Pred kraj 18 stoleća, a i za vreme Prvog srpskog ustanka učestali su upadi Turaka u ove krajeve.Pop Milutin se prvi put sastao sa hajducima na Zlatiboru.Jedina odbrana od turskih pljački bili su srpski hajduci.Hajduci su nadgledali predeo oko reke Uvaca od kuda su Turci dolazili, sa njima se sukobljavali i gonili ih.Ponekad bi neki paša goneći hajduke upadao i u naše krajeve.Pop Milutin bi ih krio po Borkovcu. Pop Milutin je u haducima bio poznat kao hajduk Nikola.Sa hajdučkim četama je krstario duž reke Uvca presretajući Turke koji su povremeno navirali u ove krajeve.Bio je organizator i predvodnik hajdučkih četa.

Za vreme Prvog srpskog ustanka pop Milutin uzima još aktivnijeg učešća u borbama sa Turcima.Čuvši za njega dođe jednog dana u Bijelo polje Vaso Čarapić, jedan od organizatora ustanka.Na pitanje gde je pop Milutin, čeljad reknu da je na oranju i da će uveče doći.Vaso ga pričeka.Tad se dogovore da se aktivnost hajdučkih četa poveća,kako u brojnom pogledu, tako i u učestalosti napada na Turke Sjeničane.Pop je danju radio na imanju i obavljao svešteničku službu, a noću predvodio hajdučke čete, sačekivao Turke i tukao se s njima.Da bi se rešio ove dvojne uloge koja mu je teško padala, pop Milutin posla sina Filipa da izuči za popa.Kad je pop Filip preuzeo svešteničku službu, pop Milutin se najvećim delom posvetio borbi za nacionalno oslobođenje od Turaka.No, bilo je teško sa malobrojnim i slabo naoružanim hajducima odupitari se višestruko nadmoćnijoj turskoj sili.Pred Prvi ustanak, oko 1800 godine, provale u ove krajeve Turci od Priboja i zapale crkvu na Smiljanskom brdu.Posle kraće borbe Turci nagnu u bekstvo, a pop Milutin ih stane u stopu goniti.Kod Kokinog broda sustigne agu pribojskog i pogubi ga.Crkva na Smiljanskom brdu je ubrzo obnovljena.

Godine 1813 upadne u ove krajeve aga iz Sjenice i stane pretraživati Borkovac da bi otkrio hajduke.Tada su Turci ubili Milutinovog sinovca Avakuma, koji je bežao i nije hteo da stane kad su ga Turci pozvali.Tom prilikom su Turci ponovo zapalili crkvu na Smiljanskom brdu (20.8.1813.godine). Najčešće bivakovanje popa Milutina (hajduka Nikole) i njegovih hajduka su Vodice i Borova glava – glavni prolaz iz Crne Gore u Srbiju.Ali je pop Milutin dosta često vojevao i oko Drine.

Pop Milutin je bio u početku ustanka glavna prepreka prodiranju Turaka iz ovog pravca.Kada su Turci napali Mačvu Karađorđe pozove popa Milutina da se pridruži odbrani Mačve.Pop Milutin opremi četu i priključi se ustačkoj vojsci kod Šapca.Bili su to vojnici u seoskim vrcama – opancima od osušene sirove svinjske kože, sa šarenim torbicama o ramenu.U bici na Mišaru pogine, pored Kulin Kapetana i Aco Beširević, jedan od uglednih turskih vođa, koga pogubi pop Milutin Smiljanić.

Pop Milutin je poginuo na Ravnju (Ravnje, selo na obali save, 6 km zapadno od Sremske Mitrovice), 22 avgusta 1812. godine.Dovezen je kući i sahranjen na Smiljanskom groblju.

Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vracara, po nuždi i potrebi „babica“ Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: – Bice prava ‘ajducina!
Babejicevi potomci Ivan Babejic zvanicno nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.Iako je u osnovnoj školi bio miran i povucen dak, ratovao je u srpskoj vojci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejic je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.

Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovceg stavljena je odeca i druge stvari „pokojnika“ za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejic, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejic pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim ocima da je to on glavom i bradom, da li je prividenje ili stvarnost. U kuci je nastalo slavlje. Medutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.

Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na cuvanje porodici Babic u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika. O ubistvu Babejicev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Cuprije da bi ga svet video. Za Babejicevo ubistvo njegov ubica Miša Ilic dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kucu mesecima je cuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejicevih jataka. U Cupriji je Ilic od tih para kupio veliku i prostranu kucu.

U Marjanovicevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejic hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može prepisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu




„Proklet da si!“, pretila je žena Milica, Miši Iliću čoveku u čijoj kući je ubijen Babejić. Miša Ilić, uzeo je veliku nagradu, zatim je razbijao zbog prevare vlasti i – na kraju kobila, „Luda Lisa“, zbaciće ga, i od udarca glavom, nikad se neće oporaviti.
desetine u to vreme ubijenih videnijih bogataša u istocnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejic nije mogao mirne glave da dozvoli da mu „prljaju ime“, svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima – veli publicista Marjanovic koji je godinama prikupljao sacuvane lokalne price i usmene legende o cuvenom hajduku, nije imao milosti.

Uvek se pridržavao svog pravila: „Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina“. A da cudo bude vece, najverniji i najbolji Babejicevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagradivane, i u dukatima i u „naturi“, u postelji.

Ivan Babejić, „kralj Homolja“, sam o sebi spevao je stihove: „Poranila vila sa Homolja /da pronađe najlepšeg junaka / Luta sama gorskim planinama/ i sve traži Babejić Ivana.“

Bogate seljake i trgovce Babejic je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tacno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usudivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i misticnog Homolja. Babejic je, kažu neki izvori, imao prijatelje i medu sreskim nacelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Cupriji, Jagodini…

Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i cestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obucen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajuci svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noc prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovackoj banji.

