Plandzijo i ostali da li imate plan za Bicinu dupku(rupu)ili govedja rupa,ona se nalazi blizu Knjazevca.Ako imate recite ,drugari su nasli neke znake,interesujeme koji sve znakovi treba da budu?
Kod Sukova na mestu gde se srecu Jerma i pruga i put za Dimitrovgradima drumski i zeleznicki most.Zavreme drugog svetskog rata partizani su minirali zeleznicki most i u Jermu je otisla kompozicija sa veoma vrednim kalajem.Znam da se tri ogromna bureta vode kao nestala,znam i ljude koji su ih trazili ali na zalost nisu nasli nista.
Plandžijo ja znam gde se nalazi mesto crkvište blizu prlite ide se uz potok prema granici. Šta treba još da se nađe na tom potezu a da je to vezano za crkvište? ovde ljudi traže neku rodu uklesanu na kamenu, ja sam je tražio na samoj planini ali je nisam našao mislim sa naše strane. Na vrhu Vrške čuke ima neka stara kuća od kamena koja je porušena i neki zid od kamenja na vrhu Čuke.Šta imaš još zanimljivo o ovom delu?
Da li nekome nesto znaci metalni krst nabiven u kamenu, steni,iznad Poganovskog manastira blizu Krstatog drveta znaci u Vlaskoj planini.To sam video nekoliko puta kada smo prolazili preko Vl. planine dok je bio zatvoren put u kanjonu reke Jerme.
Svetog dana, na Uskrs, po celoj Srbiji se, u mnogim domaćinstvima odigravaju razni rituali. Ne samo kao spomen na ponovno oživljavanje Isusa Hrista, već i zbog sreće i zdravlja sopstvene porodice. Oni čuvaju pagansku tradiciju po kojoj se noć pred Uskrs, svake godine, na tamnom nebu, pojavi plamičak koji se ubrzo rasplamsa u veliku vatru i osvetli put onome kome je suđeno da tu svetlost ugleda. "Požar" na nebu, tri puta se povećava i smanjuje. I svako ko tada primeti i izdrži blještav sjaj, treba da joj pođe u susret izgovarajući polušapatom: "igra zlato". Da nakon toga pomisli važnu želju jer će mu se sigurno ispuniti, ili da pođe u potragu za nekim zagubljenim blagom, jer će ga kaže narod, sigurno naći.
Avanturisti koji krenu u potragu, treba da krenu putem prema toj svetlosti, i po predanjima iz Timočke krajine, ubrzo će naći sledeći znak. Uglavnom drvo ili kamen sa urezanim simbolom ribe ili neke druge plodne životinje. To je mesto gde treba kopati.
Ali, treba znati i da srećnici koje zlato traže na Uskrs, na ukazanom mestu, susreću i sa čudnim mitskim bićima, Talasonima. To su duhovi ljudi zakopanih zajedno sa blagom, zaduženi da ga čuvaju. Oni su zadnja provera da li je kopač zaista odabran da se preko noći obogati ili je slučajno zalutao u mistični svet utvara i blaga.
Ako je u pitanju prevara sudbine, put do zlata mu se zatvara, on se vraća kući i ubrzo ga sustiže strašna kletva. Čak i oni koji su skriveno zlato nalazili slučajno po pećinama, nisu bili bezbedni. Etnolog Jasna Mijailović u svojim istraživanjima naišla je na legendu da su se seljaci tada dovijali i vredan prtljag iz špilja iznosili uz pomoć trave raskov koja ima moć da otvara sva vrata.
Raskov ili raskovnik je inače neobična, retka biljka, mnogi čak tvrde da i ne postoji. Ali Timočani kažu da je ima, samo, je vrlo retka i može se naći isključivo tamo gde jež ili kornjača legu svoje mlade. Vešti seljaci zato iz okoline ukradu malene kornjače i ježiće. Njihove majke zabrinute za svoje mlade pođu u potragu, i kada nađu busen raskovnika uz miris koji se sa njega širi, prizovu i svoje mlade.
