prilikom najezde Gota. Mnogi su pripisivali ovu ostavu vojnom štabu cara Klaudija II Gotskog i njegovoj pobedi nad Gotima kod Naisusa.

Glas o nalazu se brzo pročuo i mnogi strani muzeji su poslali svoje agente da otkupe što veće količine, jer nalazači nisu imali predstavu o pravoj vrednost pronađenog novca, pa su ga prodavali na kilograme kao lomljeno srebro. Britanski i Berlinski muzej, Metropoliten, Luvr i ostali, kupili su ogromne količine novca iz nalaza i tek su, zahvaljujući ostavi iz Kamenice, tada formirali svoje čuvene zbirke rimskog novca. Jedan, vrlo mali deo tog nalaza dospeo je i u naše muzeje: Narodni muzej iz Beograda otkupio je 37 kilograma, a niški muzej 17 kilograma srebrnih rimskih denara iz Kamenice.
Ono što je pronalazak novca na Viniku izazvao bila je " zlatna groznica" pa se tako na obronke Vinika sjatila družina ne samo iz Jugoslavije nego i iz Evrope da prekopava Vinik sve dublje idublje i ta zlatna groznica ne jenjava ni dan danas; još uvek se traga za navodnim zakopanim blagom Cara Konstantina. Novac koji je pronađen, švercovao se čak i balonima napunjenim kameničkim vinom a pričalo se i da su pojedini ministri tadašnje Jevtićeve vlade bili umešani u šverc novčića. Interesantno je da ta groznica traje i danas pa se na Viniku često mogu naći rupe i jame koje su ostavili tragači za rimskim blagom.

Pažnju, maštu i snove meštana Lukovske Banje i okoline zaokupljaju legende o zakopanom "blagu kralja Milutina," blagu zaostalom jos iz rimskog doba. Zlatna groznica u ovom pasivnom kraju naročito se razmahnula kada je zvanično potvrđeno da u okolini Lukovske banje zlata ima. Osim meštana, tragači sa strane u potrazi za blagom ostavljaju pravu pustoš.
Lukovska banja, na jugu Srbije nedaleko od Kursumlije, puna je napuštenih rudnika iz kojih se u rimskom i vizantijskom periodu vadilo olovo, srebro i zlato.
Rudarstvo u ovom kraju je najveći procvat doživelo krajem 13. i 14. veka za vlade kralja Milutina. Prema zvaničnim podacima instituta za rudarstvo u Lukovskoj banji, u prečniku od samo 19 kilometara, nalazi se preko 20 napuštenih rudarskih jama iz rimskog i srednjovekovnog doba.
Pored rudarskih jama, tu su i temelji srednjovekovnih objekata koji su veoma privlačni za tragače. Legenda i pojedini istorijski podaci govore da u zaseoku Stava postoje i temelji letnjikovca kralja Milutina kao i moguće livnice zlata.
Legenda bi to i ostala da lukovski gorštaci nisu čuli za stazu koja je navodno vodila od dvora do livnice zlata, a kojom se, kaže predanje, šetala vizantijska princeza Simonida, žena kralja Milutina.
I ovo bi se završilo samo na priči da Lukovčani nisu pronašli stazu, izvadili kamene ploče i prekopali je uzduž i popreko.
Preci današnjih stanovnika ostavili su pricu o livnici gde se topilo zlato. Navodno je posle obilnih kiša Lukovska reka livnicu porušila, a zlato se rasulo niz reku u potezu od Stave pa do Lukovske banje u dužini od oko 8 kilometara.
Najveći deo zlata, kaze predanje, koji je bujica nosila zaustavio se na samom ulazu u banju u takozvanom `"Zlatnom buku." Nije retkost da ova hladna planinska reka preko leta bude puna "slučajnih kupaca." Tako je, kažu meštani, i ovog leta svaki kamen rečnog dna podignut i prevrnut.
Ono što najviše privlaci tragače su rimski i staroslovenski natpisi, kojih ima na skoro svakom koraku, na stenama, ruševinama i nadgrobnim spomenicima. Retko da neko od meštana otvoreno priča o pohodima na blago. Ali, pojedini opsednuti tragači tvrde da su se uverili da ga zaista ima.
Dragoljub Miletic - Coza (63), iz sela Stava, kaže da je potragu za zlatom počeo od malih nogu, kao dečak koji je čuvajuci stoku po okolnim brdima kopao i rovario, krampom i budakom gde god je stigao.
Međutim, kaže, drugome se posrećilo. "Baš na mestu za koje sam oduvek sumnjao da ima zakopanog blaga, pre neki dan, samo je ostala rupa pravilno ozidana pecenom ciglom. Plakao sam kada sam to video. Nije mi se dalo da udarim budakom, drugi su ga iskopali. Bila je to čitava ostava blaga," uveren je Coza.
Tragači sa strane dolaze noću i prekopavu okolna brda. "Za jednu noć iskopaju vise nego neka građevinska mašina, iskopaju na desetine kubika zemlje," kažu meštani Stave. Došljaci kopaju uglavnom u grupama, pod okriljem noći i u tišini.
Koliko je jaka opsesija zlatom najbolje govori podatak da su potkopavani i temelji crkve Svete Mine u Stavi, selu gde su sujeverje i strah od nebeske kazne jači od zakona.
"Dolaze kopači iz drugih krajeva, nismo mi jedini. Oduvek se ovde kopalo, a mesto se ne bira. Tako je u crkvi Svete Mine u Stavi prekopan čitav pod. Niko ne zna da li je nešto nađeno. Naši stari su pričali da je u crkvi zakopano blago. To celo selo zna, ali se niko od meštana nije usudio da kopa po crkvi," kaze Coza.
Pomamu za zlatom iskoristili su lukaviji, pa novac zarađuju bez fizičkog rada. Promućurnim crtačima mapa i trgovcima, lakoverni plaćaju dajući i poslednji dinar. Lažne mape o skrivenom blagu se prodaju po neverovatnim cenama.
Meštanin Dragoljub Miletic je, kaze, imao priliku da vidi mapu, tušem nacrtanu, na običnoj stavljenoj svinjskoj koži. "Cuo sam da su po selu nudili mape na kojima je obeleženo mesto gde je zakopano blago iz turskog doba," kaže meštanin Stave Goran Radisavljević.
Skoro sva mesta u okolini Lukovske banje nose imena po zlatu: "Zlatna čuka," "Zlatna ravan," "Zlatni potok," "Zlatni buk." U poslednje vreme i kafane u banji i okolini imaju "zlatna" imena.
Dok Lukovska banja obiluje burnom istorijskom prošlosću, legendama i narodnim predanjima, njeni stanovnici opsednuti zlatnom groznicom jedva sastavljaju kraj s krajem.
Ipak, nedavno je zvanično potvrđeno da u ovom kraju zaista ima zlata. Rudarski inženjer Nikodin Gilić kaže da su uzorci sa nekoliko lokacija ukazali na zlato. "Analiza zemlje sa vrha `Zlatne čuke` je pokazala da ovde ima tragova zlata. Ali, zbog nedostatka novca dalja istraživanja su obustavljena."
Dok lukovski mladići traže blago i ono malo devojaka su se udale i otišle u druga mesta. U Lukovskoj banji danas ima oko 160 neoženjenih momaka, a u celom kraju nema ni jedne devojke za udaju.