U Beogradu je rucavao po najpoznatijim kafanama ostavljajuci im ispod tanjira svoje inicijale. – Novinari toga vremena predstavljali su ga kao obicnog ubicu i pljackaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kuci svog vernog jataka Miše Ilica u selu Paljene kraj Cuprije, gde ga je bogati domacin i ubio, pucajuci u Babejica kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede – dodaje Marjanovic.

Da je bio samo pljackaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a prica o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejicu, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje nijedan zlocin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.

Kupujem u ispravnom stanju

Starina Novak je jedan od najpoznatijih srpskih hajduka. Starina Novak je istorijska ličnost druge polovine XVI vijeka, porijeklom iz Poreča kod Smedereva, a pobjegao je u hajduke zbog zuluma “proklete Jerine”. Prema procjenama istoričara rođen je između 1520. i 1530. godine. Pored nadimka "Starina" što predstavlja odrednicu za čovjeka u godinama, ali i mitskog mnogobožačkog pretka, rodonačelnika koji neprestano štiti svoje potomke, za njegovo ime veže se nadimak "Baba". "Baba" je turcizam koji ima isto značenje, ali u nekim izvorima navodi se da je ovaj nadimak Novak dobio pošto su ga jednom prilikom uhvatili Turci i povadili mu sve zube.


Starina Novak potiče iz donje klase srpskog naroda, mada neki istoričari tvrde da je Vlah iz Timočke Krajine ili Bugarin. U rumunskoj istoriografiji preovladalo je mišljenje da je on srpskog porijekla, kao i hiljade drugih najamnika i seljaka srpske narodnosti koji su se borili u redovima vlaške vojske. Baba Novak je bio pismen čovjek.

Vjeruje se da je učio u manastiru Poreč. Znao da čita i piše na staroslovenskom jeziku, turski je naučio u ropstvu, a vlaški i grčki vojujući u društvu Vlaha i Grka. Kako kazuju neke narodne pjesme, Starina Novak je započeo hajdukovanje još u ranoj mladosti. Turci su ga proganjali i mučili, te mladi Starina Novak napušta rodni kraj i odlazi u šumu. Ovim počinje drugi dio svog života - hajdukovanje u Timočkoj krajini. Zanat oružara naučio je kod jednog hajdučkog harambaše, a ubrzo je ispoljio i vojne vrline. Za kratko vrijeme fomirao je svoju četu i počeo da vodi nepomirljivu borbu protiv Turaka. Njegova lična hrabrost, umjetnost vojnog komandovanja, kao i veliki uspjesi na bojnom polju privukli su veliki broj seljaka i slobodnih hajduka njegovim vojnim formacijama, koje su iz dana u dan bivale sve veće.

Prema rumunskim izvorima ime Starine ili Bube Novaka je vezano za vladavinu vojvode Mihaja Hrabrog (Mihai Viteazul), i to od početka Mihajeve borbe za oslobođenje od Turaka 1595. godine, pa do završetka njegove vladavine, 1601. godine.

Mihaj Hrabri pred bitku. Jednim krilom je komandovao Baba Novak.

Inače, rumunski izvori prikazuju Starinu Novaka kao vojskovođu najamničke vojske Mihaja Hrabrog, bilo u njegovoj borbi za oslobođenje balkanskih naroda od Turaka - u prvom redu Srba i Bugara - bilo u njegovim ratovima za ujedinjenje triju rumunskih provincija, Vlaške, Transilvanije i Moldavije. Izvjesna pažnja posvećena je i Baba Novakovim ratovima rame uz rame sa srpskim ustanicima u Banatu.


U vrijeme Mihajevog pristupanja „Svetoj ligi” i rata protiv Turaka, Mihajeva vojska je prešla Dunav, marta 1595, i doprla čak do planine Balkan. Mjesno stanovništvo, ohrabreno prisustvom Mihajeve vojske, podiglo se na ustanak i njih oko dvije hiljade hajduka krenulo na Sofiju. Opljačkali su sve na šta su naišli i opustošili grad Turtukaju, koji su potom spalili i sravnili sa zemljom. Prethodnica ove ekspedicije doprla čak do Varne na obali Crnog mora. Na čelu pobunjenih seljaka stajao je Starina Novak. Mihaj je još tada uočio vojničke osobine ovog vojskovođe i njegovih hajduka za opštu stvar, pa je srpske hajduke primio u sastav svoje, a Starinu Novaka postavio za jednog od svojih najglavnijih vojnih stariješina.

Prema mađarskim izvorima Novak je porijeklom Srbin iz Poreča kod Smedereva, neko vrijeme se poturčio i postao subaša, a kada se pokarabasio s Turcima, odmetnuo se u hajduke. Turci su mu pripremili zamku i uhvatili ga, strpali u tamnicu i povadili mu sve zube iz glave, pa je tad prozvan Baba Novak. U početku, Baba Novak je bio običan vojnik, a onda je došao kod Mihaja Hrabrog - piše Samoškezi - u Vlašku, gde ga je ovaj postavio za kapetana nad hajducima. To je, po svojoj prilici, bilo poslije prve Mihajeve proljećne ofanzive na Balkan, 1595. godine, a ne poslije bitke kod Kalugarenija (13/23. avgusta 1595), kako tvrde neki istoričari. Po navodima istoričara B. P. Hasdeua, Baba Novak je rođen oko 1530, što znači da mu je bilo 65 godina kada je stupio u Mihajevu vojsku.

