zna li neko koja je ovo kovanica

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)
       

http://www.youtube.com/user/wave1ish

    SRPSKA DRZAVA TRAJE 4.000 GODINA
Drevna drzava Srbina cara Nina (oko 2.000. god. st.e.) bila je svetsko carstvo kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike. - Ilirska, Daccka i Karpatska Srbija
U casopisu "Nase slovo" ekskluzivno objavljujemo prilog dr J.I. Deretica o Srbima, narodu najstarijem
Zahvaljujuci krupnim uspesima nove srpske samorodne istorijske skole na polju istrazivanja stare srpske istorije, mi danas mozemo govoriti o tragovima stare srpske drzavnosti, o prvim srpskim drzavama, u kome vremenu su se one pojavile i kakve su bile. Radi se o drevnim vremenima kada drzave nisu imale tako
razvijene sisteme i ustanove kao danasnje drzave. Pre svega treba da odredimo sta znaci drzava u antickom vremenu. Drzava iz toga vremena je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu.
Posto smo mi Srbi Evropljani, da vidimo koji drzavni oblici su postojali u drevnoj Evropi. Da napomenemo i to da prvobitna Evropa, za stare Grke, nije mnogo prelazila granice Srbije i nije pokrivala celo Helmsko (danas Balkansko) Poluostrvo. U prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni njihovu Grcku. Evropa je za njih bila Srbija i nista vise, a mi, za razliku od njih, u prvobitnu Evropu
ubrajamo i Grcku. Bez obzira na suzeni prostor prvobitne Evrope, mi danas govorimo o Evropi u danasnjim geografskim razmerama.
U antickom vremenu u Evropi su postojale dve vrste drzava i to: grad drzava - polis, to je drzava grckog tipa, po ustrojstvu monarhija ili plemicka republika. Razvoj drzavne ideje kod Grka stvorio je drzavu grad, polis, i nista dalje, od toga. To je za njih bila idealna drzava i ni jedan grcki filozof nije mogao da osmisli drukciju drzavu za Grke od polisa. Razvoj srpske drzavne ideje isao je u potpuno suprotnom pravcu. Srpsku drzavu stvara i olicava vladar, gospodar, i ona je siroka onoliko koliko je bila velika njegova moc, zapravo
koliko je on teritorije uspeo da stavi pod svoju vlast. Cesto se radilo o vrlo sirokim prostranstvima, sto znaci, grcka gradska i gradjanska drzava stajala je naspram srpske teritorijalne i plemicke drzave. Ovako razliciti razvoji drzavne ideje imali su uticaja i na stvaranje zvanja i plemickih titula u srpskom i grckom jeziku. Kod Grka imamo samo jednu titulu za kralja i cara, koja je u pocetku bila i titula upravnika grada - vasileis. Pored nje postoji samo jos jedna - anaks, to je knez. Kod Srba, koji su u svojoj tradiciju imali samo plemicku drzavu, imamo odredjenu titulu za svaki cin i svako dostojanstvo. Po tim titulama mi danas mozemo, vrlo cesto, zakljuciti o kakvoj se upravi radi na odredjenim teritorijama i da li je tu postojala samostalna drzava ili se radilo o predstavnicima neke druge drzave. Zato je potrebno da sve te titule, sva ta zvanja objasnimo pocevsi od najnizih.

    * Jedanaest titula

Kao prvo zvanje imamo "kmeta", koji je mogao biti, ali se to ne podrazumeva, iz plemickog reda. Kmet je predodredjena osoba za neku duznost i ima isto znacenje sto i u latinskom komes. Ove dve reci imaju, pored istog znacenja, i isti koren.