Još niko nije ušao u pećinu a da prethodno nije čuo priču o skrivenom blagu u ovom dragulju prirode
U Majdanpeku i okolini već decenijama se s koljena na koljeno prenosi legenda o hajduku Rajku i njegovom blagu. Na nju posjetioce Rajkove pećine, koja se nalazi nadomak tog grada, redovno podsjeća i vodič Marjana Pavlović. Još niko nije ušao u pećinu a da prethodno nije čuo priču o skrivenom blagu u odajama ovog dragulja prirode.
I sama pećina je dobila naziv po hajduku Rajku koji je, kako legenda kaže, u vrijeme otomanskog carstva presretao Turke na drumovima istočne Srbije, od njih otimao blago i vješto ga skrivao u tami špilje.
-Od tada je proteklo mnogo vremena, ali u narodu ovog kraja još živi legenda o hajduku Rajku i njegovom blagu. Pećinski prostor je u velikoj mjeri istražen, ali ni traga od Rajkovog bogatstva. Po legendi, ono je sakriveno tamo gdje se ukrštaju dvije kamene ruke, koje još niko nije uočio. Mi se danas šalimo, pa kažemo možda će se nekom od posjetilaca Rajkove pećine posrećiti da otkrije to blago - kaže Marjana Pavlović
Rajkova pećina je, inače, kako naglašava Pavlovićeva, stavljena u prvu kategoriju balkanskog značaja. Oko nje se nalazi još 120 ispitanih i provjeravanih pećina, ali nijedna od njih nije uređena za posjete.
- Ova koja prima posjetioce ima dva horizonta: rječni i suvi. Suvi horizont je u stvari stari tok rijeke. Prije 30 godina, kada je slučajno otkriven suvi horizont, odlučeno je da se pećina uredi za posjetioce. Ulaz u Rajkovu pećinu urađen je kao rudarsko okno. Od rudara to niko bolje i ne bi mogao da učini - objašnjava Pavlovićeva.
Pećinski kanali su dugi 2.335,5 metara. Od toga na rječni horizont otpada 1.129,5 metara. Rječni horizont je prvi istražio veliki srpski geograf Jovan Cvijić. Mnogo godina poslije njega, istraživanje je nastavio dr Radenko Lazarević. On je i uradio projekat njenog uređenja.
Rajkova pećina je jako bogata nakitom. Kalcijumske bjeline se protežu čitavom dužinom hodnika i prelaze u bijelo kristalno iskričenje raznolikih pećinskih kada, ogromnog broja draperija i stubova. Po tome je ova jedna od najljepših i najbogatijih pećina te vrste na prostorima eks-Jugoslavije.
- Ljepota Rajkove pećine je dostupna svakom njenom posjetiocu. Jedino je valjda iznenađujuća moć prirode mogla akumulirati tako veliko bogatstvo na tako malom prostoru - naglašava Pavlovićeva.
Mladi istraživači iz Valjeva, na čelu sa dr Radenkom Lazarevićem, prije tridesetak godina otvorili su ovu ljepoticu Homoljskih planina. Ona je danas eksperimentalni poligon laboratorije fizičke geografije beogradskog Geografskog fakulteta. U njoj, pored ostalog, profesori i njihovi asistenti vrše istraživanja brzine nastajanja pećinskog nakita.
I dok oni vrijedno rade, legenda o skrivenom blagu hajduka Rajka ne prestaje da golica maštu ljudi ovog kraja.