Život ovog velikog hrišćanskog borca tragično je okončan. Na prevaru je uhvaćen i zajedno sa svojim saborcem i sveštenikom nabijen na kolac. Njihova tijela su bila ostavljena da ih gavrani skrnave, a zatim su bili spaljeni 5.2.1601. godine u Klužu. Od svih likova hajduka, lik Starine Novaka se u srpskoj epici posebno izdvaja. On je kao hajduk najcjelovitije istaknut i pjesnički osmišljen. Sjedinio je istovremeno mnoge vrline i mane, hrabar je, samosvjestan, stamen, odvažan i nepokolebljiv. Po mnogo čemu Starina Novak i njegova borba mogu se smatrati pretečom Karađorđa i I srpskog ustanka 1804. - 1813. godine.

Hajduk s Romanije
Istorijska interpretacija Novakove hajdučke biografije umnogome korespondira sa epskom poezijom. Kada je riječ o istorijskom posredovanju u građenju epske biografije hajduka Novaka, najviše što se može dopustiti jeste kontaminovanje maglovitog kolektivnog sjećanja na više istorijskih ličnosti iz različitih vremena i podnevlja: veliki vojvoda Novak Grebostrek, cesar Novak iz 14. vijeka, narodna personifikacija “novog vizantijskog stratiote”,  “lavoobrazni” hajduk Karaljuk/Novak iz Žitija despota Stefana Lazarevića s početka 15. vijeka, Novak Debeljak ili Novak Debelić o kome govore strani putopisci u 16. vijeku, razbojnik iz manastira Svetog Đorđa u Temskoj, Baba Novak s kraja 16. vijeka, Novak Kovač – tipski lik mačara u epskoj poeziji Srba.

Najmanje što se pak može pretpostaviti jeste to da su junačka preduzeća ovim junacima, pored smrti, morala donijeti i pjesničku slavu, baštinjenu u narodnim pjesmama i predanjima, usmenoj riječi koja je vremenom brisala granice i ujednačavala razlike.

Epski život Starine Novaka i njegove hajdučke družine, tradicijsko stanište hajdučke družine Starine Novaka je gora Romanija kod Pala. Kojim putevima je tradicija o Novaku u 16. i 17. vijeku prenijeta na Romaniju, još uvjek predstavlja otvoreno pitanje. Teza da je u tim vremenima Romanija postala “jedno od glavnih stecišta hajduka”, te da su na Novaka prenijete i mnoge ranije hajdučke tradicije, pruža samo djelimičan odgovor. Gora Romanija iz narodnih pjesama ne upućuje ni na teren današnje Rumunije, poprište istorijske aktivnosti Baba Novaka – do lingvističkog izjednačavanja toponima Romanija i Rumunija nije moglo doći prije 19. vijeka.  Prije bi se mogla prihvatiti etimologija M. Stojanovića po kojoj je kolektivno pamćenje junaka i događaja sa područja vizantijske teme Trakija (Romanija) i klisure (teme) Strimona prenijeto, na osnovu jezičke sličnosti, na planinu u Republici Srpskoj, što posredno pokazuju i očuvani toponimi u pjesmama “Ženidba Grujice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6) i “Nevjera ljube Grujičine" (Vuk, SNP III, br. 7).

Po Miodragu Stojanoviću, oko lika Novaka Debelića, “novog pobjednika”, mogla se razviti snažna dijahronijska vertikala usmenog pjevanja, koja je tekla od drevne zaboravljene srednjovijekovne epike, na šta upućuju geografski i etnografski palimpsesti u očuvanim pjesmama predvukovskih i vukovskih zapisa, sve do hajdučkih elemenata projektovanih u epski lik gorskog četobaše koji stoluje na planini Romaniji.

I oko epskog lika Grujice Novakovića, drugog invarijantnog člana Novakove hajdučke družine, istorija neumorno plete mrežu satkanu od činjenične građe. Tako se iz prašnih arhivskih izvora pomaljaju Grujica Žeravica, Grujica Milošev, Grujica Miloš Mali, Grujica Vuković (to je onaj “morlak sa Zubaca” za čiju glavu su Dubrovčani raspisali ucenu od hiljadu dukata), kao i hajduk koji se pominje pod nadimkom Putto u dubrovačkim dokumentima iz 1664. godine.

Salko Nazečić smatra da bi epskog Grujicu Novakovića ponajprije trebalo tražiti u spajanju dvije ličnosti, hajduka Grujice Žeravice s jedne i “morlaka” Grujice Vukovića s druge strane.

O deli-Radivoju, trećem ključnom članu hajdučko-porodične družine Starine Novaka, veoma rano se pjevalo i u Dalmaciji, i to u vezi sa Novakom i Mijatom Tomićem. Deli-Radivoje u družini po pravilu ima funkciju Novakovog brata/pobratima.

U pjesmi “Starina Novak i knez Bogosav” (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota Đurđa Brankovića i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, međutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kojeg se Starina Novak odmeće u hajduke. Mladoženja Turčin i njegova osionost su prisutni kako bi se naglasila nacionalna dimenzija odmetanja u hajduke i izvršilo relativno stabilno situiranje Starine Novaka u krug pjesama koji mu po tradiciji pripada. U drugoj varijanti (Vuk, SNP VII, br. 33) očuvan je samo ovaj “hajdučki” elemenat.

Opisi Starine Novaka

Najupečatljiviji opis Starine Novaka dat je u pjesmi “Ženidba Gruice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovdje odjeven u strašnu odoru. Na glavi ima “kapu vučetinu”, na plećima "kožuh od međeda", za kapom “krilo od labuda”. Zoomorfna maska koju on nosi može se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medvjed i vuk iz aspekta simboličkog statusa životinja (zoomorfni kod) predstavljaju životinje koje su najbliže čovjeku. Za izgled Starine Novaka u ovoj pjesmi ilustrativan je, međutim, i istorijski prototip. Lako je uočiti tipološku sličnost između odjeće Starine Novaka i opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole sa svojih putovanja po Turskoj u 16. vijeku.