“Hodočašće” ježa ili kornjače, iz prikrajka šacuju tragaoci za zakopanim blagom. Kada se majke sretnu sa svojim mladuncima oni otimaju raskovnik i uz pomoć njega "otvaraju" sva zaključana vrata pećina ili zemunica u kojima se nalazi blago.
Onaj, ko bi se i pored nabrojanih velikih prepreka, dočepao blaga "nepozvan", potražio bi pomoć od vračara koje su magijskim obredima, pozivajući više sile, određivale kakvu je žrtvu potrebno podneti za uzvrat.
Kopači zbog toga odlaze veštim timočkim vračarama. Mudrim staricama za tu priliku donose grumen zemlje sa mesta odakle je zlato iskopano, a one onda proveravaju da li je plen proklet. Ako je blago, onaj ko ga je sakrio, stekao "krvavim" rukama, za njega onaj ko ga nađe, mora podneti žrtvu krvlju. Što je blago veće, i žrtva mora biti strašnija. Kada neko pronađe zakopano blago na Uskrs, vračara, preventive radi, pusti malo krv iz prsta nalazača i tako sa njega skine eventualno prokletstvo.
Svi ovi rituali suvišni su ukoliko je blago pronađeno za Uskrs "nevino". Tada se samo iz zahvalnosti, pričao nam je Milan Radušević iz Bora, zakolje ovan ili petao.
Nekada se žrtva određivala i prastarim običajem posipanja pepela spaljene vinove loze na mestu gde se kopa. Trag životinje koji bi se pokazao, označio bi i koju žrtvu treba prineti. Životinja se klala, i na ražnju vrtela u smeru kazaljke na satu iznad jame sa zlatom. Kad ima više kopača, nalazača zlata, žrtva se podnosi za svakog ponaosob.
Tragači i kopači zakopanog blaga, inače, od davnina poznaju i sopstvene kodekse od kojih nikada ne odustaju. Po knjizi "O vatri u srpskim običajima", etnologa Trojanića, oni su se oduvek striktno držali određenih pravila: zlato su kopali samo noću jer se danju "pomera", pre kopanja su izbegavali blud, laži i nepoštenje, sve vreme su se suzdržavali pogrdnih reči i psovki a tokom samog rada bila je potpuna tišina. Blago se među tragačima delilo na jednake delove, a malo zlata ostavljano je na dar čuvaru Talasonu. Za slučajnog prolaznika koji bi ga kasnije našao, govorilo se da ga je obasjalo sunce.
Srbi koji i danas čekaju Uskrs i traže na nebu znak, kako bi krenuli u potragu za zakopanim blagom, drže se svih ovih starinskih pravila.
Mnogi čak veruje da je zlato opasno samo po sebi, jer sujeverje, uz potragu za njim vezuje i padavicu kod devojaka, čudne bolesti i nesreće. Smatra se čak i da su pegavi oni koji su kao deca ostavljani na mestu gde je zakopano blago.
Ta verovanja hiljadama godina žive posebno među stanovnicima istočne Srbije, područja koje je zlatonosno. Zato ga oni, primorani da od zlata žive, radije vade iz reka koje su presecajući doline, razotkrivale mnoge rudne žile i u svom mulju nosile i kristalne škriljce sa ljuspicama zlata.
Ipak, još je mnogo onih koji veruju u legende o zakopanom antičkom, hajdučkom ili četničkom bogatstvu, i njegovom nalaženju na Uskrs. I to nije neopravdano. Jer nema godine da ne pukne glas o nekom slučajno iskopanom ćupu sa novčićima, pronađenoj statuici iz starih rimskih radionica ili praistorijskoj keramici.
Na ovaj način otkriveno blago za Uskrs je tokom prethodnih godina bilo i smernica velikih arheoloških istraživanja. I dalje postoji dilema da li bi Rudna Glava, najstariji rudokop u jugoistočnoj Evropi, ikada bio istražen da šezdesetih godine sasvim slučajno, tokom Uskrsa, u blizini nije pronađen keramički žrtvenik star pet milenijuma.