Legende o Miljkovačkom blagu

U poslednjih nekoliko stotina godina je veoma popularna priča o Miljkovačkom
blagu i razne teorije su sklapane na tu temu, po nekima je u pitanju staro
vizantijsko blago još iz 6. veka, po nekima je to blago Nemanjića, jedna od verzija
je da je to blago koje su hajduci pljačkali od Turaka pa i da tu ima i crkvenog blaga.
Po Nišu i okolini postoje ljudi koji tvrde da imaju detaljne mape kako doći do
mesta gde se to blago nalazi. Po nekim tvrdnjama u mnogim riznicama postoje
smrtonosne zamke kako bi se riznice zaštitile od pljačkaša.

Svaka od ovih teorija bi mogla da bude tačna jer se u okolini sela Miljkovac
kod Niša nalaze staro vizantijsko utvrdjenje Gradište iz 6. veka, nalazi se
i srednjevekovna tvrdjava Železnik iz 14. veka što može samo da ide u prilog
ovim tezama o skrivenom blagu u Miljkovcu. Ako uporedimo sve ove teorije
možemo zaključiti da one imaju jednu zajedničku činjenicu koja se sve vreme
provlači kroz priču, a to je lokacija, MILJKOVAC.

Miljkovac je pored zakopanog blaga kod istoričara poznat i po istorijskom
nasledju jer se na tom području "gde se nalazi blago", nalazi i nekoliko važnih
i zanimljivih sakralnih ostataka koji su zanimljivi istoričarima i arheolozima.
Selo Miljkovac je postalo poznato široj javnosti 1993. godine kada su sve
dnevne i nedeljne novine iz Beograda naširoko pisale o poslednjoj izvedenoj
potrazi za blagom koju je vodio misteriozni italijan sa Sicilije Salvatore Fiangiaco
sa timom speleologa. Za kopanje su koristili teške inženjerijske mašine i dinamit,
dok se u sve to nije umešala država gde je vojska i policija obezbedjivala kopače.
Mesto na kome je kopano nazvano je "Jovina jama" po Jovi Brankoviću na čijem imanju
se kopalo. Sama jama se nalazi ispod stene i duboka je 50ak metara.
U to vreme je u Miljkovcu vidjen i Željko Ražnatović Arkan lično sa svojim
ljudima što je dodatno popularizovalo celu priču u javnosti. Iskopavanje se
vršilo na imanju porodice Branković, kako piše nedeljnik VREME iz Beograda,
praćena je stara mapa koja ima tekstualni deo na kome piše: " nadji kamenu
tablu na kojoj su ispisana sedam slova i tri krsta" ispod te kamene ploče se
nalazi podzemna magaza od 12 prostorija puna zlatnih dukata, zlatnog nakita,
četiri krune sa dijamantima i puni kazani raznog blaga, ujedno se tu nalazi i
podzemna crkva optočena zlatom.

U to vreme "Večernje Novosti" su pisale da je došlo vreme da se skine vekovno
blato i zemlja sa skrivenog blaga dinastije Nemanjić i da bi to moglo da popuni
devizne rezerve zemlje i izvuče Srbiju iz teškog stanja u kome se tada nalazila.