“On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge i široke gaće, koje Turci nazivaju šalvarama, bili su od kože mladog medvjeda sa dlakom napolju. Ispod šalvara imao je cipele ili kratke čizme od žutog safijana, sprijeda šiljate, a pozadi veoma visoko, odozdo potkovane, okružene dugim i širokim mamuzama. Na glavi je imao kapu, načinjenu kao kod poljskih konjanika ili Đurđijanaca, koja mu je padala ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove kože. Delija je na nju, na čelu, prikačio jedno široko orlovo krilo kako bi izgledao što strašnije. Dva druga krila bila su pričvršćena velikim pozlaćenim klincima na njegovom štitu koji je nosio sa strane, objesivši ga o pojas. Njegovo oružje bila je ćorda i jatagan, dok je u desnoj ruci držao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Međutim, nekoliko dana poslije toga ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmed-paša (onaj koji je, poslije toga, po sultanovom naređenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj. Tada sam ga vidjeo na konju pokrivenom, umjesto pokrovcem, čitavom kožom jednog velikog lava, koja je prednjim šapama bila pričvršćena na grudima konja dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkašu sedla. U desnoj ruci držao je koplje duge i šuplje drške, a vrha dobro zaoštrenog.”

Da li je Novak ovde odeven u odeću turskog megdandžije ili je karakterizacija nastala naslojavanjem mitskog i istorijskog hronotopa, pitanje je na koje se ne može dati definitivan odgovor. Čini se da se u karakterizaciji i atribuciji Novakovog epskog lika ne mogu zanemariti ni mitski ni istorijski elementi. Nijedan od ovih činilaca, međutim, ne opstaje samostalno u tradiciji. U pitanju je proces koji podrazumeva imanentno prisustvo epskog podteksta kadrog da aktivira celokupnu epsku biografiju popularnog junaka. Na dijelu je automatizam epske formule i mehanizam poistovećivanja kolektiva sa opjevanim događajem ili junakom, proistekao iz estetike istovjetnosti, kojim se ne žele dovesti u pitanje stil i afiniteti narodnog pjevača, kao ni uticaj sredine, epohe i etnokulturnih elemenata podneblja u kome je određena varijanta zabeležena.

Kosti sahranjene pored crkve u Palama

Prema izvorima prof. Mojsija Đerkovića, 1926. godine je došlo do prenosa Novakovih kostiju umorenih 1914. godine u zajedničku grobnicu pored crkve na Palama, gdje se i danas nalazi spomenik palim borcima u Prvom svjetskom ratu. Da li su to kosti rumunskog vojskovođe, srpskog hajduka ili epskog junaka zauvjek će ostati tajna.

Novakova pećina

Novakova pećina se nalazi na strmim liticama Romanije, a dobila je ime po starom narodnom junaku Starini Novaku. Pećina se nalazi na nadmorskoj visini od 1515 m. Ispod Novakove pećine su Careve vode, najpoznatije vrelo u širokom pojasu. Pored vrela je vodio Carigradski drum, koji je jedno vrijeme spadao među najvažnije puteve turskog carstva u Bosni.

http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo...82058.html

http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo...81971.html

PETAR II PETROVIC - NJEGOS
http://www.ppnjegos.org/biografija.htm
http://www.mudrosti.org/njegos-citati

Легенди за "крвави" богатства поп Мартинa деценија јури пљачкаши у Русе. Ова скривена негде у катакомбама на литицама изнад реке Русе Лом, кажу мештани. До данашњег дана, од руке до руке да шире поцепану картице. Локални становници рекли легендама шапат. Они говоре о страсти, освете и смрти. Легенда шире века и није престао да отпусти машту пљачкаша. Већина страствени ловци круже Грамовитса пећина на простору између села Иваново и корпи.
Њихова нада је да пронађе познате четири тоне злата. Скривена у галерији зидом, постоје два улаза за своје и неприступачног. Зидне рефлексије играти злато, реци имагинарне приче пљачкаши у Русе. И Индијана Џонс ће ризиковати своје животе за такву неизрецивом богатству, они објашњавају, и настављају да траже своју срећу.
У XIV веку, лепа супруга поп Мартин био заробљенa од стране стратагем у кади харем. Мучен љубављу и жељом за осветом, свештеник се окреће од Бога, окупила хероје и прочитао да ублажи своју сјајну младу лепоту. Одред попа Кади каравана ухваћени у клисури између села данас Волово и боровима. Почевши страшан бој. Побуњеници су одузимале и побили све благо и златне кочије. Према легенди су крили огромно богатство у пећини у Поломието и мортаризинг улаз. Од тада проширила међу пљачкашима месту картицама. Свака од њих има право на аутентичност.
Многи напуштени рок манастира у региону су били предмет претреса благо ловац. Неке експедиције су изазвали разарање и вандализам. Крв и благо до данас, људи умрло. Два умро у августу 1998 у пећини у близини реке Лом, док у потрази за благом краљева. Трагедија се десила у области у којој Грамовитса битка одвија. Бивши полицајац Сабцхо Минев, 50, и 43-годишњи Христо Иванов је десеткована поље од подземног гаса. Група ископали 12-метар и у рок цркви XIV века Чудом жив трећи ловац на благо - Христо Иванов, 67 док су полиција и спасилачке радници доведени из тела мртвих и њихово преживљавање ОРТАК понавља као хипнотисани, да ће пре или касније вратите на овом месту. А ја ћу тражити зидом 4 тоне злата.
Вековима пре Поломието свака пећина је заштицени монаси. У уским галеријама пљацкаси су крцати кисеоника опремом. Да бисте наставили, често вам треба да дигну у ваздух стене. Али експлозије производе токсичне гасове.
До сада нико није успео у покушају богатство. За благо ловци траже утеху новчића из римског гробова. Мртви су положени у земљу са лонац пун новца. Они преминули могли платити скелеџија прелаз преко реке смрти.

