Da li ima neko planove za miroč planinu? Ja imam neke za staru planinu ... moše razmena

Neki kazu da je to uradila majka priroda ali ja u to ne verujem!

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)
   

Isklesan na kamenu ...

Možda nekome nešto znači ...

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)
   

VRLO ZANIMLIVO AKO JE TACNO OVO

Slikano na Staroj Planini

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)
   

Činjenica je da je planina Rogozna puna zlata, kao i da pet sela u tom kraju u svom nazivu sadrži ovu reč, a dragocenosti ima i na drevnim grčkim i rimskim grobljima

Novi Pazar – Po planinama i dolinama u okolini Novog Pazara sve više ljudi nabavlja detektore i – traži zlato. Vekovima su u ovom kraju postojali ljudi koji su tražili zakopana blaga. Na ovom tlu hiljadama godina živele su ljudske zajednice i nije neobično kad neko danas, kopajući temelje za kuću, pronađe neku dragocenost.

Pre 3.500 godina, ovde su živeli Dardanci čiji se stakleni nakit, otkriven 1978, danas čuva u Narodnom muzeju. Pre skoro 2000 godina, tu je stolovao jedan od ilirskih kraljeva, od desetog veka ovde su prisutni vladari iz loze Nemanjića: Milutinov prestoni grad Jeleč na Rogozni ponekad pohode istraživači sa detektorima.

– Mnogi su zakopano zlato starih naroda tražili u selima Kruševo i Kneževiće, naročito na brdima gde su stara grčka groblja – kaže učitelj iz Lukara Redžep Nurović. I meštani sela Piskopovce ističu da su zlato u tom selu tražili mnogi, ali, ako ga je neko i pronašao, nije se hvalio komšijama.

Starina sa Pešterske visoravni Dionisije Jakonić (75) kaže da je čuo za jednu legendu o zakopanom blagu, a da je pažnju izazivalo jedno brdo iza sela Ugla:

– Prema legendi, tu je zakopano blago nekog drevnog naroda. Lično znam čoveka koji je odlazio da tu kopa. On mi je pričao da je nakon što je udario krampom nekoliko puta nastupilo strašno nevreme, oluja i grmljavina, a on je video da zlato nije njemu namenjeno, uplašio se i više nikad nije smeo da ponovo traži zlato na tom mestu – priča Jakonić.

Činjenica je da je planina Rogozna puna zlata, kao i da pet sela u tom kraju u svom nazivu sadrži reč zlato (Zlatarevina, Zlatni Laz, Zlatare, Zlatni Kamen i Zlatište). Danas je bogatstvo Rogozne privuklo jednu mešovitu stranu firmu koja već nekoliko godina vrši iskopavanja na Rogozni, a uzorke šalje na analizu u Švedsku i u Nemačku.

– Mnogo zlata ostalo je na drevnim grčkim i rimskim grobljima. Ovde su živeli i Nemanjići, a Pazar je bio veoma bogat u periodu turske vlasti. Kada su Pazar krajem 17. veka spalili Austrijanci, mnogi ugledni ljudi su izginuli, a njihovo zlato je ostalo zakopano – kaže jedan od istraživača koji poslednjih godina intenzivno traži zlato, ali ne uz pomoć detektora.

– Ja u kamenju tražim oznake, jer očekujem da je onaj što je zakopao zlato ostavio i šifru da se do njega dođe – ističe ovaj sagovornik, koji ne želi da mu se pominje ime, dodajući da se u blizini Novog Pazara, na Borićima, pojavila rupa i da veruje da je iz nje izvađeno davno zakopano zlato.

– Pretpostavljam da je u njoj bilo zlato koje je neki od bogatih novopazarskih Jevreja zakopao 1941. Ili je neki njegov potomak došao u Novi Pazar i pronašao ostavu, ili je neko sa detektorom pronašao zlato i otkopao ga – zaključuje on.

Ono što gotovo sigurno nikada neće biti utvrđeno jeste koliko je ljudi zaista pronašlo zlato u ovim krajevima.