List "Politika" je tada objavila rukom nacrtanu mapu sa instrukcijama, na kome
su bile dve prostorije koje se nalaze iza kamenih vrata (najverovatnije skladište
gde se čuvala vuna i vino). Tu se moglo ući samo kroz tajna vrata koja su
bila na mapi i te dve prostorije su bile pune zlatnih i srebrnih predmeta.

Neki listovi su pisali i o strahu koji vlada u selu Miljkovac zbog naoružanih
bandi koje se motaju po selu i zbog vojske i policije koja je u obližnjoj šumi,
a mnogi meštani kažu da se i Arkan pojavljivao sa svojim ljudima.
Na kraju se pojavila i priča da neka zver čuva blago i da mu niko ne može prići.
Treba istaći podatak da je kopanje i potraga za blagom koštala više stotina
hiljada maraka u ono vreme, ali nije ništa pronadjeno. Priča se da su kopači
promašili mesto za nekoliko stotina metara. Za ovu temu je simptomatična
izjava za Politiku Mitropolita Jovana koji je ispred Srpske Pravoslavne Crkve
izjavio da "Crkva zna šta joj nedostaje, ali nema objašnjenja kako se to desilo".
Na istu temu za Politiku se izjasnio i zamenik direktora Narodnog Muzeja u
Beogradu rekavši da je sasvim moguće da se na toj lokaciji pronadje blago jer
je ona bila deo i Rimskog carstva i deo carstva dinastije Nemanjića.
Sve ovo se dešavalo 1993. i 1994. godine i predstavlja najveću potragu za blagom
na ovim prostorima u 20. veku. Svi kažu da blago nisu našli, a da su bili jako
blizu da ga nadju. Po meštanima to blago se nalazi na potezu istočno od sela
u delu koje se zove Gradište.

Misterija ostaje da živi i podzemna crkva koja se nalazi kod Miljkovca navodno postoji,
samo još uvek niko ne zna tačno gde je to mesto.

Prica o popu Martinu glasi otprilike ovako:


Pop Martin ziveo je u selu Poganovu u vreme kada je Srbija bila potpala pod tursku vlast. Pored sela su stalno prolazili turski karavani koji su isli iz Carigrada ili se vracali u njega. Za hajduke su posebno bili intersantni oni koji su isli za Carigrad jer su bili prepuni zlata i drugih dragocenosti sakupljenih od haraca. Zbog toga je pop Martin odlucio da osnuje hajducku druzinu koja bi presretala turske karavane i uzimala "nazad" zlato oteto od naroda. Tako je i bilo. Presretali su karavane, obavezno ubijajuci sve pratioce da se ne bi saznalo gde se karavanima gubi trag, sakupili zlato i krili ga po pecinama iznad sela. Govori se da to zlato cuva mehanizam u u obliku zmije smuk, napravljene od zlata, koja bi nepozeljnog gosta velikom brzinom udarila u glavu i ubila na licu mesta. Da se ne bi odala tajna funkcionisanja tog mehanizma, pop Martin je ubio majstore koji su ga napravili.

Medjutim, jednog dana nedaleko od sela hajducka druzina popa Martina presrela je do tada najbogatiju posliljku sa tri kola prepuna zlatnika. Dobro organizovani pobili su sve pratioce, osim jednog: velikog cupavog psa. Mozda nisu obratili paznju na njega, a mozda su ga i namerno pustili, jer to je ipak samo zivotinja. Medjutim, pas je bio dobro utreniran i nastavio je sam put prema Carigradu. Vrativsi se sam, Turci su uvideli da se nesto desilo sa karavanom, sakupili vojsku i pustili psa da ih odvede do mesta na kom je karavan stradao. Tako je i bilo. Bas u trenutku kad je pas doveo Turke u blizini sela Poganova, bio je Veliki Petak i celo selo je islo u crkvu. Turci su opkolili crkvu i trazili su od seljaka da odaju skloniste hajducke druzine, medjutim niko nije o tome ni rec rekao - verovatno niko nije ni znao. Turci su zatim poubijali sve, samo su se spasili jedan momak i jedna devojka, kada su dosli videli su stravican prizor:muskarci, zene, deca.......sve je to bilo poklano. Selo je ostalo pusto, ali ne zadugo jer su ga opet naselili doseljenici sklanjajuci se pred Tucima.

Sto se tice sudbine popa Martina, on je ostao ziv i nastavio da presrece karavane, sve do smrti. Na samrti je kazu rekao da njegovo zlato moze naci samo covek, koji je spreman da 2/3 svega pokloni Poganovskom manastiru, a 1/3 zadrzi za sebe.

Danas mnogi traze to zlato verujuci da postoji, ako ne to zlato onda sigurno neko jer je istorijska cinjenica da je na ovom prostori bilo hajduckih drizina.