Zatim imamo zvanje "kneza" ili knjaza. Nosilac ovog zvanja je obavezno plemic i ono pokriva vrlo siroki raspon dostojanstva. Moze biti da se radi o malom seoskom knezu, a moze biti da se radi o drzavnom poglavaru. Postojanje kneza na odredjenom prostoru ne znaci obavezno da tu postoji i drzava, ali moglo se desiti da postoji. Evo, na primer, u staroj Rumi, kasnije nazvanoj Roma, peti vladar po redu bio je Tarkvin, koji je vladao oko 600. godine st.e. Tada su u Rumi vladali Raseni i u jednom njihovom zapisu stoji: "Tarkin knjaz Rumass". Po tome mi znamo da su vladari Rume bili do tada knezevi, a ne kraljevi, i to je ujedno najstariji pomen knezevske titule u istoriji koji smo do sada pronasli. Poznato je da su kod Srba i sire kod Slovena knezevi bili na celu drzave, ali zbog siroke primene toga zvanja mi nismo sigurni, kada je u pitanju anticko vreme, da tamo gde je knez postoji i drzava. Ime Sloveni nije bilo poznato u
antickom vremenu. Svi Sloveni su se tada nazivali Srbima, pa kada danas govorimo o srpskoj staroj istoriji, to se odnosi i na savremene Slovene, ranije Srbe.

Kao trece imamo zvanje "vojvode", i to je cisto vojna titula. Medjutim, imali smo drzavnog poglavara i sa tom titulom, kao sto je bio Veliki Vojvoda od Svetog Save Stefan Hranic. Za dobijanje vojvodske titule nije bilo potrebno da kandidat bude plemic, ali sa njenim dobivanjem on je postajao plemic. Kod starih Srba bio je obicaj, tamo gde nje postojala stajaca vojska nego namo narodna, da svake godine biraju vojvodu. Prilikom izbora stavljali su mu u zadatak sta on treba da ucini u toku jedne godine. Ovaj obicaj je bio na snazi
i u staroj Rumi, samo sa tom razlikom sto su vojvodu zvali konsul.

Cetvrta titula je "ban", koja je takodje cisto vojna titula. Ban je prevashodno vojni zapovednik neke pokrajine ili grada, postavljen od strane nekog poglavara drzave. Bilo je slucajeva da se banovska duznost i titula postala nasledna, kao sto se to desilo u Bosni. Medjutim, postojanje bana ne podrazumeva postojanje posebne drzave, nego, naprotiv, to govori da ta teritorija pripada nekoj
drzavi, kao sto je Bosna bila teritorija drzave Srbije.

Peto zvanje je jedna vojna titula, "brano", davana vodji nekog vojnog pohoda ili vojnom zapovedniku u ratu. Ovu titulu je imao vodja srpskih ustanika u Posavini u vreme cara Avgusta. Od tog zvanja nastalo je licno ime Branko kod Srba. U rimskim izvorima pominje se kao Brenus.

Sesto zvanje je "bato", koje je veoma staro i davano je vodji koji je imao vojnu i gradjansku vlast. Ovu titulu imao je vodja srpskih ustanika na predelu Bosne, Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Raske i Posavine. Po tome se vidi da je ova titula bila veca od titule brano. Bato je sklopio mir sa Avgustovim posinkom i izaslanikom Tiberijem, koji je bio vrhovni vojni zapovednik rimske vojske u Srbiji.

Sedmo zvanje je "verhogetornik", sto je cisto vojna ratna titula. Verhogetornik je vrhovni zapovednik Geta, vojnog i prosvetnog staleza kod starih Srba. Srpsko drustvo se uvek svrstavalo u cetiri staleza. Pripadnici prva dva staleza, koje su cinili ratnici i svestenici, nazivali su se Getima. Ova titula se samo jednom pominje, i to u Rodaniji, (savremenoj Francuskoj) u vreme rimskog osvajanja ove zemlje.

Osmo zvanje je "zupan", koji je dvojnik bana i koga takodje postavlja neki vladar za vrsioca gradjanske vlasti u nekoj pokrajini. Bilo je slucajeva da je zupan bio poglavar drzave, kao Stefan Nemanja, ali to je bio izuzetak, jer zupan je u stvari samo drzavni cinovnik.

Deveto zvanje je "karan", siroko upotrebljavano u antickom vremenu i gotovo iscezlo u srednjem veku. Ova titula je davana nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljenja na duznost glavnog vojnog i civilnog zapovednika u nekoj pokrajini, gradu ili cak logoru. To je obicno bila privremena duznost i karan nije poglavar drzave nego samo privremeni cinovnik.