Особа која ми је рекла ова прича је бивши новинар који живи у Пловдиву. Скоро 30 година у регији Иамбол је радила на тему митског блага Инце харамбаша, који је према предању био сахрањен негде Бакадјитсите. Заједно са локалним полицајац на тајном задатку окупио групу благом и отишао у потрази за благом, и ако нађе, то пренесу на државу. Постепено, међутим, постало јасно да скривено благо тајна сила која је довела до лудила његова три љубавника.

Шеф рачуноводства, возач здравље газда и фолк исцелитељ из Иамбол наказу од док трагају за митско благо Инце харамбаша. Он каже да човек који је, заједно са закопано благо ловаца је желео златну Бакадјитсите област.

Који је пратио у стопу богатства не виде добро, солидан новинар. Легенда каже да је негде у брдима која су сат времена од Јамболу био крвав закопано благо годинама прикупљају пљачкаша из Инце. Негде под земљом оптерећење било 7-8 са златним турском Алтон, 17 лонци са драгуљима, две бакарне са златним орнаментима и два пиштоља. Нико не зна тачну локацију блага, али је сахрањен у близини садашњег села Каменетс. Када село звало Урум Еникиои где је као рекао Иовков "Инце" грбавац убити харамбаша, који је био његов отац.


Карта опсовао љубитеље скривених блага

"Када сам је наложено да урадим са овом причом, ја сам мислио да је слање ме да ухвати ветар Чим сам ушао у тему. Међутим, схватио сам да постоји велика тајна која не мора да се открије, да се не догоди горе ", каже бивши новинар. Један дан пре 30 година, он је био на послу када верзија, када је дошао у Иамбол човека који је себе представио као Аигара. Он се бавио биљем и народној медицини. Аигара новинар рекао невероватну причу о томе како је карта пронађен показује где благо сакривено. Он и још тројица ходали кроз брда када пада киша тешку кишу. Четири нашао уточиште у рок ниша. Док чека да се облаци како би растерала, приметили су да скала има велику пукотину која се протеже до горњег краја. Један од њих је почео са копањем штапом у њој и ископао ћуп запечаћен са терена. Када тегла побегао и отворила много труда, који се налази у четири плочице. Сваки од њих је осликао нишу која ставити заједно, показује тачну локацију скривеног блага.


Крвави благо далеко од змије убица

Мушкарци сматрају да је то нешто што је вредно и одлучио да га прода музеју, тражећи високу цену за наћи. Шеф Иамбол музеја је покушавао да узму таблице без новца. Мушкарци су одбили да их преда. Затим је отишао у Ванга, реци им шта држите у вашим рукама. Посланик им је рекао о блага Инце, али је упозорио их да не изгледа, не боли. "Љута змија чувар блага, које је пришао, она ће га убити", рекао је Петрич видовњак. Мушкарци не слушају њеним речима и одлучио да потражи сахрањен злата. У сваком случају донео жртвује кокошку која заклали пре него што су отишли. Већ нашао неколико ниша када дрво пало на њих велика жута змија. Гмизавци не повредити никога, али мушкарци се плаше смрти и зауставио претраживање. Сутрадан смо се растали, свако је на једној од плочица, узео у земљу и никада нису видели.

Неколико година касније, новинар сугерисао Аигара заједно наћи благо. Објасните да ли се сећате већина ликова насликаних у керамичкој картице и лако наћи место. Уредио зазвонио локалну полицијску шефа и затражио да буду укључени потрагу и криминолог. Дакле, група придружила младог поручника, који такође није веровао фикцију блага. Пре другог пљачкаши новинар и полицајац подносе научника, археологије и Старог енглеском језику. У потрази за благом трајала неколико недеља. Један по један, мушкарци открили ожиљке опоравио од Аигара из меморије. Пљацкаси већ трљају руке, осетивши недавне богатство. Двојица, који су били на тајном задатку, такође надао да ће пронаћи га да га пренесу на државу. Али онда изненада операција је отказана по налогу полицијских шефова и тужилаца у Јамболу.


Инце узео злато у уму пљачкаша

Након ових незгоде новинар зауставио се баве темом. Неколико година касније, он је схватио да су неки од људи који су у потрази за благом, изгубио разум. Један је био Аигара. Човек живи сада, али скоро 20 година није напустио просторију у којој је живео, рекао је новинар. Други, који је луд, јер богатство, некада главни књиговођа фирме у Јамболу. Његово име је Боби, а касније, када је добио надимак Маестро луд. Једног дана, док је стајао иза цивилне службе бироа, човек са два факултетским дипломама напуштена рачуне, зграбио бели лист папира и написао следеће: "Добро Господ глобалне моћи Односно УНЕСЦО, Уједињене нације циљ Директно и индиректно мазге су спремни Пуно ће бити... припремљен вечерас '. ћу кренути са фењерима маске ће бити направљен.. Обавештавамо вас да ће златне топови бити постављене у Бисаге. лампица ће поднети само бира места. " Од тог дана па све до његове смрти, Маестро, лутали улицама Јамболу и удружили са пролазницима да траже благо.

Трећи, који је очигледно окренуо благо, јер, како је виђен плочица је возио велики здравствени боса у Јамболу. У то време он је возио до Софије са сјајном Москвицх. Једном када се путује са шефом, зауставила поред пута, напустила његов шеф искочио из кола и добио на једном од брдима Бакадзхика. Тако сам почео да маше рукама и вриштећи за сафира и дијаманата, злата и платине. Данас човек може наћи у Иамбол покрету, машући рукама, носили беле панталоне, белу кошуљу и кравату.