– Ramo Elezović, koji je 2002. otkrio bistu kralja Aleksandra, prijavio je muzeju Ras. Dobio je deset odsto vrednosti u novcu, koliko mu po zakonu pripada – kaže Svetlana Čeković iz ovog muzeja.

U selu Paljevo kod Tutina, pre nekoliko decenija jedan meštanin pronašao je ćup zlata na osnovu sna koji mu je kazao da je zlato zakopano na mestu gde prvi zrak sunca udari na određeni dan u godini.

U selu Kruševu kruže legende o zakopanom blagu, ali stariji meštani pamte i jednu ženu iz Grčke, koja je uoči Drugog svetskog rata došla u selo, uzela konak, ali i nestala u toku noći. Meštani Kruševa tvrde da je ona tokom noći iskopala zlato iz nekog više vekova starog skrovišta.

U okolini Niša je, 1936. godine, prilikom poljoprivrednih radova pronađen najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji.

Ostava novca pronađena je slučajno prilikom riljanja za vinograd januara 1936 god. kada je kameničanin Todor Mišić sa još dvojicom nadničara duboko orao njivu pri čemu mu je ašov zapeo na dubini oko 40 cm. o nešto tvrdo. Misleći da je reč o kamenu pozvao je nadničare da mu pomognu te oni pošto dobro zapeše izvukoše predmet koji se pred njima raspade i pod nogama im se prosu tovar novčića. Todor je naredio nadničarima da nastave da rade rekavši im kako se radi ostarom novcu bez ikakve vrednosti te da ga treba vratiti u zemlju.
Po padu mraka Todor se vratio na njivu i pokupio iskopani novac a nadničarima je dao uz nadnice i po jednu šajkaču novčića rekavši im da o tome ne govore nikome. U sadržju novca bilo je tu srebrnjaka, posrebrenih, bakarnih, zlatnika i drugih navčanica iz doba vladavine Trajana, Antonija Pia, Marka Aurelija, Komoda i obe Faustine. Vlastima je prijavljen samo manji deo nalaza u težini od 28,3kg.

Posle samo dva meseca od prvog pronalaska dolazi i drugi veliki nalaz rimskih novčića na Viniku. Nalaz je pronađen u ostacima rimske vile iz trećeg veka na brdu Vinik, nekoliko desetina metara od železničke pruge prema selu Kamenica. Na ovom lokalitetu i danas su vidljivi površinski ostaci rimske građevine od kamena i opeke, uobičajenog izgleda i karaktera, kao i ostale antičke vile na teritoriji današnje Srbije, samo što je ova na brdu Vinik krila do tada neviđenu tajnu. Vila je imala zidove male debljine i, po svemu sudeći, bila je privremenog karaktera, a otkrila su je Vladimir Djordjević i Dragutin Stevanović takodje prilikom riljanja vinograda na porodičnom imanju. I ranije su njih dvojica nalazili rimske predmete i stari novac na svom posedu, ali tome nisu pridavali veliki značaj, jer je tako nešto bilo uobičajeno u Srbiji tog doba. Tada nije bilo divljih arheologa da metal-detektorima i dubokim oranjem prekopavaju i uništavaju lokalitete, već je običnom obradom zemlje, na površinu izlazilo neslućeno blago. Netaknuti lokaliteti su bili veoma izdašni tako da su se ostave od nekoliko stotina primeraka rimskog novca smatrale uobičajenim, a danas se i one od samo nekoliko komada smatraju velikim otkrićem.