Davne 1950. u staroj Brzoj Palanci seljaci su podarili nauci i nalazište Aluna. Čim je video deset predmeta od bronze koje je pronašao Petar Kostić, naš akademik Dragoslav Srejović znao je da je na tragu starom naselju iz bronzanog doba.
Čak je i jedinstveno u svetu, svetilište Jupitera Dolihena u starorimskom kastelu Egeta, pronađeno tako, posle potrage za blagom. Kopajući rupe, izvesni M. Perić otkrio je četiri skulpture od belog mermera, dva orla, bronzanu tablu sa latinskim natpisom i još mnogo vrednih nalaza.
- Sada, posle tri decenije intenzivnih arheoloških istraži - vanja na području Timočke krajine znamo da tu nema čuda jer je ovaj prostor oduvek bogat rudom, bio sedište značajnih centara u svakom periodu civilizacije. Mnogo toga stoji pod zemljom i čeka da bude pronađeno - kaže Slađana Đurđekanović, viši kustos Muzeja u Boru, naglašavajući da među ovim neobičnim "arheolozima" sa uskršnjim znakom, plugom i motikom, ipak nisu svi savesni. Mnogi sve nalaze zadrže za sebe i prodaju ih strancima umesto da ih daju muzejima.
Traže se dukati zaboravljenih hajduka
Vlast nad Timočkom krajinom oduvek je bila čežnja najvećih imperatora i vojskovođa. Preko litica mistične Đerdapske klisure koja je odvajala staro Rimsko carstvo od tadašnjih divljih plemena, marširalo je kroz protekla stoleća mnogo vojnika, i još je više bilo hajduka i njihovih jataka, koji su im se suprotstavljali. U toj vekovnoj borbi, svi su oni sa sobom nosili mnogo zlata, otimali su ga jedni od drugih, sakrivali ga po tavanima brvnara ili su ga zakopavali. Veći deo plena nikada nije pronađen, pa zlatna groznica, koja sav ostali svet spopada samo pred Uskrs, stanovništvo u istočnoj Srbiji, ne prestaje da trese.
Današnji tragači posebno su zaintrigirani pričom o Živanu i Nili koji su početkom ovog veka, Timočanima bili poznati kao hajduci. Harali su planinskim zabitima Velikog i Malog Krša, po šumama Deli Jovana i oko Miroča. Uz Dunav su sačekivali i pljačkali harač sa turskih lađa ali im je pođednako drago bilo i zlato Kneza Miloša koji su njegovi podanici sakupljali od tadašnjih poreznika.
Hrabriji su uhodili ali im je retko polazilo za rukom da dvojici hajduka, otmu blago. Tako se i danas pouzdano zna da velika količina zlata čeka svog nalazača pored sadašnjeg savremenog puta od Negotina do Zaječara, na potezu Miljanovac, pored sela Rgotine. Po zapisu Dušana Ranđelovića, tu su se pre stotinjak godina kočijama prevozili nameti sakupljeni od okolnog življa. Džakovi sa parama voženi su u Negotinsku krajnu ili u načelništvo u Zaječaru, a odatle dalje do vlade u Beogradu.
Nila i Živan su prepadali kočijaše, ubijali žandarme i sa plenom išli prema granicama sa Rumunijom i Bugarskom. Proganjani od velikih četa pandura, našli su se oni u dvorištima mnogih porodica čiji su potomci i danas živi. Seljaci su ih nekada skrivali, a nekada im odavali da im je u selu spremljena zaseda. Sećala se toga i nedavno preminula baka Stana Živanović iz Rgotine koja je kao mlada devojka odbila da im pomogne i ostala praznih šaka. Ali i porodica Tome Zlatinog koji ih je primio i za to bio bogato nagrađen.