Државна безбедност на трагу Алтон

Државни службе безбедности су такође на трагу легендарног блага Инце каже новинар. Често, као што је био са пљачкашима, чуо их помињати име из страха од некога Никола Ред. За њега, нисам ни милиционер укључени у групи. Само име Црвеног паралисан од страха у срцима других азила богатства. Један дан у Иамбол Аигара и тајно састали Црвена и одлучио да га прати. Отишао је директор историјског музеја и имао кратак разговор са њим. Већ сутрадан тајна операција новинар и полицајац је раскинут. Недавно, док читате књигу Димитар Иванов "Шесту дивизију", новинар је схватио да је ово уграђен међу пљачкашима тајне службе официра Николаја Цхервенков. Нико не зна сигурно, али је могуће да људи ДЦ су тајно ископао благо и она је дуго била извезена из Бугарске, рекли су они.


Рекао сам ову причу, јер сам недавно прочитао да је неко Давидка Антонов из Петрицх је сакупио четири плочице и планове да траже благо, рекао је новинар. Он сам каже да, пошто се бавио благом је чудне ствари се дешавају. Неколико пута је био близу смрти, а недавно је почела у време да изгуби памћење.

JOVO GLIGORIJEVIĆ — ZEKA BULJUBAŠA

Pod imenom Jovo Gligorijević, Zeka je rođen u Novoj Varoši, u Nahiji sjeničkoj, ali godina njegovog rođenja nije utvrđena. Došao je u Srbiju u vreme Karađorđa i odmah se pridružio ustanicima, pre svega grupi koja je bila pod ravnanjem i komandom Stojana Čupića — Zmaja od Noćaja. Docnije mu je povereno da čuva granicu na Drini od Turaka i on se smestio u Parašnici, u ataru mačvanskog sela Crna Bara. Oko sebe je okupio "gole sinove" kojih je, prema potrebi, bilo od 50 do 200. Bili su to "sve sami bećari, ljudi bez kuće i porodice, ... u početku i goli i bosi, ali su oni docnije bivali odeveni sve u čohu i zlato, a okićeni najlepšim oružjem". Vični borbama i vešti sa oružjem, u mnogobrojnim okršajima sa Turcima zadobijali su bogat ratni plen i postajali imućni ljudi.

Zahvaljujući podacima zabeleženim i otrgnutim od zaborava (Podrinske novine, 1906), povodom obeležavanja stogodišnjice Mišarske bitke, u mogućnosti smo da navedemo neka imena Zekinih "golaća": Ilija iz Đulbeša u Bosni, Ignjatije Bjelić, Marinko Sićić, Mića i Vasilj Šumanac iz Crne Bare, Ostoja Pušibrk i Živan Čonjaga iz Salaša Crnobarskog, Jovan Lacković i Jovan Ninković iz Klenja, Mijailo Kara iz Slepčevića, Mijailo Šiša iz Belotića, Mijailo Ković iz Bogatića, Stepan Gadžulić i Stevan Kačkić iz Noćaja, Luka iz Tabanovića i Nenad iz Dvorova u Bosni. Imena mnogih drugih izgubiše se u zaboravu.

Zeka je imao naročitu sposobnost da dozna turske tajne i planove i zbog toga je često prelazio preko Drine, u Bosnu. Bio je to čovek neobične telesne snage i krupnog glasa, a naravi vesele. Odlikovao se razboritošću u prosuđivanju, domišljatošću u kritičnim situacijama i velikim ličnim junaštvom. Vojvoda Pop Luka Lazarević, tražeći njegovu pomoć u odbrani Loznice krajem jula 1809. godine, ovako mu se obraća:

Goli sine, Buljubaša Zeko!
Ded' ustani i golaće kreni!
Da si brzo u Lešnici bjeloj,
Loznica nam u nevolji cvili!

A praveći raspored za napad na Turke kod Loznice, ovako mu zbori:

Goli sine, Zeko Buljubašo!
Dobro čuvaj brda i Gučevo,
Uteći će u planinu Turci.

Iz prepiske, protokolisane u Karađorđevom delovodniku, saznajemo da je, 28. juna 1813. godine, Stojanu Čupiću bilo izdato naređenje da podigne šarampov kod Rače, u koji će biti smešten Zeka sa svojim golaćima i jednim topom.

Na iskraju leta 1813. godine, jaka turska vojska je svom silinom pritisla Srbiju i osvojila, jedan za drugim, utvrđene ustaničke šančeve. Pali su Lešnica i Loznica, a presudni boj se odigrao na Ravnju. Po Karađorđevom naređenju, na uskom zemljouzu koji se desnim krilom naslanjao na Savu, a levim na Zasavicu, podignut je šanac, koji je bio snabdeven dovoljnom količinom hrane i municije za dugotrajniju opsadu. Ustanici su smatrali da će tu uspeti da zaustave tursko nadiranje, dok im ostale jedinice ne priteknu u pomoć. U šarampovu se nalazilo preko 3.000 ustanika, među njima i golaći Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali umešnošću i veštinom stečenim u mnogobrojnim okršajima sa Turcima. Dodatno samopouzdanje ustanicima je ulivao jedan veliki top.

Turci su uporno napadali šanac. Konjica je dopirala do samog grudobrana, ali je odatle odbijana odlučnim plotunima ustanika. Ni juriši konjice, ni snažna, paljba artiljerije, čak ni prokopavanje krivudavih rovova do samog ustaničkog šarampova — ništa nije moglo slomiti otpor ustanika. Tada su Turci, od klada i pruća, napravili primitivni pontonski most preko Zasavice, preko njega prebacili jedan top i počeli tući ustanike sa boka. Ustanici su na brzinu podigli nasip koji ih je štitio od bočne vatre i nastavili da pružaju otpor.

Onda su nastupile kiše koje su nakvasile zemljište, napunile šanac vodom i ovlažile barut. Očekivana pomoć sa Cera nikako nije stizala. U šatoru Stojana Čupića starešine su se okupile na većanje i donele odluku da šanac napuste. Tome se energično suprostavio jedino Zeka Buljubaša, izjavljujući da Turci mogu dalje prodreti samo preko njega mrtvog.