Da se vratimo na kameničku ostavu i njen značaj u savremenoj arheologiji i numizmatici. Plug koji su koristili srećni nalazači, zakačio je same temelje rimske građevine i vrhove zemljanih pitosa u kojima su bile smeštene kožne kese, pune rimskih denara. Pitosi su bili poređani uz sva četiri zida obe prostorije rimske zgrade i nalazili su se na dubini od oko pola metra. Prilikom iskopavanja pitosa, kožne kese su se raspadale i u svakoj je bilo smešteno nekoliko stotina rimskih denara kovanih od prvog do sredine trećeg veka. Denari su bili izuzetno očuvani, tako da možemo tvrditi ili da su bili kratko u opticaju, ili da uopšte nisu ni puštani u opticaj. U kesama su bili spakovani po vladarima i godinama kovanja, i po takvom karakteru nalaza pripadali su ili civilnoj provincijskoj blagajni ili vojnoj carskoj riznici. Novac je kovan od gotovo čistog srebra i sadržavao je dosta retkih, do tada nepoznatih primeraka, a u sklopu ostave, pronađeni su i kalupi za kovanje, što nam potvrđuje službeni status pronađene blagajne. Iznenađuje količina novca iz ostave, koja je po očevicima iznosila skoro deset tona, što bi odgovaralo brojci od oko 3,5 miliona komada denara, i predstavlja najveći i najvredniji nalaz antičkog novca u istoriji. Vlastima je prijavljeno samo 23kg novca. Interesantno je da je zajedno sa novcem nađeno i par primeraka kalupa a sam novac po svemu sudeći nije bio u upotrebi što daje osnov za pretpostavku za postojanje dele državne riznice koja je stradala u katastrofalnom napadu rušenja krajem III veka prilikom najezde Gota. Mnogi su pripisivali ovu ostavu vojnom štabu cara Klaudija II Gotskog i njegovoj pobedi nad Gotima kod Naisusa.

Glas o nalazu se brzo pročuo i mnogi strani muzeji su poslali svoje agente da otkupe što veće količine, jer nalazači nisu imali predstavu o pravoj vrednost pronađenog novca, pa su ga prodavali na kilograme kao lomljeno srebro. Britanski i Berlinski muzej, Metropoliten, Luvr i ostali, kupili su ogromne količine novca iz nalaza i tek su, zahvaljujući ostavi iz Kamenice, tada formirali svoje čuvene zbirke rimskog novca. Jedan, vrlo mali deo tog nalaza dospeo je i u naše muzeje: Narodni muzej iz Beograda otkupio je 37 kilograma, a niški muzej 17 kilograma srebrnih rimskih denara iz Kamenice.
Ono što je pronalazak novca na Viniku izazvao bila je " zlatna groznica" pa se tako na obronke Vinika sjatila družina ne samo iz Jugoslavije nego i iz Evrope da prekopava Vinik sve dublje idublje i ta zlatna groznica ne jenjava ni dan danas; još uvek se traga za navodnim zakopanim blagom Cara Konstantina. Novac koji je pronađen, švercovao se čak i balonima napunjenim kameničkim vinom a pričalo se i da su pojedini ministri tadašnje Jevtićeve vlade bili umešani u šverc novčića. Interesantno je da ta groznica traje i danas pa se na Viniku često mogu naći rupe i jame koje su ostavili tragači za rimskim blagom.