Jedan od srpskih vladara, kralj ili car Pelonije, cija je prestonica bila grad Bela Zora, savremeni Veles, postavio je svoga karana u Vodeni, gradu koji se nalazi u Makedoniji, danas u Grckoj, oko 814. godine st.e. Nije poznato ime toga karana i ostao je u istoriji poznat samo po toj tituli. On je ostao u Vodeni kao stalni gospodar i bio je osnivac jedne dinastije koja je po njemu dobila prezime Karanovic. Grci ovo prezime pominju kao "Karanides" isto kao sto pominju Nemanjice kao "Nemanides".

Karanovici su jedna od najslavnijih srpskih dinastija, iz koje su Filip II i Aleksandar III Veliki. Najstariji pomen karana potice iz vremena kritske dinastije Mino. Kod nas Srba je ostala siroka uspomena na titulu karana. Staro ime grada Kraljeva je Karanovac, a i danas ima vise mesta po Srbiji koja se zovu Karanovac ili Karanovci, kao i prezimena Karan ili Karanovic.

Deseta titula je "kralj", a gde postoji kralj tu postoji i drzava. Ta rec potice od istog korena kao i karan, i pre nego sto je postala vladarsko zvanje, ta titula je davana najhrabrijim i najsposobnijim ljudima nekog plemena ili saveza vise plemena. Kralj je bio uzor, primer za ugled i merilo ponasanja. Sasvim isto znacenje je imala rimska titula reks koja je nastala od regulus.
Pomen kralja nalazimo u predrimskoj Galiji, odnosno staroj srpskoj Rodaniji, gde je od te titule ostala uspomena u imenu Karl.

  * Srpska drzava 2.000 godina pre Hrista

Jedanaesta i najvisa titula je "car", cije postojanje obavezno podrazumeva i postojanje drzave, isto kao i u slucaju kralja. Ovo je vrlo stara titula i pojavljuje se oko 2.000 godina pre Hrista. Ova titula je nastala od uloge boga Varune, koji je smatran carem bogova i vladarom nebeske tvrdjave-vara. Titula se pojavljuje istovremeno kada i prva srpska drzava, sa Ninom Belovim, koji se u starom Zavetu zove Nebrod, a u staroj srpskoj tradiciji jos i Bak. Prema Euzebiju Pamfilu, Nino je ziveo 52 godine, od 2054. do 2002. godine.  Nino je posao iz Srbije oko 2025. godine, osvojio je Malu Aziju, Misir, bliski Istok i sve do reke Inda. To je bio prvi prodor Arijevaca u Indiju. Ostavio je svoju zenu Semiramu da dovrsi izgradnju Vavilona, a on se vratio u Srbiju oko 2007. godine. Po povratku u Srbiju proslavio je prvi trijam u cast njegove velike pobede. Stari Srbi su svake trece godine proslavljali trijam od vremena Ninovog
povratka pa sve do srednjeg veka.

Nino je imao titulu cara, sto se moze procitati iz jednog nadjenog zapisa u Mesopotamiji, u kome stoji ime "Ninssar". Na Bliskom Istoku su pisali car kao "sar" ili "ssar". I Misirci su ovu titulu pisali kao sar. Vladari iz dinastije Lagica, koji su vladali u Misiru i zvali se svi Ptolomejima, sve do poslednjeg od njih - Kleopatre, nosili su titulu "ka" i car. "Ka" je misirski bozanski princip koji faraonima daje bog Ta. Ovu titulu je od Lagica preuzeo Kaj Julije, prilikom njegove zenidbe sa Kleopatrom, a ona na latinskom ima svoj oblik: ka
et sar, kaesar.

Ninovo carstvo je bilo svetsko carstvo kome je pripadala bar polovina savremene Evrope, deo Azije i deo Afrike. Posto se to carstvo vremenom raspalo, obnovio ga je Serbo Makeridov, oko 1325. godine st.e., koji se u Starom Zavetu pominje kao Asur. U slavu svoga prethodnika Nina sagradio je cuveni grad Ninivu. Serbova drzava je bila takodje jedno svetsko carstvo, koje se prostiralo kao i
Ninovo, na tri kontinenta. Serbo je takodje prodro u Indiju i osvojio celu dolinu reke Inda od izvora pa sve do Indijskog Okeana. Srbi su ovu reku nazivali - Nil, a ime Ind je nastalo od Sind, sto sanskritisti tumace da ima isto znacenje sto i reka. Ja mislim da to ima veze sa dubokim vodama, kao sto se kaze - Sinje More. Serbovi potomci vladali su nekoliko vekova Asirijom, koja se u stvari zvala Surbija.