Posle očajničke borbe, turska vojska je konačno razbila ustanike i prisilila ih da se, u velikom neredu, povuku iz šanca. Po pričanju Živana Simića, savremenika boja na Ravnju, "ko nije utekao u Nemačku i u adu, i ko nije preplivao Zasavicu, svi su (do 3.000) pali od Turaka, ili podavili se..." Videći stradanje svoje braće, Zeka sa svojim golaćima načini poslednji lanac odbrane. Po cenu svojih života čuvali su odstupnicu ustanicima koji su uzmicali. Uveren da se gasi "sveća srpske slobode", Zeka i njegovi goli sinovi nisu mislili o sopstveno izbavljenju. Dok je bilo baruta, zaustavljali su Turke puškama "iza nekih fatova", a onda, "pomenuv Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke, i tu, sekući, budu isečeni svi do jednog"...

Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.

STANOJE STAMATOVIĆ GLAVAŠ
(Glibovac, 1763 — 25.02.1815)





Rečima pesnikovim ovako junački Glavaš živo i verno iznosi dve slike onoga gorskoga života kojim je živeo i on i veliki broj njegove srpske braće:

Triest sam druga onda imao,
A pošao sam gorom hoditi,
Po mračnoj gori četu voditi.
Sjaju se toke, zveče noževi,
Na njima gori čoja crvena,
Živim se okom ne da gledati ...

A gledajući sitnu knjigu, veli Glavaš:

Proklet da Bog da! ... Što je ne učih!...
Al' opet na njoj da sam banio,
Ko bi se dugom puškom slavio,
Ko bi na drumu Turke čekao?
Ko l' ih po mračnom lugu sekao?

U tim je slikama najtačnije obeležje života i sudbine onoga pokolenja koje je pre jednog veka bilo viteški predstavnik svoga naroda. A na polju takoga rada jedan od najboljih bejaše  S t a n o j e  G l a v a š .

Glavaš je rođen u Glibovcu, selu blizu Palanke, okruga podunavskoga. Do opštega narodnog ustanka na tome se zemljištu i kretala radnja njegova, a kad su minuli dani narodnoga ratovanja u tom je opet kraju Glavaš i poginuo.

Već dosta vremena pre ustanka Stanoje je bio na glasu kao hrabar vođ gorskih hajduka koji bejahu preteče narodnoga pokreta. Za karakteristiku njegovu dovoljno je pomenuti, da je u njegovoj junačkoj družini bio kao hajduk i Veljko Petrović — potonji vojvoda Hajduk-Veljko, kome je taj naziv i ostao iz doba četovanja pod vodstvom Stanojevim. Veljko se tada i oženio jednom rođakom njegovom.

Na dogovoru narodnih prvaka u Orašcu, u početku 1804, bude Stanoje ponuđen da se primi za vrhovnog vođa narodnog. Ali on to odbi ovim razložitim rečima: "Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju i slušaće me; ali narod sav nije u hajducima, pa će ljudi sutra reći: "Kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće ni kućišta: kad Turci navale on će u šumu, a mi ćemo ostati da nas Turci robe". Nego vi postavite starešinu kakvoga čoveka koji je i do sada bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu kao i do sada." Posle toga razloga pao je izbor na Karađorđa.

Glas i junaštvo Stanojevo i njegove hajdučke čete bejahu uvek dobro došli ustanicima a naročito u samom početku, kao najtežem trenutku, opštega pokreta. Stanojeva družina bejaše jezgro ratničko za prve dane i u prvim bojevima. Pri osvajanju Batočine bude Stanoje teško ranjen, ali osta u boju do kraja, a po svršenoj borbi sede na jedan panj, razgoliti krvavo rame u čijoj je dubini bio zastao turski kuršum i pozva jednoga hajduka da mu olovo izvadi. Hajduk oštrim brijačem raseče mišicu unakrst, izvadi kuršum i omota ranu, a Stanoje ustade i reče: "Sad idemo da osvajamo Jagodinu. Tamo će nas Turci još žešće dočekati. Neka ima mesta za drugo olovo!"

Kad je skadarski Ibrahim-paša s ogromnom vojskom u avgustu 1806. godine udario na Deligrad, koji će sa toga boja i izići prvi put na glas — Glavaš uzme 2500 pešaka i 500 konjanika pa udari u desno preko Morave na Kruševac a odatle prodre preko planine Jastrepca u Toplicu i grune na Prokuplje, gde mu se niko nikad nije nadao. Turci se iznenade i zatvore u šanac odakle se stanu braniti. Borba je trajala celu noć, a od puščane vatre i plamena zapaljenih kuća blistala je cela Nemanjina Toplica. Iz novopronađenog opisa toga događaja vidimo da je Glavaš svu stvar izveo čistom taktikom hajdučkoga ratovanja. To je bilo "na dve nedelje po Gospođinudne". Tim upadom u Toplicu i dalje u lapsku dolinu Glavaš je ne samo pokazao veštine i odlučnosti već je podigao moral i pouzdanje u sve vojske srpske, kad se za njegova dela svuda saznalo. Ibrahim-paša, dočekan i inače junački na Deli-gradu, poplaši se da ne bude sa svim opkoljen te se povuče u Niš, koji je neprestano bio u velikom strahu. Na ovaj se kraj Stanoje navratio i docnije u toku daljeg ratovanja, prilazeći mu s ibarske strane.

