04-04-2014, 09:40 PM
Parohe udovce terali u manastir
Intelektualci su pronalazili razne načine da sačuvaju svoju individualnost u habzburškom društvu, koje je želelo od svakog pojedinca "skrojiti" kompletnog podanika. Tako je Dositej Obradović, koji mnogo puta svoje knjige naziva "čedima", u pismu iz Lajpciga 1784. prijatelju i episkopu Josifu Jovanoviću Šakabenti naglašava: "U uboga oca uboga i deca".
Prosvećeni Evropejac živeo je stalno u pokretu, u iznajmljenim sobama, kod poslodavaca ili prijatelja. Vlastiti dom stvorio je tek pod starost u Beogradu, postavši ministar prosvete u Karađorđevoj vladi. I Hristifor Žefarović je sa svojim skromnim pokućstvom najveći deo života proveo u iznajmljenoj sobi koju je zvao "moja kelija". Nakon smrti supruge Ane, član akademije u carskoj Vieni, Zaharija Orfelin nije se više ženio, i mÐda se često selio nastojao je da stvori vlastito domaćinstvo. Za 200 forinti kupio je 1763. kuću u Novom Sadu, gde je živeo sa svojim ostarelim ocem Jovanom. Prodao ju je šest godina kasnije i novu kupio u Karlovcima, da bi živeo sa svojim sinovcem Jakovom, poznatim slikarom, koga je i posinio. Pošto se nisu najbolje slagali morao se pred kraj života ponovo seliti. Neki naučnici i umetnici poput Gavrila Stefanovića Venclovića, Hristofora Žefarovića ili Dionisija Novakovića kraći ili duži period života proveli su kao monasi.
U štabnim mestima vlasti su podizale stanove za oficire, bez obzira da li su živeli sa porodicom ili bili sami. Stan za samce sastojao se od predsoblja, velike sobe za stanovanje, sobice za posluge, štale za konje i šupe za drva. Pesnik i oficir Jovan Pačić nije promenio ovakav način stanovanja ni po odlasku u pÕnziju. Nastanio se u budimskoj kući zvanoj "Dva hrasta", u čijem je jednom delu bila gostionica, gde se i hranio. Jovan Avakumović, sudija Kikindskog dištrikta pred kraj 18. Veka, za četvorosoban stan u zgradi Magistrata odvajao je svega šestinu svoje plate. Mada je bio Sentandrejac aristokratskih manira, zazuzeo je samo dve prostorije - u jednoj je stanovao on, a u drugoj posluga — dok je druge dve ustupio je Magistratu. U trećoj su održavane sednice, a četvrtoj boravili gradski panduri.
Nekim staležima je samački život, međutim, bio nametnut, naročito pravoslavnim sveštenicima, kojima nakon smrti supruge nije dozvoljavano da sklope drugi brak. Živeli su sami, često sa malom decom, a crkva je zahtevala da nakon dve godine napuste svoju parohiju i stupe u manastir. Do tada su mogli da pozovu u pomoć sestru, bližu rođaku, neku neudatu ženu ili udovicu. U popisu parohijana crkve svetih arhistratiga Mihajila i Gravrila u Deroljama zabeleženo je 1783. kako u domaćinstvu sveštenika Vasilija devetogodišnji sin Antonije i sestra Teofana. Ponekad ni ovaj nerazumno kratak rok nije poštovan, pa je, recimo, mitropolit Vikentije Jovanović zahtevao da se prota Nikolaj Petrović iz Višnjice zamonaši maltene čim je ostao udovac.