Preskocicemo Prijamovu Troju, brojne srpske drzave u Maloj Aziji, Minovski Krit i rasensku, odnosno rasku drzavu u Italiji i vracamo se u savremenu Srbiju. Znamo da je postojao jedan vladar u Beloj Zori, pa bilo da je imao zvanje kralja ili cara, tu je postojala njegova drzava u devetom veku st.e. Karanov naslednik u Vodeni, njegov sin Koilo ili Kojo nije imao titulu ni kralja ni cara, ali je mozda tu vec postojala drzava. Tek je njegov unuk, Perdika I uzeo jedno od tih zvanja oko 700. godine st.e. Neosporno je da je to posigurno bio pocetak jedne nove srpske drzave u Evropi. Ova drzava se nije, jos tada, zvala Makedonija, nego Pelonija. Makedonijom je nazvata kasnije. Pored drzave koju su osnovali Karanovici pomenucemo drzavu cara Vardila, iz prve polovine cetvrtog
veka st.e. Vardilo je bio iz plemena Anta, koji se pominju jos i oko hiljadu godina kasnije i koji su u petom veku st.e. bili u dolini reke Tare. On je pocetkom cetvrtog veka uspeo da okupi i ujedini brojna srpska plemena i stvori prostranu i mocnu drzavu sa prestonicom u Skadru. Vardilo je imao u svojoj vlasti i Makedoniju, gde su Karanovici vladali kao njegovi vazali. Vardilovu drzavu Grci nazivaju Ilirijom i to je prva srpska drzava koju stranci nazivaju tim imenom, ali nece biti i poslednja. Tako su nazivali i drzavu cara Agrona,
sa prestonicom takodje u Skadru, oko polovine treceg veka st.e., koju Joanis Zonara naziva doslovno Srpskom Imperijom. Kada je to bila Agronova drzava, onda je to neminovno bila i Vardilova, kao i drzava Filipa I Karanovica, koja se sirila na prostoru bivse Vardilove drzave. Bez obzira na to da li su te drzave nazivali Ilirijom ili Makedonijom, one su stvarno bile Srpske Imperije.

    * Obnova Osstroilove srpske carevine 490. godine

Obnova srpske drzave, posle raspada Rimske Imperije, bila je 461. godine kada je Markelin krunisan u Solunu. Markelin je bio Srbin i jedan od vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalonskim Poljima 451.godine. Obnovu srpske drzave, Srbije, ucvrstio je Osstroilo Svevladov 490. godine. Osstroilova drzava se naziva Srpska Carevina ili krace - Srbija. Drzava koju je osnovao Osstroilo bila je nastavak one koju je osnovao Markelin, pa se time podrazumeva da je u pitanju i nastavak drzavnog imena. Posto se radi o obnovi drzave istog naroda, na istom prostoru, to podrazumeva i obnovu drzavnog imena, onog od pre rimskog osvajanja o kome nam Zonara govori, to jest Srpskog Carstva. Od toga vremena pa sve do pada Vojvodstva Svetog Save, krajem 15.
veka, punih hiljadu godina, Srbija je postojala kao drzava bez prekida. Anonimus Raventanis nam predstavlja tri srpske drzave istog imena - Srbija, koje postoje istovremeno u Evropi, i to: prva od Jadranskog Mora do Dunava, koju nazivamo Ilirskom Srbijom, druga od Dunava do Karpata, koju nazivamo Dacckom Srbijom i treca od Karpata do Baltickog Mora, koju nazivamo Sarmatskom Srbijom. Kada se govori o Sarmatskoj Srbiji, tu dolazi do udvajanja imena, kao da se govori o Srpskoj Srbiji, jer je ime Sarmati samo prelik srpskog imena. Rimljani su osvojili Ilirsku Srbiju i dobrim delom Daccku Srbiju, jedan vek posle Hrista. Iako su u Dacckoj Srbiji osvojili njenu prestonicu, Serbogetussu, nisu osvojili celu njenu teritoriju. Ostao je jedan deo izmedju Tise i Dunava koji nikada nisu osvojili i koji su nazivali zemljom Jazika. To znaci da drzavna tradicija Daccke Srbije nije bila prekinuta rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija je ostala van rimskog domasaja. Osstroilo Svevladov je dosao bas iz Daccke Srbije da obnovi Ilirsku Srbiju. Nesto slicno se desilo i u vreme turskog osvajanja. Daccka Srbija se sada zove Vlasska, a Balticcka Srbija - Poljska i Rasija. Vlasska, Poljska i Rasija su nastavak srpske drzavne tradicije.

