Naleteo sam slucajno na podatak  (koji sam uzgred receno dobio od dede) gde se trazi grob Martinove sestre...Kaze ovako: Po izlasku iz grada Martin podje da obidje svoje drugove...sazna da mu je sestra mrtva...Da ne duzim ovako...Na tromedju sela u Staroj planini imade jedno mesto koje su rimljani koristili za ulazak u grad ...Martin sa svojim drugovima otvori skrivalicu i sestru tu sahrani na izlaz naredi da se iskove njegov pecat na steni ..to je pravo mesto njenog groba i mnogih ostava...Sela su : Topli dol, Zaskovaci i Crni vrh...Ako neko zna neka se javi...

Postovani forumasi
Da li je neko imao iskustva sa "kinezima"? Odmah da se razumemo ne treba da se javljaju ljudi sa "svojim" ne proverenim misljenjima i predrasudama , vec TRAGACI  koji su ih koristili i neki zakljucak izvukli iz tog rada!
Na primer da li su svi modeli za bacanje , da li ima neki koji moze da "prodje". Postoje mnogi koji ne pricaju iz licnog iskustva...zato molim one koji imaju licna iskustva da se jave. Kako radi zemlja balans ..tj. minerilizacija..kako radi osetljivost ..itd
Primera radi minelab 5000 koliko kinez radi a koliko australijanac i slicno

Драги пријатељи!
Добро здравље и сваку личну срећу у Новој 2015. години жели вам Ваш колега
Sneshko

Сав род људски дијели се на пет разних раса или пасмина илити сојева, од којих је најважнији и најпросвјећенији бијели сој људи: сој кавкаски. Кавкаски сој сачињавају три огромна племена: аријско, семитско и туранско племе. У аријско племе спадају ова посебна племенска стабла: Индијанци, Персијанци, Јелини (Грци), Римљани или Романи (Талијани, Шпањолци, Французи и Румуни), па Ђермани (Нијемци) и Словени. (Енглези, Шведи и њихови сродници постали су из мјешавине ових стабала аријских.) Семитско племе у главном сачињавају: Јевреји (Чивути) и Арабљани (Арапи). У туранском племену најважнији су данас: Турци и Маџари. Једни народи аријског порјекла зову се још и по језику: индо-европски народи. То су они народи, који су некада говорили једним заједничким језиком, и којима је данас Европа стојбина и постојбина, а праколијевка им је била Индија, а то је велика земља на далеком југоистоку у Азији.
Срби, као и сви Словени, спадају у велики бијели сој индо-европских народа. — у народе најпросвјећеније. Али, посебно, Срби су грана словенскога стабла, а у то стабло спадају ови народи: Руси, Чеси (с Моравцима), Пољаци, Словаци, Словенци, Блгари, Хрвати, Срби и Лужички Срби.
Сви су ови народи блиски род и говоре сродним језиком, а сви се зову опћим именом: Словени. Али од свих Словена најстарији су Срби.
Име Србин постало је у незапамћено доба, на много стољећа прије Христа. А име Словен, као опће наше име, усвојено је тек у дванаестом стољећу по Христу, а први пут је оно поникло истом у шестом стољећу, кад се Срби изближе сукобише са Ђерманима, а то су данашњи Нијемци или Швабе. То је било овако: Сва она српска племена, која су могла међу собом да слове (да говоре) и да се споразумјевају, назваше се Словени, а све оне туђинце, који нијесу ''словили'' (говорили) српски, назваше Нијемцима, јер они за Србе збиља бијаху нијеми, јер говораху неразумљивим језиком. Али, све дотле, сви данашњи Словени зваху се једним опћим рођачким именом: Срби. То јест: као што су Срби данас само једна грана великога стабла словенског; тако су онда сви данашњи словенски народи били само огранци једнога истог стабла — српског.
Ријеч Срби постала је од старе српске ријечи Сораби, а то ће рећи: рођаци или својаци. Дакле: сва она племена, која међу се бијаху род и говораху истим језиком, звала су се — Сораби или Срби. А у стародавном индијском (санскритском) језику, из којега је постао и српски језик, и у другим некојим језицима, ријеч Срб значи човјека слободна, племенита, узорита и јуначна, који се вјечито бори. Но, осим овога правога имена, туђинци називљу Србе још и Рацима и Власима. Име Рац, или Рас, или Расијан, или Рашчанин —једно је исто. То је име врло старо и постало је још у најдавније доба, кад се Српство раселило из своје прадомовине Индије. Тада се наши праоци расијаше по свијету, те по томе једне Србе назваше Расијани, а стари Грци их зваху Спорима, по грчкој ријечи спорадин, што ће рећи такођер: расијани. Касније, особито у доба Немањића, то је име подмлађено и обновљено, па онда је ријеч Рас или Рашчанин значила човјека из Расе или Рашке, а Раса илити Рашка била је најглавнија српска област у сред Праве Србије, где је данас Нови Пазар и Топлица.
Име Влах нешто је млађе и значи човјека туђинца. То име чули су Срби први пут на 400 година прије Христа од тако званих Келта илити Влаха, који нама нијесу ни род ни помози Бог и који су давно изумрли. Касније Влах се звао сваки пастир, па и тежак. А кад су Турци освојили српску државу, онда су се Срби повукли из градова у горе и дубраве, и бавили се само сточарством и земљорадњом, те тако се име Влах пренијело на сав српски народ под Турцима. Дакле: ''Влах'' значи само занимање, а не народност. Власима данас ми зовемо само Румуне (Каравлахе) и њихове рођаке Цинцаре. Име Рац и Влах надјенуто је српском народу у доба наше потиштености и сужањства, а тиме су нас туђинци хтјели означити као народ бесправан, који је изгубио слободу и државу своју. А данас нам та имена надјевају само наши душмани, кад хоће, да нас наруже.
Али некоји Срби и сада се називљу још: Црногорци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Бокељи, Хрваћани, Личани, Бановци, Крајишници, Славонци, Сријемци, Бачвани, Банаћани, Србијанци, Шумадинци, Старосрбијанци, Маћедонци итд. Све су ово само покрајински називи и не значе ништа друго, него само земље и покрајине оне, гђе ти Србљи живе. Али сваки Србин, ма гђе се он родио и ма гђе он живјео, остаје Србин, те Србин, докле год говори српским језиком и држи српске обичаје. Исто тако некоји Србљи називљу се и по вјери: Ришћани, Кршћани, Шокци, Латини, Турци итд. Ово је заостало из онога срамног и ропског доба, кад су људи једни друге гонили и убијали због вјере и разликовали се по вјери. Али данас би то била срамота, бесмислица и нечовјештво. Јер данас Срби исповједају неколико разних вјероисповјести, а — ''брат је мио које вјере био''.