Posle mnogih bojeva, u kojima je hrabro sudelovao, Stanoje je dočekao, najzad, i katastrofu narodnu s jeseni 1813. I on je bio jedan iz onog manjeg broja čuvenih ljudi koji ostadoše u otadžbini. Nova turska uprava, težeći u početku miroljubivosti, postavi Glavaša za "krserdara" — da čuva carigradski drum. S jeseni 1814. planu Hadži-Prodanova buna, koja bi brzo ugušena. Stanoje je imao zadaću da uhvati Prodana, ali on toga ne htedne učiniti već mu pomogne da pređe preko Save. Zato beogradski Skopljak-paša naredi muselimu u Palanci, i pošalje mu dosta ljudi, da Stanoja uhvati živa ili mrtva. Stanoje dođe u Palanku, gde mu najpre zatraže oružje koje je bio ranije u boju oteo, ali ga on ne htedne dati već se vrati kući, upravo kolibi, gde ga, malo docnije, Turci opkole te se otpočne prava bitka, u kojoj Stanoje Glavaš, zamenivši glavu junački, pogine. To je bilo u početku 1815, pred ustanak na Takovu.

Glava njegova bude odnesena u Beograd, odakle je rođaci njegovi dobave — ili veštinom ili otkupom — i sahrane kod već pogrebenoga tela. —

Krv Glavaševa bejaše znak da je doba za nov ustanak. Rumenilo je njeno obasjalo zoru Takovskih Cveti!

Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.

TREĆA SAHRANA STANOJA GLAVAŠA

Selo Glibovac traži da slavni vojvoda iz Prvog srpskog ustanka konačno počiva u zavičaju. Prilikom prve ekshumacije nađen ceo kostur i lobanja, koja je naknadno položena u grob




Skup povodom druge sahrane, 1902, i ovogodišnji parastos na istom mestu


SMEDEREVSKA PALANKA — Stanoje Stamatović Glavaš (1763—1815), koji će u istoriji ostati upamćen po tome što se titule vožda Prvog srpskog ustanka odrekao u korist svog pobratima i kuma, Đorđa Petrovića Karađorđa, uskoro će biti — po treći put — sahranjen. Iz sela Baničina, gde je ubijen i dva puta pokopan, njegovi posmrtni ostaci biće preneti u vojvodino rodno selo Glibovac. Oba mesta nalaze se u blizini Smederevske Palanke.

— Smatramo da je to naš dug prema ovom velikom čoveku, odnosno da je pravedno da konačno počiva u rodnom kraju — kaže Dragan Toić, predsednik Zavičajno-turističkog udruženja "Stanoje Glavaš" u Glibovcu. — S obzirom da je druga sahrana obavljena po blagoslovu mitropolita Inokentija i odobrenju ministra unutrašnjih dela, i mi nameravamo da se obratimo Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim nadležnim organima. Nadam se da će nas podržati, pa da započnemo pripreme za eshumaciju i prenos moštiju.

Prema "Knjizi o Glavašu" Predraga Cvetkovića, nalog za ubistvo srpskog junaka izdao je lično Beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak. Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Stanoje Stamatović bio je jedan od retkih vojvoda koji je ostao u Srbiji, da sa narodom deli sudbinu pod novom turskom okupacijom. Pred kraj 1814. tajno se sastao sa knezom Milošem Obrenovićem u Palanci, ali nije pristao da on bude vođa Drugog ustanka, s obzirom da nikoga osim Karađorđa nije priznavao, što ga je, najverovatnije, i koštalo života.

Glavaš je ubijen 1815. na jednoj svadbi u Baničini, gde je kumovao. Dok je još bio na izdisaju, odrubljena mu je glava, pa su ga meštani obezglavljenog sahranili pod hrastom u čijoj je hladovini često odmarao. Njegovu glavu Turci su odneli u Beograd, gde je — po pašinoj zapovesti — nataknuta na kolac i istaknuta na Kalemegdanu. Kasnije, Stanojeva glava je doneta iz Beograda i sahranjena pored tela...

Za mnoge je još velika tajna šta je nađeno od posmrtnih ostataka vojvode Stanoja Glavaša, prilikom njihovog prenosa u novu kamenu grobnicu, u crkvenom dvorištu, 26. maja 1902., u Baničini. Predrag Cvetković navodi da je, tada, sačinjen protokol u dva primerka: jedan je stavljen u grobnicu, a drugi predat Narodnoj biblioteci u Beogradu, na čuvanje.

Prema tom aktu, otkopavanje je počelo u sedam časova izjutra, u prisustvu opštinskih časnika i naroda. Kosti su otkopavane vrlo oprezno i odmah stavljane na nosila prekrivena ćilimom i srpskim platnom. Najpre je, na dubini od tačno 74 centimetra, desno od kovčega, nađena lobanja, a pola pedlja dublje zatečene su sve kosti — zdrave, osim desne ključne, koja je bila okrznuta puščanim zrnom... U grudnom košu nađena su dva puščana kuršuma, koja su poslata Narodnom muzeju u Beogradu. Kod novog grobnog mesta, kosti su prelivene vinom, prekrivene pokrovom i spuštene u grobnicu, koja je zastrta crnom čojom. Na kraju, spuštena je ploča-poklopnica, te zatrpana zemljom.

S obzirom na to da je grobnica bila uzidana i betonirana, očekuje se da će — i posle gotovo 200 godina od svirepog ubistva — prilikom ekshumacije, biti nađeno dovoljno posmrtnih ostataka vojvode Stanoja Stamatovića Glavaša, kako bi bili preneti u Glibovac, u portu seoske crkve.

OTKUP Stanojevu glavu iz Beograda je donela njegova polusestra Stana — prva žena Hajduk Veljka — i do Baničine ju je skrivala u nedrima. Sahranjena je pored tela, pod jednom crepuljom... Stana je glavu od Turaka otkupila Glavaševim dukatima, koji su bili zakopani u blizini njegovog pčelinjaka — što je znala i Stanojeva udovica Mara, ali nije htela ništa da uzme, već je uputila Stanu. Neki izvori preciziraju kako su Turci pristali da prodaju glavu, pod uslovom da se napuni dukatima, a to su bile dve kese zlata.

Z. Golubović | 22. novembar 2010 | Večernje novosti