Od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine st.e., pa do danas, to je  za cetiri hiljade godina, srpska drzavna tradicija nije prekinuta. Sve druge drzave su bile i prosle, samo je Srbija vecna.

_______________________


    * TRAGANJA DR DERETICA

Istoricar iz Cikaga dr Jovan I. Deretic vec godinama po najvecim bibliotekama sveta pasionirano istrazuje gradju vezanu za daleku proslost Srba i prvih srpskih drzava. Da bi to uspesno obavio, morao je da nauci nekoliko stranih
jezika, a medju njima i grcki i latinski. U svojim neumornim traganjima naisao je na mnoge falisfikate drevnih istorijskih dokumenata koje je razotkrio uporedjujuci lazne prevode sa znatno starijim originalima. U tome je, nazalost, prednjacila Vatikanska crkva.

Nalazi dr Deretica (objavljeni u nekoliko istorijskih knjiga u inostranstvu) ruse dosadasnja istorijska saznanja i norme o starosti srpskog naroda i srpske drzavnosti i nailaze na oprecna tumacenja na koja dr Deretic nastoji da odgovori obiljem dokumenata, uglavnom dosad nepoznatih za jugo-istoricare, i na toj dokumentaciji zasniva sopstvenu teoriju - dokazujuci istovremeno kakva je neprocenjiva steta bila naneta nasoj istoriografiji.
Zapisi o Istoriji Srba i radu Dr. Deretica - uradjeni na osnovu pisma gos. Branka Zivkovica, objavljenog na Sorabiji 30.10.1999. ©

kad sam pomerio kamen video sam tunel. ide u dubinu mozda 2 m a na dnu se siri i ravan je
a gore na povrsini iznad na zemlji se vidi neko udubljenje kao da ispod ima neka prostorija

Priloženih Datoteka

Izvedena sličica(e)
           

Na jednoj poljani usamljen stoji veliki kameni templarski krst taj krst je stariji i od sela po predanju tu je bio pre nego je selo nastanjeno.Ja sam ga licno video visok je oko1,7 m isto toliko i sirok,metalnom sipkom sam probadao zemlju oko njega i zakljucio da da je ispod njega podloga od kamenih ploca dimenzija4,5*8m.Moze li neko da mi objasni sta to moze da bude

Najvise me zanima dal se zna gde je zakopana Carica Elena, a nisu na odmet bilo kakve druge informacije o iste, hvala.

Pozdrav svim forumasima,nov sam na forumu a i nov sam uopste u traganju.Zanima me zna li neko nesto o legendama o mom kraju(kacerskom) ja sam cuo dosta prica od staraca ali me zanima da li neko od forumasa neku legendu ili slicno.Ovo je bio cuveni hajducki kraj a ima i nalazista iz Rimskog perioda.Hvala unapred

http://www.multiclassificados.com/xzclf/...hCnTtI5ljo

http://www.multiclassificados.com/xzclf/...hCnGdI5ljp

У давна времена људи су налазили за потребно да предмете које они праве или само поседују, обележе неким својим знаком.Тако се појавио већи број разних знакова који су трајно употребљавани, али они нису никад постали писмо.




Знаци Винчанске културе по Милтону Шон Вину

            Писмо је настало из потребе да човек нешто саопшти другом човеку, да му нешто каже путем записивања. Прво су људи цртали слике, ликове оног што су хтели да кажу. Тако је настало прво писмо -  сликопис. Појава сликописа као првог писма је исти случај у свим центрима настанка писмености. Ми пратимо са посебном пажњом настанак и развој писмености у три главна центра писмености, то су сливови река Дунава, Нила, Тигра и Еуфрата. Пошто нису реке стварале писменост него народи који су живели на обалама тих река, имамо називе тих писмености по народима, односно, имена народа који су стварали те писмености. На обалама Тигра и Еуфрата су били Сумери и то је сумерска писменост. На обалама Нила су били Мисирци и то је мисирска писменост. На обалама Дунава су били Срби и то је србска писменост.