Nila i Živan, slavu "nesavladivih" ipak nisu izdržali dugo. Nakon velike pljačke kneževske kočije, morali su da se razdvoje pred kivnim žandramima. Nila je uhvaćen i obešen na Stanojkinom brdu (sadašnje vašarište u Rgotini) a Živan je uspeo da prebegne u Rumuniju. Kada se nekoliko godina kasnije vratio, vođen čežnjom da vidi svoje rodno selo Donja Bela Reka kod sadašnjeg Bora, i pokupi bar deo sakrivenog plena, već je sve bilo drugačije. Narod više nije bio jatački raspoložen ni sentimentalan da pomaže hajduke i on se prerušen vratio u susednu zemlju gde mu se izgubio svaki trag.
Tako i mesta gde su zakopali svoje plenove, nikada nikome nije otkriven. Nila nije želeo da prizna ni kada mu je obećano da će mu vlast poštedeti život, a i Živan je verovatno tajnu poneo u grob. Ali po Timočkoj krajini kruži priča da su najveći deo zlata poharanog iz kneževske kočije sakrili u bunaru u blizini rgotskog groblja koje i danas postoji. Ne može se pouzdano tvrditi, ali meštani Rgotine, povedeni ovom pričom, dugo godina pokušavaju da otkriju koji je to bunar. Tvrdi se da su se u duboke vodene jame spuštale čak i specijalno opremljene ronilačke ekspedicije koje su dovođene iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Svi oni, tragali su, a i danas to čine, za metalnom kutijom. U njoj je ranac od sirove bivolje kože sa više od četrdeset kilograma zlatnih dukata. "Ko ga bude našao biće od Boga odabran", tvrde Rgoćani, pa ni ovaj Uskrs nisu propustili da gledaju u nebo, i čekaju svetlost koja će ih do tog blaga povesti.
Gospojini virovi
Reke koje kriju rimsko zlato
Još od početka šestog veka naše ere, od kada na prostore današnje Srbije po prvi put upadaju slovenska plemena, pa sve do današnjih dana, u mnogim krajevma postoji misterija poznata kao "Gospojin vir". Onima koji ne znaju šta se iza ovog imena krije, čini se eto slučajnim da skoro svaka veća reka, od Dunava na severu pa sve do Timoka na istoku, ima po neku pritoku ili mali zaliv koji se zove Gospojin vir. Vlada uverenje da su se oko tih mesta vezivale priče o nesrećnim ljubavima mladih dama iz prošlih vekova ili da su ona bila omiljena kupališta vila. Ali sudeći po pričama tragača za zakopanim blagom, ime Gospojin vir simboliše nešto sasvim drugo.
U blizini tih lokacija, stari Sloveni su nakon mnogo napora da osvoje i udome se na centralnom Balkanu, za sobom ostavili mnogo blaga. Većinu skloništa za svoje blago gradili su pored reka. Uglavnom su zbog lakog prepoznavanja birali virove, izvorišta ili zatone za koje su mislili da ih ni ljudska ruka ni ćudljiva prioda ne mogu pomeriti. I ne slučajno nazivali su ih Gospojinim virovima.
U njima su sem velikog bogatstva, metalnih i grnčarskih predmeta, pohranjivali i mnogo vrednog, ručno rađenog nakita. I za njima narod na Uskrs ide u pohode.
Hajduk Veljko Petrović je bio srpski hajduk i junak Prvog srpskog ustanka (oko 1780, Lenovac, okrug timočki[1] — oko 20. jula[2]1813, Negotin).