Bio je to jedan od osnovnih načina za popunjavanje monaških redova, koji su početkom 18. veka bilo gotovo desetkovani. U fruškogorskim manastirima, najvećoj monaškoj skupini Karlovačke mitropolije, prilikom generalne vizitacije 1735. popisano je svega oko 200 kaluđera, u proseku jedva po desetak u bratsstvu. U Grgetegu su od 15 monaha njih desetorica su ranije bili sveštenici, a u Privinoj Glavi od devet šestorica. Za razliku od drugi oni su primali kaluđersku rizu bez trogodišnje iskušeničke provere. Ostali monasi dolazili su manastire još kao deca, najčešće iz sirotinjskih porodica i na nagovor roditelja, a retki su se monašili u zrelom dobu. U Starom Jasku živelo je 13 monahinja, koje su u manastir stizale u poznijim godinama, obično nakon smrti supruga. Samo su dve bile izuzetak, jedna se zamonašila kao devojčica i došla zajedno sa majkom udovicom, a druga posle razvoda braka. Samo je ona živela u keliji sa jednom starijom monahinjom, a kretanje van manastirskog imanje bilo joj je ograničeno.
Veliki broj samaca iz trgovačko-zanatlijskog sloja, živelo je po iznajmljenima sobama i gostionicama, čekajući priliku da se materijalno uzdignu, okuće i ožene. Tako se u ugovoru sklopljenom u Novom Sadu 1782. između trgovaca Kuzmana Miletića i Antonija Tomića, navodi da će ovaj drugi besplatno stanovati u jednoj sobi "vircuza" svog ortaka. Tomić se nije ženio i ostao je samac do svoje iznenadne smrti. Posebnu grupu činili su srpske duđandžije i majstori koji su došli iz Osmanskog carstva, ostavivši tamo svoje supruge. Često se više nisu ženili, mÐda su neki u novu postojbinu dovodili braću, rođake i njihove sinove. S obzirom da su i dalje redovno vodili brigu o svojim porodicama, slali u Tursku novac i ostavljali nasleđe najbližima, državne vlasti i gradski magistrati su pokušavali da spreče iznošenje kapitala, zahtevajući od pečalbara da sklope novi brak i uklope se u opšti poredak. Turske vlasti, pak, želeći da osiguraju stalni dotok novca nisu dozvoljavale da žene iseljenika odu u Habzburšku monarhiju. Nastale pravne probleme preseklo je svojom naredbom Namesničko veća austrijskog suverena iz 1776, kojom je bila najviše pogođena brojna i bogata cincarska populacija, koja se vremenom znatno obogatila u krajevima severno od Save i Dunava.
Intelektualci su pronalazili razne načine da sačuvaju svoju individualnost u habzburškom društvu, koje je želelo od svakog pojedinca "skrojiti" kompletnog podanika. Tako je Dositej Obradović, koji mnogo puta svoje knjige naziva "čedima", u pismu iz Lajpciga 1784. prijatelju i episkopu Josifu Jovanoviću Šakabenti naglašava: "U uboga oca uboga i deca".
Prosvećeni Evropejac živeo je stalno u pokretu, u iznajmljenim sobama, kod poslodavaca ili prijatelja. Vlastiti dom stvorio je tek pod starost u Beogradu, postavši ministar prosvete u Karađorđevoj vladi. I Hristifor Žefarović je sa svojim skromnim pokućstvom najveći deo života proveo u iznajmljenoj sobi koju je zvao "moja kelija". Nakon smrti supruge Ane, član akademije u carskoj Vieni, Zaharija Orfelin nije se više ženio, i mÐda se često selio nastojao je da stvori vlastito domaćinstvo. Za 200 forinti kupio je 1763. kuću u Novom Sadu, gde je živeo sa svojim ostarelim ocem Jovanom. Prodao ju je šest godina kasnije i novu kupio u Karlovcima, da bi živeo sa svojim sinovcem Jakovom, poznatim slikarom, koga je i posinio. Pošto se nisu najbolje slagali morao se pred kraj života ponovo seliti. Neki naučnici i umetnici poput Gavrila Stefanovića Venclovića, Hristofora Žefarovića ili Dionisija Novakovića kraći ili duži period života proveli su kao monasi.