У свим центрима писмености људи су радили на њеном усавршавању и то је узроковало прелаз са сликописа на идеопис. Људи су упростили цртање слика тако што су новим једноставнијим цртежом давали само идеју првобитне слике.



Даљим усавршавањем писмености прешли су од идеописа на слогопис, где је један знак означавао један слог. Крајњи развој писмености био је прелаз од слогописа на словопис, то је један знак обележава један глас. Остали су присутни јасни трагови сликописа у свим каснијим развојима писма. У мисирској писмености сликопис није никад потпуно потиснут, него је само усавршаван. У сумерској писмености дошли су у развоју до слогописа, који су претворили у клинасто писмо и трајно се задржали на тој врсти писмености. Једино је србска писменост прешла на последњи степен развоја, то је на азбуку, један знак - један глас.

            Србска писменост је најстарија, она је имала азбучно писмо у време када су се код Мисираца и Сумераца појавили сликописи. И у србској писмености се може пратити настанак појединих слова из сликописних цртежа. Слике су дале имена словима. Та имена се нису више мењала ни у каснијим временима када је писмо било развијено и усавршено. Доње табеле показују да су имена слова пореклом из србског језика и да се више нису мењала када су та слова постала међународна. Ово се може објаснити чињеницом што је србска писменост најстарија и била највише раширена код старих просвећених народа.




И ако истраживања о настанку и развоју писмености у Србији нису још завршена, једно је већ сада сасвим извесно, а то је да је та писменост много старија него што се до сада мислило и предспостављало.

Откриће Лепенског Вира био је важан допринос изучавању старе србске културе и цивилизације, а такође и писмености.



Најстарији досада нађени запис у Србији.

Овај запис је пуно старији од записа нађених у Лепенском Виру. Још се испитује старост овог записа. Први резулатати испитивања воде нас у далеку прошлост и ако буду били потврђени биће великих изненађења.




Слова која је Радивоје Пешић нашао  у Лепенском Виру

Најстарији запис на србском језику који је досада нађен и који је прочитао Вучић Губеринић, налази се на глиненој плочи из Тартарије. Ово је била обредна плочица која потиче из времена око 5700. године пре Христа.



Потпуну и савршену писменост налазимо из времена Винчанске културе. Винчанска култура обухвата широки простор који прелази територију савремене Србије и обухвата делове Бугарске, Румуније, Мађарске и Босну и Херцеговину. Досада је откривено око 750 археолошких налазишта Винчанске културе. Њено време трајања је готово немогуђе ограничити. На локалитету Винча налазе се трагови непрекидног живљења од 5500 година пре Христа до четрнаестог века после Христа.



Што се тиче писмености која припада Винчанској култури и културама старијим од ње, нађено је писмо на 54 локалитета, које је потпуно идентично. Пред нама се поставило питање назива те писмености, њеног имена, иако је познато ком народу она припада. Неки су у Србији почели да ту писменост називају Винчанском, по имену једног од главних локалитета на којима је нађена. С обзиром да је писмо нађено на више локалитета и да се исто налази и пре времена овог културног периода не може се назвати по имену једног каснијег локалитета. Предлози који су долазили из Европе да се то писмо назове дунавским или европским такође нису прихватљиви. Ми смо ову писменост назвали логично србском као што је названа мисирска и сумерска, по имену народа, односно прецизније - древна србица. Да је то име оправдано најбоље сведочи доња табела на којој се види 22 иста слова у древној и савременој србици.



Професор Пешић је сачинио једну временску таблицу настанка разних писмености. Та временска скала је потврђена на међународном научном скупу у Новом Саду под именом "Знаци цивилизације"



Једину исправку на овој таблици коју можемо учинити јесте да је, према најновијим открићима, мисирска писменост старија од сумерске, што раније није било познато.