Pažnju, maštu i snove meštana Lukovske Banje i okoline zaokupljaju legende o zakopanom "blagu kralja Milutina," blagu zaostalom jos iz rimskog doba. Zlatna groznica u ovom pasivnom kraju naročito se razmahnula kada je zvanično potvrđeno da u okolini Lukovske banje zlata ima. Osim meštana, tragači sa strane u potrazi za blagom ostavljaju pravu pustoš.
Lukovska banja, na jugu Srbije nedaleko od Kursumlije, puna je napuštenih rudnika iz kojih se u rimskom i vizantijskom periodu vadilo olovo, srebro i zlato.
Rudarstvo u ovom kraju je najveći procvat doživelo krajem 13. i 14. veka za vlade kralja Milutina. Prema zvaničnim podacima instituta za rudarstvo u Lukovskoj banji, u prečniku od samo 19 kilometara, nalazi se preko 20 napuštenih rudarskih jama iz rimskog i srednjovekovnog doba.
Pored rudarskih jama, tu su i temelji srednjovekovnih objekata koji su veoma privlačni za tragače. Legenda i pojedini istorijski podaci govore da u zaseoku Stava postoje i temelji letnjikovca kralja Milutina kao i moguće livnice zlata.
Legenda bi to i ostala da lukovski gorštaci nisu čuli za stazu koja je navodno vodila od dvora do livnice zlata, a kojom se, kaže predanje, šetala vizantijska princeza Simonida, žena kralja Milutina.
I ovo bi se završilo samo na priči da Lukovčani nisu pronašli stazu, izvadili kamene ploče i prekopali je uzduž i popreko.
Preci današnjih stanovnika ostavili su pricu o livnici gde se topilo zlato. Navodno je posle obilnih kiša Lukovska reka livnicu porušila, a zlato se rasulo niz reku u potezu od Stave pa do Lukovske banje u dužini od oko 8 kilometara.
Najveći deo zlata, kaze predanje, koji je bujica nosila zaustavio se na samom ulazu u banju u takozvanom `"Zlatnom buku." Nije retkost da ova hladna planinska reka preko leta bude puna "slučajnih kupaca." Tako je, kažu meštani, i ovog leta svaki kamen rečnog dna podignut i prevrnut.
Ono što najviše privlaci tragače su rimski i staroslovenski natpisi, kojih ima na skoro svakom koraku, na stenama, ruševinama i nadgrobnim spomenicima. Retko da neko od meštana otvoreno priča o pohodima na blago. Ali, pojedini opsednuti tragači tvrde da su se uverili da ga zaista ima.
Dragoljub Miletic - Coza (63), iz sela Stava, kaže da je potragu za zlatom počeo od malih nogu, kao dečak koji je čuvajuci stoku po okolnim brdima kopao i rovario, krampom i budakom gde god je stigao.
Međutim, kaže, drugome se posrećilo. "Baš na mestu za koje sam oduvek sumnjao da ima zakopanog blaga, pre neki dan, samo je ostala rupa pravilno ozidana pecenom ciglom. Plakao sam kada sam to video. Nije mi se dalo da udarim budakom, drugi su ga iskopali. Bila je to čitava ostava blaga," uveren je Coza.
Tragači sa strane dolaze noću i prekopavu okolna brda. "Za jednu noć iskopaju vise nego neka građevinska mašina, iskopaju na desetine kubika zemlje," kažu meštani Stave. Došljaci kopaju uglavnom u grupama, pod okriljem noći i u tišini.
Koliko je jaka opsesija zlatom najbolje govori podatak da su potkopavani i temelji crkve Svete Mine u Stavi, selu gde su sujeverje i strah od nebeske kazne jači od zakona.
"Dolaze kopači iz drugih krajeva, nismo mi jedini. Oduvek se ovde kopalo, a mesto se ne bira. Tako je u crkvi Svete Mine u Stavi prekopan čitav pod. Niko ne zna da li je nešto nađeno. Naši stari su pričali da je u crkvi zakopano blago. To celo selo zna, ali se niko od meštana nije usudio da kopa po crkvi," kaze Coza.
Pomamu za zlatom iskoristili su lukaviji, pa novac zarađuju bez fizičkog rada. Promućurnim crtačima mapa i trgovcima, lakoverni plaćaju dajući i poslednji dinar. Lažne mape o skrivenom blagu se prodaju po neverovatnim cenama.
Meštanin Dragoljub Miletic je, kaze, imao priliku da vidi mapu, tušem nacrtanu, na običnoj stavljenoj svinjskoj koži. "Cuo sam da su po selu nudili mape na kojima je obeleženo mesto gde je zakopano blago iz turskog doba," kaže meštanin Stave Goran Radisavljević.
Skoro sva mesta u okolini Lukovske banje nose imena po zlatu: "Zlatna čuka," "Zlatna ravan," "Zlatni potok," "Zlatni buk." U poslednje vreme i kafane u banji i okolini imaju "zlatna" imena.
Dok Lukovska banja obiluje burnom istorijskom prošlosću, legendama i narodnim predanjima, njeni stanovnici opsednuti zlatnom groznicom jedva sastavljaju kraj s krajem.
Ipak, nedavno je zvanično potvrđeno da u ovom kraju zaista ima zlata. Rudarski inženjer Nikodin Gilić kaže da su uzorci sa nekoliko lokacija ukazali na zlato. "Analiza zemlje sa vrha `Zlatne čuke` je pokazala da ovde ima tragova zlata. Ali, zbog nedostatka novca dalja istraživanja su obustavljena."
Dok lukovski mladići traže blago i ono malo devojaka su se udale i otišle u druga mesta. U Lukovskoj banji danas ima oko 160 neoženjenih momaka, a u celom kraju nema ni jedne devojke za udaju.

