05-04-2014, 12:18 AM
O VOJVODI DEJANU I ISTOIMENOM SELU
Na putu između Crne Trave i Vlasotinca leži planinsko selo Dejan. Predanje kaže da je prilepski vlastelin vojvoda Dejan kupio vojsku iz crnotravskih i vlasotinačkih sela, pa iz sela Dejana sa skupljenom vojskom krenuo 1389. godine u boj na Kosovo. Legenda kaže da se je vojska Dejana našla na Kosovu baš u vreme kada su Turci svom žestinomudarili na srpskog cara Lazara. Dejanova vojska se hrabro borila svi i onda kada su Turci uspeli da ubiju Lazareva konja. Braneći svoga gospodara, srpskog cara Lazara, vojvoda Dejan je teško ranjen. Kosovska bitka se potom odvijala na štetu Srba. Kosovo je ogrszlo u krvi srpskih junaka, a srpska vojska doživela je poraz. Pala je prva noć posle kosovskog krvoprolića. Došavši u toku noći k svesti vojvoda Dejan iako ošamućen od teških rana i prolivene krvi, u ranu zoru otvori oči, podiže glavu, a pred očima mu se pojavi stravična slika Kosova pokrivenog leševima izginulih srpskih vitezova. Vojvoda se seti kneževe kletve, a još ga većma ražali propast srpskog carstva, pa poče jecati i suze roniti. „Vodice mi dajte!“ Iako teško ranjen vojvoda Dejan nađe snage da otpuzi do mesta otkuda mu glas dođe. Ugleda srpskog viteza ogrezlog u krvi, koji se previjao od teških bolova, i jednako ponavljao: Teško sam i sam ranjen viteže, pa ti nemam snage pomoći – odgovori mu Dejan. Ranjeni vitez trže i prigrli Dejanovu ruku i umirućim glasom ostavi mu amanet: „Ja sam, brate Srbine, Boško Jugović, stegonoša cara Lazara. Ja umirem zbog te zbog toga uzmi iz mojih ranjenih nedara carski steg, nosi ga kroz Srbiju i čuvaj ovo sveto znamenje“ Kao sin svom rođenom ocu Dejan ponjubi ruku Jugovića, koji je sve više padao u smrtnu agoniju, a iz krvavih Jugovićevih nedara izvadi carev steg sa dvoglavim belim orlom, pobožno se prekrsti, poljubi to sveto znamenje i stavi ga u svoja nedra. Iako i sam teško ranjen vojvoda Dejan krenu na put noseći srpski steg za svoje rodno selo – crnotravski Preslap. Danju se po šumskim zabranima od Turaka krio i vidao svoje rane, a noću grabio da dođe u svoje rodno selo. Posle napornog sedmodnevnog puta, sav iscrpljen i malaksao, stiže vojvoda do pastirskih koliba u vlasotinačkom selu Dejanu. Tu u kolibi ču vojvoda razgovor čobana. Kucnu na vrata pastirske kolibe. Čobanin četrdesetih godina otvori mu vrata, oplaši ga ranjenikovo lice, koje je na bljesak vatre iz kolibe izgledalo još strašnije, te ga nerado prihvati. - Brate Srbine, ja sam na Kosovu ranjen. Nosim steg našeg čestitog cara Lazara, pa te molim okrepi me vodom i šećerom kako bih ga mogao svome selu odneti – reče vojvoda Dejan i onesvesti se pred vratima kolibe. No ipak odnekud mu izvire nova snaga te uz čobaninovu pomoć uđe u kolibu. Tu ga prihvati i petnaetogodišnji čobaninov sin, stavivši ranjenog vojvodu na prostrtom sitnom senu, pričestiše ga šećerom i napojiše hladnom planinskom vodom. Umirućim glasom vojvoda im priča o kosovskoj tragediji, pogibiji slavnog cara Lazara i amanetu Boška Jugovića da se srpski steg čuva i sačuva. Čobani su netremice slušali kazivanje vojvode Dejana, brišući suze iz svojih očiju. Poslednje reči vojvode Dejana upućene čobanima bile su: „Zahvalan sam Bogu što me privede k vama, dobrim Srbima. Zaklinjem vas da iz mojih njedara izvadite steg našeg slavnog cara Lazara. Čuvajte kao zenicu oka svoga to naše srpsko znamenje. Prdejte ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“ Čobani se pobožno pprkrstiše i sa uzdahom tuge zakletvu dadoše: „Zaklinjemo ti se, vojvodo, da ćemo steg našeg čestitog Laze čuvati i p Vašem amanetu predati ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“ Čobani uložiše svoj poslednji trud i znanje da lekovitim planinskim biljem izvidaju rane vojvode Dejana. No u tome ne uspeše. U zoru vojvoda podleže ranama i umre baš u trenutku kada se sunce na istoku rađalo. Čobani briznuše u plač. Plačući čobani pripremiše mrtvački sanduk. Vojvodine posmrtne ostatke sahraniše kod žalosne vrbe, blizu kamena u obliku ploče. Pod kamenom, pokraj vojvodinog groba, sakriše carev steg da ga Turci ne mogaše nikako pronaći. Predanje kaže da se je sve do oslobođenja Srbije 1877/78. godine na dan 15. juna, koga datuma je propalo srpsko carstvo na Kosovu, kamen ispod koga je sakriven carev steg zatrese. Biše kamena tada zaleprša carev steg sa Kosova. Na žalosnoj vrbi toga dana sleće ptica kukavica, preleti preko vojvodinog groba, pa potom zakuka i prhne u vazduh da bi potom nastavila put za Kosovo Polje. Ta ptica kukavica je duša slavnog srpskog cara Lazara. Narod veruje da je trošenje kamena ispod koga je sakriven carev steg, i pomicanje kamena ka istoku, kao i sletanje kukavice na žalosnoj vrbi prestalo sa osvećenjem Kosova, odnosno posle oslobođenja Srbije od viševekovnog ropstva pod Turcima 1877/78. godine.
Na putu između Crne Trave i Vlasotinca leži planinsko selo Dejan. Predanje kaže da je prilepski vlastelin vojvoda Dejan kupio vojsku iz crnotravskih i vlasotinačkih sela, pa iz sela Dejana sa skupljenom vojskom krenuo 1389. godine u boj na Kosovo. Legenda kaže da se je vojska Dejana našla na Kosovu baš u vreme kada su Turci svom žestinomudarili na srpskog cara Lazara. Dejanova vojska se hrabro borila svi i onda kada su Turci uspeli da ubiju Lazareva konja. Braneći svoga gospodara, srpskog cara Lazara, vojvoda Dejan je teško ranjen. Kosovska bitka se potom odvijala na štetu Srba. Kosovo je ogrszlo u krvi srpskih junaka, a srpska vojska doživela je poraz. Pala je prva noć posle kosovskog krvoprolića. Došavši u toku noći k svesti vojvoda Dejan iako ošamućen od teških rana i prolivene krvi, u ranu zoru otvori oči, podiže glavu, a pred očima mu se pojavi stravična slika Kosova pokrivenog leševima izginulih srpskih vitezova. Vojvoda se seti kneževe kletve, a još ga većma ražali propast srpskog carstva, pa poče jecati i suze roniti. „Vodice mi dajte!“ Iako teško ranjen vojvoda Dejan nađe snage da otpuzi do mesta otkuda mu glas dođe. Ugleda srpskog viteza ogrezlog u krvi, koji se previjao od teških bolova, i jednako ponavljao: Teško sam i sam ranjen viteže, pa ti nemam snage pomoći – odgovori mu Dejan. Ranjeni vitez trže i prigrli Dejanovu ruku i umirućim glasom ostavi mu amanet: „Ja sam, brate Srbine, Boško Jugović, stegonoša cara Lazara. Ja umirem zbog te zbog toga uzmi iz mojih ranjenih nedara carski steg, nosi ga kroz Srbiju i čuvaj ovo