Данас можемо, са доказима у рукама, рећи да је древна србица била основна писменост за све европске писмености, Средоземље, предњу и централну Азију. То се доказује на три начина. 1. Време настанка и ширења писма. 2. Истоветна слова са истим гласовима. 3. За писма која садрже различита слова, она се доказују кроз числену вредност слова у численим таблицама.




Редослед усвајања древне србице код других народа био је следећи. Прво је усвојена у Асирији, писменост која се данас назива арамејском. Затим је усвојена у Феникији као продужетак асирске писмености. После Асирије ту писменост донели су са собом у Италију, употребљавали и ширили Рашани, Расени, данас познати као Етрурци. Потом је србица прилагођена грчком језику. После Грка србица је усвојена и од Јевреја.  Србица је такође постала писмо разних и мање значајних народа.

Употреба србице у Асирији, коју данас називају арамејским писмом, било је одлучујуће за њено ширење у тада познатом свету. Писмо је однето из Европе у Азију приликом првог аријевског похода под Нином Беловим. У исто време ово писмо је стигло до Индије где је од њега настала брахманска писменост.

После асирског царства србица је употребљавана као званично писмо и у медијском царству. Тако је постала писменост свих народа на Блиском истоку и у средњој Азији. Разни народи су је прилагођавали својим језицима и мењали облик слова, али су ипак слова и њихова гласовна вредност остали непромењени.




Овде се види упоредна числена вредност слова код Срба и Грка. Лино Рашанин је негде у деветом веку или почетком осмог века старе ере прилагодио србску азбуку за Грке. Урадио је то тако што је заменио само она слова из древне србице чију гласовну вредност Грци нису имали у своме језику. То су: Ђ ђерв, Ж жаза, Џ џау  и Ш ша. Од ових слова је направио грчка слова: ета, тета, пси и омега. Ова слова су задржала исту бројну вредност као и у србици. Док је слова В веда,Ч чима и Ц цифа, задржао само у численој скали. Србско слово веда, које је у древној србици било на шестом месту у азбуци и имало бројну вредност шест, Грцима је личило на дупло гама и називали су га "дигама" и имало је исту бројну вредност. Слова чима и цифа се налазе само у численој скали са истим бројним вредностима као и у србици. То је најјачи доказ од кога су примили писменост. Србско слово В веда, заменило је грчку бету под именом вита. То се десило у време после освајања Александра Великог. Грци су од тада, као и данас, слово бета писали са МП или само са М. Србско слово В веда, из древне србице Грци су задржали у численој скали за број 6. Дуго времена су га писали на исти начин као у време Винчанске културе и називали - дигама, зато што их је подсећало на дуплу гаму.

Због широке употребе грчког језика, заједничког суживота и међусобног прожимања две културе, србске и грчке, Србима су се вратила она слова србице којима су Грци дали своја обележја. То су дуга ета, каснија ита, тета, пси и омега. Ова слова су ушла у србску азбуку као додатна.



Грчка числена скала у којој су очувана, поред слова прилагођених грчком језику и слова из србице која Грци немају у свом језику и писму. Числену вредност слова је било врло тешко мењати, јер је то реметило математичке операције и рачунање. Зато су сви народи који су примили писменост од Срба задржали србску числену скалу



Напис кнеза Меше на споменику из 842. године пре Христа је најстарији јеврејски запис. Писмо је древна србица коју су примили из Асирије. Јевреји су примили и србску числену скалу која је била у употреби у Асирији.



На овој таблици видимо како је прилагођена древна србица јеврејском језику. Слово В веда је задржало редослед и вредност броја 6. Слово Ђ ђерв је, као глас Х, јер глас ђерв не постоји у јеврејском, задржало је редослед и бројну вредност 8. Слово Ж жаза, које такође не постоји у јеврејском, задржало је редослед и бројну вредност 9, али гласовно прелази у цаде. Слово Ч чима, које не постоји у јеврејском, задржало је редослед и бројну вредност 90, гласовно као цаде. Слово Ц цифа, које постоји у јеврејском као цаде, задржало је гласовну вредност, редослед и бројну вредност. Тако су Јевреји заменом Ж и Ч у Ц добили три слова исте гласовне вредности, три цаде.



Овде смо приказали напис на Енејевом гробу у Италији, који потиче из времена од око 1150. године пре Христа. Писмо је варијанта древне србице каква је употребљавана у италијанској покрајини Умбрији. Речи у тексту као и имена богова који се помињу припадају србском језику.