Još niko nije ušao u pećinu a da prethodno nije čuo priču o skrivenom blagu u ovom dragulju prirode
U Majdanpeku i okolini već decenijama se s koljena na koljeno prenosi legenda o hajduku Rajku i njegovom blagu. Na nju posjetioce Rajkove pećine, koja se nalazi nadomak tog grada, redovno podsjeća i vodič Marjana Pavlović. Još niko nije ušao u pećinu a da prethodno nije čuo priču o skrivenom blagu u odajama ovog dragulja prirode.
I sama pećina je dobila naziv po hajduku Rajku koji je, kako legenda kaže, u vrijeme otomanskog carstva presretao Turke na drumovima istočne Srbije, od njih otimao blago i vješto ga skrivao u tami špilje.
-Od tada je proteklo mnogo vremena, ali u narodu ovog kraja još živi legenda o hajduku Rajku i njegovom blagu. Pećinski prostor je u velikoj mjeri istražen, ali ni traga od Rajkovog bogatstva. Po legendi, ono je sakriveno tamo gdje se ukrštaju dvije kamene ruke, koje još niko nije uočio. Mi se danas šalimo, pa kažemo možda će se nekom od posjetilaca Rajkove pećine posrećiti da otkrije to blago - kaže Marjana Pavlović
Rajkova pećina je, inače, kako naglašava Pavlovićeva, stavljena u prvu kategoriju balkanskog značaja. Oko nje se nalazi još 120 ispitanih i provjeravanih pećina, ali nijedna od njih nije uređena za posjete.
- Ova koja prima posjetioce ima dva horizonta: rječni i suvi. Suvi horizont je u stvari stari tok rijeke. Prije 30 godina, kada je slučajno otkriven suvi horizont, odlučeno je da se pećina uredi za posjetioce. Ulaz u Rajkovu pećinu urađen je kao rudarsko okno. Od rudara to niko bolje i ne bi mogao da učini - objašnjava Pavlovićeva.
Pećinski kanali su dugi 2.335,5 metara. Od toga na rječni horizont otpada 1.129,5 metara. Rječni horizont je prvi istražio veliki srpski geograf Jovan Cvijić. Mnogo godina poslije njega, istraživanje je nastavio dr Radenko Lazarević. On je i uradio projekat njenog uređenja.
Rajkova pećina je jako bogata nakitom. Kalcijumske bjeline se protežu čitavom dužinom hodnika i prelaze u bijelo kristalno iskričenje raznolikih pećinskih kada, ogromnog broja draperija i stubova. Po tome je ova jedna od najljepših i najbogatijih pećina te vrste na prostorima eks-Jugoslavije.
- Ljepota Rajkove pećine je dostupna svakom njenom posjetiocu. Jedino je valjda iznenađujuća moć prirode mogla akumulirati tako veliko bogatstvo na tako malom prostoru - naglašava Pavlovićeva.
Mladi istraživači iz Valjeva, na čelu sa dr Radenkom Lazarevićem, prije tridesetak godina otvorili su ovu ljepoticu Homoljskih planina. Ona je danas eksperimentalni poligon laboratorije fizičke geografije beogradskog Geografskog fakulteta. U njoj, pored ostalog, profesori i njihovi asistenti vrše istraživanja brzine nastajanja pećinskog nakita.
I dok oni vrijedno rade, legenda o skrivenom blagu hajduka Rajka ne prestaje da golica maštu ljudi ovog kraja.