Veljko Petrović je rođen u Lenovcu, Crna Reka, okolina grada Zaječara u bogatoj porodici Petra Petrovića, koga su zvali Sirenjar zbog mnoštva stoke koje je posedovao i sira što je prodavao. U mladosti je Veljko Petrović bio čoban i sluga. Sa svojih 22 godina, kao mladić je reagovao kada su dva Turčina napala njegovu sestru. Na mah ih je ubio i odmah se odmetnuo u hajduke. Prvo je išao u Vidin kod velikog odmetnika, bivšeg janičara Pazvanoglua. Međutim i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kada ubija dva Pazvandžijina momka i beži. Od 1803. godine bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi zatim prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Đuši. Kada vojvoda Đuša (Dušan Vulićević) traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka Stanoje nije imao boljeg izbora do Veljka. Od 1804 učestvovao je u ustanku u četi sa Glavašem, a posle sa Dušanom i Vujicom Vulićevićem. Svojeglavost Veljkova je uticala na to da u vremena ratna ne bude poslušan ni Vujici, a potom ni Karađorđu. Sa Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim se šančevima hrabro borio. Godine 1807. postao je buljubaša i dobio dozvolu od Sovjeta, da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. 1809. je branio Banju od Turaka.
Lična njegova hrabrost bila je izvanredna, i radi nje on je brzo postao razglašen na sve strane. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan, i Sovjet je imao s njim češće neprilika. 1810. godine odlikovan je zlatnim ruskim ordenom za hrabrost.
Naročito se istakao u bici na Varvarinu, gde je bio ranjen u levu ruku i zbog toga ostao malo sakat. Godine 1811 postao je krajinski vojvoda i upućen je u Negotin, na Krajinu. Sudbonosne 1813. nekoliko turskih konjanika ga je napalo kod sela Bukovča, gde ih je Veljko razbio. Turci su zatim krenuli sa daleko jačim snagama, pa se Veljko morao povući u negotinske šančeve da ih brani.
Veliki bojevi oko Negotina počeli su u leto 1813. Veljko prodire do Vidina, pa potom kod Bukovča tuče manje turske jedinice, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin pojačanjima koje im je poslao turski paša iz Vlaške. Ukupno 16 000 turskih vojnika je napadalo Negotin koga je branilo 3000 Srba. Veljko je utvrdio Negotin, napravio šanac, digao kule i sačekao Turke. Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko je nazvana Baba Finka. U šančevima, zajedno sa Veljkom borila su se i njegova braća Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži-Nikola, Abraš, Delibalta i dr. Očekivana pomoć koju je Veljko tražio nije stigla. Ponestala je i municija, pa se hajduk Veljko seti i naredi da se sakupe po Negotinu kalajne stvari i da se rastope u puščana zrna, a u topove je naređivao da se samo stavljaju taliri. Dan i noć je obilazio šančeve, hrabrio svoje vojnike i popravljao ruševine od turskih topova. Jedno jutro, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20. jula, kad je naređivao opravke na malom šancu, pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća. Jedva je mogao da izgovori samo :"Drž!". Pao je mrtav na zemlju. Njegov brat Milutin ga je uveče zakopao kod negotinske crkve. Nakon Veljkove pogibije, Turci su zauzeli Negotin i Krajinu. Ostale su zapamćene njegove reči:
“ Glavu dajem, Krajinu ne dajem. ”
„Hajduk Veljko na topu“, slika Stevana Todorovića
Ženio se dva puta. Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život Veljkov pa se raziđoše. Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila. Posle njegove smrti udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća. Vrlo živu Veljkovu biografiju napisao je Vuk Karadžić (Skupljeni istorijski i etnografski spisi, I, 225—238).
Sa Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci hajduk Veljka žive u selu Dubona i prezivaju se Hajdukveljkovići.
pre nekoliko godina je došlo nekoliko plandzija da se raspituju za seosko pasiste ili pasunju satuluj na vlaskom, oni su bili iz požarevca i imali su planove za to mesto. Neki čovek ih je kao vodio do tog mesta ali su se oni vratili praznih šaka, možda ih čovek i nije odveo gde treba a to mesto baš i ne moze svako da nadje. Znaci plan definitivno postoji samo je pitanje da li ga neko ima. Da li neko ima nešto za ovo mesto?
na preslapu po nekim opisima treba da budu ostavljene tri subare dukata a na par kilometara je smrdan kladanac koji se povezuje sa terzijom i terzijskom rupom
pored kladanca na kamenu iskovana 3 krsta
dali neko zna nesto u vezi ova dva mesta