У горњој таблици је приказано прво, исконско, римско писмо, латиница. Јасно се препознаје да је то писмо копија рашанског, односно етрурског писма. Слова су мењала изглед кроз разна времена тако да је то постало доста различито писмо. Исти случај је и код Јевреја са њиховим савременим писмом. Највеће промене у изгледу слова латинице настале су од времена Ханибалових ратова и његовог опседања Рима. Тада је римски Сенат дао наредбу да се из Рима избаце све рашанске књиге и писмо преправи. Разлог за то је био тај што је Ханибал, који је Римљанима нанео велике поразе, био Рашанин у служби Картагине.

На горњој табели дата је и једна азбука  која се зове роданска. Роданија је старо србско име за савремену Француску. Писмо нађено у Роданији је потпуно исто са рашанским, то јест исто са србицом винчанског типа.

Без обзира на обликовање слова и остварене разлике, латиница је само један вид србице, од које је настала као и многа друга писма.

Латиница је једно од млађих, оскудних писама јер због недовољног броја слова она је врло непрактична. Иако је једно од најлошијих, латиница се стицајем околности данас употребљава као међународно писмо.

Посебну пажњу привлачи коптско писмо и његова числена скала. У овом писму се налазе, поред слова која су иста у србској и грчкој азбуци, и слова која постоје само у србској азбуци. То су Ж, Ч, Ш, Ђ и Ц. Числена скала код Копта је србска, а не грчка. Приказана доња таблица је француског порекла, а они имају тешкоћа при читању наших слова. Погрешили су и име слова В, написали су грчко име вита. То није тачно, код Копта се ово слово зове Веда као код Срба. То је доказ више да су Копти узели азбуку од Срба, а не од Грка. Врло је значајно то што је слово Ч чима задржало числену вредност 90, по србском систему, иако у азбуци није на том редоследном месту.



Готска азбука коју је сачинио грчки епископ Вулфилас одликује се тиме што је међу слова србице унео и нека слова латинице. Зашто је то урадио остаје отворено питање, јер се поуздано зна да је на тој територији којој је он наменио ово писмо била у употреби србица.

Числену скалу није могао мењати и задржао је стару србску скалу. За слово Ч чима није навео никакво име, него само бројну вредност 90. Имена слова је потпуно заменио некаквим непознатим именима. Ова Вулфиласова замена писма није успела и оно нестаје са њим заједно.





У средњем веку су се развиле посебне писмености у неколико земаља северне Европе под именом руне. Све те писмености су само варијанте србице, а не нека различита писма.



КИРИЛОВИЦА

После Вулфиласа, други ромејски мисионар Константин звани Кирило, покушао је замену писма на србском етничком простору. Увео је писмо које је до 16. века називано Кириловица, а од тада зове се глагољица, а србица Кириловица. Када су Константин и Методије дошли у Моравску да помогну рад тамошњег свештенства у борби против германизације, донели су са собом једно ново писмо. Настојали су да замене дотадашње писмо са овим новим знацима. Кириловица је рађена према словима и гласовној вредности србице, али изглед слова је потпуно различит. Та Кирилова слова се нису могла писати, него су се морала цртати, поузору на етиопискописмо из којег су многи знаци преузети. Кирилица је потпуно непрактично и тешко употребљиво писмо. Па као такво није могло да замени србицу. Поред тога што је то његово писмо било тешко употребљиво, Кирило је заменио числену скалу и направио пометњу у рачунању. Заменио је и већину имена слова, тако да је и ту настала пометња. Срби нису уопште прихватали Кириловицу и она је само делимично употребљавана код Бугара, Мораваца и Хрвата. Пометња коју је Константин направио са својим писмом одражавала се и касније у србици црквене редакције.

Вулфиласова азбука је у поређењу са Константиновом само благи наговештај у покушају замене писма код Срба и шире код Словена. Колико ми је познато нико се није бавио истраживањем разлога ове диверзије на србску и шире словенску писменост. То се не може друкчије назвати него диверзијом.

Горња таблица приказује настанак савремених бројева од слова. Бројеви које ми називамо арапским, а Арапи индијским, настали су постепеном еволуцијом од слова србице.