Ko je bio Volčan u narodnom pamćenju
Volčan vojvoda je, prema predanju, bio hajduk koji je delovao u oblasti Šumadije i Pomoravlja u ranom 19. veku. U nizu priča o hajducima na ovom sajtu, on se pamti po nečemu drugačijem od junaštva u boju — po tome koliko je ozbiljno štitio svoja skrovišta.
Za razliku od drugih hajduka, Volčan navodno nije verovao samo u tajnost. Verovao je i u fizičku zaštitu — u zamke koje otežavaju svakome ko pokuša da priđe blagu bez znanja gde tačno da stane.
Zašto se njegovo ime vezuje za skrovišta
Prema kazivanjima zabeleženim tokom 1840-ih, Volčan je za tu zaštitu angažovao Pop Martina Himovića — lokalnog sveštenika koji je, kako se prenosi, bio vešt zidar i inženjer. Pop Martin je, prema predanju, projektovao sistem koji je uključivao lažne podove iznad dubokih jama, mehanizme koji su rušili tunelske svodove i zatvorene prostore s organskim materijalom koji su stvarali otrovne gasove.
To je razlog zašto se ime Volčan ne vezuje samo za blago, nego i za opasnost — u ovoj priči, skrovište samo po sebi nije bilo tajna, nego zamka.
Kako je priča stigla do današnjih tragača
U središtu priče je takozvana Smukova jama, nazvana po obliku hodnika koji podseća na zmiju, negde u planinama iznad Rudnika. Prema predanju, mapu tog sistema poznavali su samo Pop Martin i Volčan. Volčan je poginuo 1821. u borbi s Turcima, a Pop Martin je umro ubrzo posle toga, tvrdeći na samrti da je napravio "greh veći od greha" kada je projektovao te zamke.
U narednih sto godina, prema dostupnim navodima, više od dvanaest slučajeva nestalih tragača i istraživača vezuje se za oblast Rudnika. To je razlog zašto lokalno stanovništvo, kako se prenosi, i danas izbegava određene doline i pećinska ušća u tom kraju.
Šta se od nje može proveriti
Jedini navodni svedok koji je ušao u deo tog sistema i preživeo da ispriča bio je seljak Milorad Stanković, 1887. godine. Prema priči koja mu se pripisuje, opisao je "prostoriju od cigle punu starih kovčega" — pre nego što se pod ispod njega otvorio, i pre nego što je jedva uspeo da se izvuče uz sopstveni konopac.
Ovo je jedina epizoda u priči koja ima ime, godinu i konkretan opis. Sve ostalo — lokacija same jame, sudbina Pop Martinove mape, broj i priroda zamki koje su ostale aktivne — ostaje u domenu predanja, bez potvrde koja bi to prevela u dokumentovanu činjenicu.
Priča o zamkama nije razlog za odustajanje od interesovanja, ali jeste razlog za oprez: nepoznat teren s navodnim mehaničkim zamkama i istorijom nestalih ljudi nije mesto za samostalno istraživanje bez pripreme. Eventualni nalaz na terenu se, kao i svaki drugi, odmah ostavlja na mestu, uz prekid kopanja i obaveštenje nadležnom zavodu za zaštitu spomenika kulture bez odlaganja.