09-03-2013, 05:30 PM
Злато не припада свакоме. Верује се да злато не може да користи свако. По једној причи, деда је умро али није рекао где је оставио злато, па је ''њихова баба ишла код врачку'' како би то сазнала. Међутим, врачара је рекла: ''Ви то не можете ниједан да узмете ни да нађете; наћи ће неки ваш унук, праунук или л`скавац'' (то је још даљи потомак); врачара јој је рекла и да ће то злато само по себи да се нађе (''они неће да га траже, ал' ће да га нађу'').
Не треба са сваким ићи у потрагу. За ''златаре'' је веома значајно и веровање да не треба ићи са сваким у трагање за златом. Пре тога треба се окупати и ни у ком случају се не сме мислити зло другару или друштву с којим се одлази на тај посао. Бројне су приче о мистичним доживљајима ''златара'', приликом потрага за златом. По једној од њих, златари су на основу неких записа и планова пронашли одређене знаке који су упућивали на то да се у Тијовцу налази злато. Донели су и одговарајуће апарате, електронске истраживаче, који су показивали да ''нешто има доле''. Ископали су око један метар, и апарат је опет активно реаговао, али нису угледали никакво злато. Иначе, на овом месту је казивач навео веровање да ''не треба ићи са сваким у тај 'спорт' '', чиме је алудирао на чињеницу да и поред тога што је апарат ''изузетно активно реаговао'', нису ништа видели. У једном тренутку, копач (''златар'') који је био у рупи рекао је осталима да стану, ''да чујете плех-музика како свира''. Остали ''златари'' му у први мах нису поверовали. По казивању: ''Сиђем ја у рупу, јесте музика; бије плех-музика, па се тресе земља. Изађемо горе – нема ништа. Продужисмо даље, терали смо 30 до 40 сантиметара и одједном музика нестаје, и ваљају се метални бурићи; лупа, грми, као да се руши ко зна шта, тако тропа као метални бурић''. Али, и поред све те буке, и тога да је апарат још увек реаговао, ''златари'' и даље нису ништа примећивали (''све је то било као нека заблуда, никог нема у сред ноћи''). И одједном, изашла је мека земља: ''Не треба ашов, с лопату се може иде''. Један од ''златара'' је захватио земљу и подигао – кад одједном он на лопати извади белог јежа (казивач је употребио и израз ''терајеж'') и избаци га горе на земљу. Јеж се скотрљао на земљу и одједном нестаје, нема га нигде: ''Пробамо још једном апарат и апарат не реагује – нема ништа више''. Међутим, овде није крај приче. Сутрадан је туда пролазио неки овчар из Тијовца. На дну рупе приметио је земљани ћуп и помислио, зашто да не сиђем да видим какав је ово ћуп. Онда је сишао у рупу и узео ћуп, схвативши да је тежак. Ставио је ћуп у бисаге, отворио га и видео да је пун дуката! Казивач закључује: ''То је оно што није предвиђено за нас, него је намењено за другог човека који је сасвим случајно наишао ту – и он га нашао.'' Другим речима, злато није намењено свима, и не може свако да га пронађе и користи се њиме, ма како близу био. А тај стари чобанин је стекао, по казивању, велико богатство. Саградио је куће за синове, ''има свега и свачега, малтене виле и хангари у то село, а пре тога ништа''. У ствари, онај бели јеж је био злато.
Не треба са сваким ићи у потрагу. За ''златаре'' је веома значајно и веровање да не треба ићи са сваким у трагање за златом. Пре тога треба се окупати и ни у ком случају се не сме мислити зло другару или друштву с којим се одлази на тај посао. Бројне су приче о мистичним доживљајима ''златара'', приликом потрага за златом. По једној од њих, златари су на основу неких записа и планова пронашли одређене знаке који су упућивали на то да се у Тијовцу налази злато. Донели су и одговарајуће апарате, електронске истраживаче, који су показивали да ''нешто има доле''. Ископали су око један метар, и апарат је опет активно реаговао, али нису угледали никакво злато. Иначе, на овом месту је казивач навео веровање да ''не треба ићи са сваким у тај 'спорт' '', чиме је алудирао на чињеницу да и поред тога што је апарат ''изузетно активно реаговао'', нису ништа видели. У једном тренутку, копач (''златар'') који је био у рупи рекао је осталима да стану, ''да чујете плех-музика како свира''. Остали ''златари'' му у први мах нису поверовали. По казивању: ''Сиђем ја у рупу, јесте музика; бије плех-музика, па се тресе земља. Изађемо горе – нема ништа. Продужисмо даље, терали смо 30 до 40 сантиметара и одједном музика нестаје, и ваљају се метални бурићи; лупа, грми, као да се руши ко зна шта, тако тропа као метални бурић''. Али, и поред све те буке, и тога да је апарат још увек реаговао, ''златари'' и даље нису ништа примећивали (''све је то било као нека заблуда, никог нема у сред ноћи''). И одједном, изашла је мека земља: ''Не треба ашов, с лопату се може иде''. Један од ''златара'' је захватио земљу и подигао – кад одједном он на лопати извади белог јежа (казивач је употребио и израз ''терајеж'') и избаци га горе на земљу. Јеж се скотрљао на земљу и одједном нестаје, нема га нигде: ''Пробамо још једном апарат и апарат не реагује – нема ништа више''. Међутим, овде није крај приче. Сутрадан је туда пролазио неки овчар из Тијовца. На дну рупе приметио је земљани ћуп и помислио, зашто да не сиђем да видим какав је ово ћуп. Онда је сишао у рупу и узео ћуп, схвативши да је тежак. Ставио је ћуп у бисаге, отворио га и видео да је пун дуката! Казивач закључује: ''То је оно што није предвиђено за нас, него је намењено за другог човека који је сасвим случајно наишао ту – и он га нашао.'' Другим речима, злато није намењено свима, и не може свако да га пронађе и користи се њиме, ма како близу био. А тај стари чобанин је стекао, по казивању, велико богатство. Саградио је куће за синове, ''има свега и свачега, малтене виле и хангари у то село, а пре тога ништа''. У ствари, онај бели јеж је био злато.