U štabnim mestima vlasti su podizale stanove za oficire, bez obzira da li su živeli sa porodicom ili bili sami. Stan za samce sastojao se od predsoblja, velike sobe za stanovanje, sobice za posluge, štale za konje i šupe za drva. Pesnik i oficir Jovan Pačić nije promenio ovakav način stanovanja ni po odlasku u pÕnziju. Nastanio se u budimskoj kući zvanoj "Dva hrasta", u čijem je jednom delu bila gostionica, gde se i hranio. Jovan Avakumović, sudija Kikindskog dištrikta pred kraj 18. Veka, za četvorosoban stan u zgradi Magistrata odvajao je svega šestinu svoje plate. Mada je bio Sentandrejac aristokratskih manira, zazuzeo je samo dve prostorije - u jednoj je stanovao on, a u drugoj posluga — dok je druge dve ustupio je Magistratu. U trećoj su održavane sednice, a četvrtoj boravili gradski panduri.
Nekim staležima je samački život, međutim, bio nametnut, naročito pravoslavnim sveštenicima, kojima nakon smrti supruge nije dozvoljavano da sklope drugi brak. Živeli su sami, često sa malom decom, a crkva je zahtevala da nakon dve godine napuste svoju parohiju i stupe u manastir. Do tada su mogli da pozovu u pomoć sestru, bližu rođaku, neku neudatu ženu ili udovicu. U popisu parohijana crkve svetih arhistratiga Mihajila i Gravrila u Deroljama zabeleženo je 1783. kako u domaćinstvu sveštenika Vasilija devetogodišnji sin Antonije i sestra Teofana. Ponekad ni ovaj nerazumno kratak rok nije poštovan, pa je, recimo, mitropolit Vikentije Jovanović zahtevao da se prota Nikolaj Petrović iz Višnjice zamonaši maltene čim je ostao udovac.
Bio je to jedan od osnovnih načina za popunjavanje monaških redova, koji su početkom 18. veka bilo gotovo desetkovani. U fruškogorskim manastirima, najvećoj monaškoj skupini Karlovačke mitropolije, prilikom generalne vizitacije 1735. popisano je svega oko 200 kaluđera, u proseku jedva po desetak u bratsstvu. U Grgetegu su od 15 monaha njih desetorica su ranije bili sveštenici, a u Privinoj Glavi od devet šestorica. Za razliku od drugi oni su primali kaluđersku rizu bez trogodišnje iskušeničke provere. Ostali monasi dolazili su manastire još kao deca, najčešće iz sirotinjskih porodica i na nagovor roditelja, a retki su se monašili u zrelom dobu. U Starom Jasku živelo je 13 monahinja, koje su u manastir stizale u poznijim godinama, obično nakon smrti supruga. Samo su dve bile izuzetak, jedna se zamonašila kao devojčica i došla zajedno sa majkom udovicom, a druga posle razvoda braka. Samo je ona živela u keliji sa jednom starijom monahinjom, a kretanje van manastirskog imanje bilo joj je ograničeno.
Veliki broj samaca iz trgovačko-zanatlijskog sloja, živelo je po iznajmljenima sobama i gostionicama, čekajući priliku da se materijalno uzdignu, okuće i ožene. Tako se u ugovoru sklopljenom u Novom Sadu 1782. između trgovaca Kuzmana Miletića i Antonija Tomića, navodi da će ovaj drugi besplatno stanovati u jednoj sobi "vircuza" svog ortaka. Tomić se nije ženio i ostao je samac do svoje iznenadne smrti. Posebnu grupu činili su srpske duđandžije i majstori koji su došli iz Osmanskog carstva, ostavivši tamo svoje supruge. Često se više nisu ženili, mÐda su neki u novu postojbinu dovodili braću, rođake i njihove sinove. S obzirom da su i dalje redovno vodili brigu o svojim porodicama, slali u Tursku novac i ostavljali nasleđe najbližima, državne vlasti i gradski magistrati su pokušavali da spreče iznošenje kapitala, zahtevajući od pečalbara da sklope novi brak i uklope se u opšti poredak. Turske vlasti, pak, želeći da osiguraju stalni dotok novca nisu dozvoljavale da žene iseljenika odu u Habzburšku monarhiju. Nastale pravne probleme preseklo je svojom naredbom Namesničko veća austrijskog suverena iz 1776, kojom je bila najviše pogođena brojna i bogata cincarska populacija, koja se vremenom znatno obogatila u krajevima severno od Save i Dunava.