sveto znamenje“ Kao sin svom rođenom ocu Dejan ponjubi ruku Jugovića, koji je sve više padao u smrtnu agoniju, a iz krvavih Jugovićevih nedara izvadi carev steg sa dvoglavim belim orlom, pobožno se prekrsti, poljubi to sveto znamenje i stavi ga u svoja nedra. Iako i sam teško ranjen vojvoda Dejan krenu na put noseći srpski steg za svoje rodno selo – crnotravski Preslap. Danju se po šumskim zabranima od Turaka krio i vidao svoje rane, a noću grabio da dođe u svoje rodno selo. Posle napornog sedmodnevnog puta, sav iscrpljen i malaksao, stiže vojvoda do pastirskih koliba u vlasotinačkom selu Dejanu. Tu u kolibi ču vojvoda razgovor čobana. Kucnu na vrata pastirske kolibe. Čobanin četrdesetih godina otvori mu vrata, oplaši ga ranjenikovo lice, koje je na bljesak vatre iz kolibe izgledalo još strašnije, te ga nerado prihvati. - Brate Srbine, ja sam na Kosovu ranjen. Nosim steg našeg čestitog cara Lazara, pa te molim okrepi me vodom i šećerom kako bih ga mogao svome selu odneti – reče vojvoda Dejan i onesvesti se pred vratima kolibe. No ipak odnekud mu izvire nova snaga te uz čobaninovu pomoć uđe u kolibu. Tu ga prihvati i petnaetogodišnji čobaninov sin, stavivši ranjenog vojvodu na prostrtom sitnom senu, pričestiše ga šećerom i napojiše hladnom planinskom vodom. Umirućim glasom vojvoda im priča o kosovskoj tragediji, pogibiji slavnog cara Lazara i amanetu Boška Jugovića da se srpski steg čuva i sačuva. Čobani su netremice slušali kazivanje vojvode Dejana, brišući suze iz svojih očiju. Poslednje reči vojvode Dejana upućene čobanima bile su: „Zahvalan sam Bogu što me privede k vama, dobrim Srbima. Zaklinjem vas da iz mojih njedara izvadite steg našeg slavnog cara Lazara. Čuvajte kao zenicu oka svoga to naše srpsko znamenje. Prdejte ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“ Čobani se pobožno pprkrstiše i sa uzdahom tuge zakletvu dadoše: „Zaklinjemo ti se, vojvodo, da ćemo steg našeg čestitog Laze čuvati i p Vašem amanetu predati ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“ Čobani uložiše svoj poslednji trud i znanje da lekovitim planinskim biljem izvidaju rane vojvode Dejana. No u tome ne uspeše. U zoru vojvoda podleže ranama i umre baš u trenutku kada se sunce na istoku rađalo. Čobani briznuše u plač. Plačući čobani pripremiše mrtvački sanduk. Vojvodine posmrtne ostatke sahraniše kod žalosne vrbe, blizu kamena u obliku ploče. Pod kamenom, pokraj vojvodinog groba, sakriše carev steg da ga Turci ne mogaše nikako pronaći. Predanje kaže da se je sve do oslobođenja Srbije 1877/78. godine na dan 15. juna, koga datuma je propalo srpsko carstvo na Kosovu, kamen ispod koga je sakriven carev steg zatrese. Biše kamena tada zaleprša carev steg sa Kosova. Na žalosnoj vrbi toga dana sleće ptica kukavica, preleti preko vojvodinog groba, pa potom zakuka i prhne u vazduh da bi potom nastavila put za Kosovo Polje. Ta ptica kukavica je duša slavnog srpskog cara Lazara. Narod veruje da je trošenje kamena ispod koga je sakriven carev steg, i pomicanje kamena ka istoku, kao i sletanje kukavice na žalosnoj vrbi prestalo sa osvećenjem Kosova, odnosno posle oslobođenja Srbije od viševekovnog ropstva pod Turcima 1877/78. godine.