Сима Лукин Лазић
КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА
ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ПОЧЕТКА XX ВЕКА

Pomos .... ?

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)
       

Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Завршава се Коледов период владавине од 6 месеци, а почиње Купалов. То је уједно био и почетак нове календарске године. Божић или Нова година је почетак новог годишњег циклуса - круга, новог кола. Коледарски обичаји и данас су присутни у Србији и у другим словенским земљама. Наши преци су могли са великом тачношћу да одреде датум астрономских појава и то на врло једноставан начин: помоћу штапа, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке итд. Заблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневница, дугодневница...). Сетимо се само древних камених грађевина – опсерваторија, које постоје широм света. Примањем хришћанства наши стари празници бивају везани за нове хришћанске, а рачунање датума празника уместо народних „мерача времена“ преузима црква (померајући датуме и рачунајући време непрецизним календаром), па данас долазимо до тога да разлика између старословенског и новог Божића износи 16 дана!
Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала година, једно од њих је и да је била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др.Сретен Петровић који каже:

„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
Антропологија српских ритуала

„Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“
Јарослав Францисти/Календар и мерење времена

"Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време."
Предраг Ђ.Јанковић/Година и календар

„После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“
Дуња Матић/Српски календар

Као потврда да је година почињала у време зимске краткодневнице имамо и занимљив божићни обичај када се домаћин крије иза божићног колача – чеснице. Обичај је вероватно веома стар и води порекло из времена када је Божић био у време краткодневнице. На Божић домаћин се сакрије иза божићног колача и пита укућане да ли га виде, они одговарају да га не виде, а он им каже на то:
„Да бог да и ове године не видили ме иза великих класова!“
Домаћин јасно говори „и ове године“ што значи да је већ почела да тече нова календарска година за коју очекује да ће бити у најмању руку исто родна као и прошла. На Бадње вече домаћин уместо да каже „ и ове године“ каже „догодине“ и на тај начин најављује да сутра, на Божић, почиње нова година. У неким српским крајевима овај обичај познат је као „милање“ јер домаћин пита: „милам ли се?“ односно, види ли се, помила/промила ли се иза чеснице.

Наш стари Божић славио се слично као и пре стотинак година, а можда и као данас у неким удаљенијим селима. Божићних обичаја има толико да би се о њима могла цела написати књига. Ево како је Вук С.Караџић описао слављење Божића:

„Кад се поодјутари, пошто намире стоку, онда сједу за ручак, али прије избаце неколике пушке (а тако и у јутру рано кад устану) па се искупе око софре, те се моле богу и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом... По том домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакако жито помијешано заједно; у том житу стоје и колачи којекакви) те онђе мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито дају после жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати неки најпре окусе сира, неки печенице итд. али ракије млоги не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простире се празна врећа на место чарфава или по чарфаву) и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. На први дан Божића нико никоме не иде у посету осим положајника... Од сламе, с којом се на Бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, под сваку стави метне по мало. Оно уже у коме се слама донесе, не разрдеши се, него се само распусти, па се на Божић, у јутру пред кућом баци по њему жито, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу носиле!“

TUMACENJE ZA ISKUSNIJE PRONALAZACE

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)
       

pozdrav svim clanovima foruma vec duze vreme pratim skoro sve ove vase price i iskstva.procitao sam dosta podataka ali vrlo malo ih ima za zapadnu srbiju konkretno me interesuje planina golija i javor o kojima nisam nasao bas nista.Ja imam neke zapise od popa martina ali gde god sam otisao i nasao mesto koje je po meni opisano u vrlo kratkim crtama nisam nasao ni jedan znzk ni putokaz, negde se odronila stena negde prosli sumski putevi neki su unisteni a mnogo je i odneto od strane ljudi iz sjenice pazara tutina koji su izgleda mnogo upuceniji oko zapisa nego svi ostali.na ovim planinama je zaista bilo mnogo naseobina od vizantije pa na dalje i nemoguce da su sve spise turci i komunisti odneli.
HVALA UNAPRED

postovane kolege molio bih vase misljenje za ovu rimsku peticu unapred zahvalan

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)
       

Evo i kamena sekira,u stvari deo kamene sekire.Neolit ili bronzano doba.

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)