04-04-2014, 09:38 PM
Majstor ne mora odmah da se ženi
Srpski trgovačko-zanatlijski stalež, koji je uspeo da preživeo i sve nedaće osmanskog društva, lako se snašao u Habzburškoj monarhiji. Kako je industrija, osim tekstilne, bila minimalno razvijena, cehovska udruženja su imala veliku moć, veću nego bilo gde u Evropi.
Uživala su znatnu samostalnost, garantovanu statutima koje je potvrđivao lično vladar, pa su mogla da se, braneći svoje interese, suprotstave i gotovo neprikosnovenim magistratima slobodnih kraljevskih gradova. Uključili su se Srbi odmah nakon Velike seoba u mešovite nemačko-srpske ili mađarsko-srpske cehove, ali kako se pokazalo da ovo zajedništvo nikom ne odgovara, srpski trgovci i zanatlije su već nakon desetak godina počeli da osnivaju vlastite esnafe, čija je pravila potvrđivao, osim cara, i patrijarh.
Mada to nisu bila prinudna udruženja, članstvo u cehovima smatralo se gotovo obaveznim, i bez njega bilo je u staleškom društvu teško opstati. Pod cehovsko ustrojstvo, osim majstora i kalfi, potpadale su i njihove porodice, pa i šegrti, svi članovi su morali da vode pristojan život, a svaki, pa i najsitniji prestup, kažnjavan je. Tako su neoženjeni i udovci držani u cehu najduže godinu dana, a nakon toga stalno su bili globljeni. Majstori su konstrolisali kalfe, kalfe šegrte, pa je stvoren sistem neprestanog nadgledanja.
Šegrti su služili kalfe, koje su, za uzvrat, brinule o njihovom vaspitanju. Po "Prilniku za kalfe i šegrte sentandrejskog tabačkog ceha" iz 1769, ako se šegrt ujutro ne bi pomolio Bogu, kalfa je imao pravo da ga išamara. Kad bi isti greh učinio kalfa, za prvu opomenu bio je dužan da plati jednu pintu vina, a ako bi se to ponovilo, oduzimana mu je nedeljna zarada. Kalfe su bile dužne da se međusobno paze, i kad bi se jedan razboleo dvojica su ostajala kraj njega da bi ga danonoćno negovali. Nije kalfa smeo da izostane sa bogosluženja, morao je da vodi računa o svom ponašanju i nije smeo da se druži sa šegrtima, bitangama i kočijašima.
Dolama je uvek morala da mu bude zakopčana, a ne ulicu nije smeo izlaziti bez štapa. U gostionici je javno mogao da popije samo pola litra vina, i to stojeći, a više od toga samo u majstorovoj kući, a da mu se to ne zameri.
Stara cehovska pravila bila su jedan od bitnih elemenata obrazovanja mentalnog profila građanskog staleža u Habzburškoj monarhiji sve do kraja 18. veka, kada je car Jozef II, u ime reformi proizvodnje i trgovine, odbio da legalizuje dotadašnje esnafske statute. Nakon ratova protiv Napoleona, u Budimu su 1813. usvojene znatno liberalnije "Artikule". Po njima, novopromovisani majstor više nije bio dužan da se odmah ženi. Kalfama koje su bile sluge omogućeno je da postanu majstori. Majstori su mogli da postanu i vanbračno rođene kalfe, kao i oni čiji su roditelji krivično gonjeni. Majstori čije su žene učinile preljubu više nisu bili lišavani dostojanstva. Pomilovani članovi cehova nisu više smatrani obeščašćenim i vraćana
su im prethodna prava.
Naporedo sa slabljenjem uticaja cehova jačala je moć gradske uprave, koja je, po ugledu na državne reforme, nastojala da unificira celokupno građanstvo, nezavisno od zanimanja i vere. U takvim okvirima građanski srpski etnos se trudi da prihvati utvrđene norme, ali preuzima samo ono što mu odgovara, a odbacuje sve što nije u skladu sa njegovim shvatanjima.
Ne prihvatajući pasivno represivne mere crkvenih i državnih reformi, predstavnici ovog sloja samosvesno su zapevali "Mi že Sentandrejci, cjelog svjeta slavni". Novoj generaciji građanstva, svesnoj svoga statusa i obrazovanja, namenjena je knjiga Pavla Julinca "Put ka trajnoj slavi i istinskoj veličini", objavljena 1775. — svojevrstan praktikum sa savetima o podizanju velelepnih zdanja, ukrašavanju doma, odeći, posluzi, kočijama... Obrazovani pojedinci, međutim, nisu krili kako ne žele da svoju individualnost sasvim potčine kolektivističkim zahtevima.
Tako je, ponekad i do neumesnosti, Jovan Rajić, utemeljivač moderne srpske istoriografije i arhimandrit manastira Kovilj, naglašavao svoju učenost i poštovanje hrišćanskog načina života. (Istina, njegovi savremenici su zabeležili kako je živeo povučeno i svakoga dana 15-16 sati čitao i pisao, pet sati spavao, a dva-tri sata provodio u molitvi.) I pesme prosvećenog Zaharija Orfelina odišu melanholičnim tonom, pre svega zbog nemogućnosti obrazovanih ljudi da se uklope u sredinu, naročito gradsku. No, retki su se, poput Novosađanina Isaije Parivode, potpuno povlačili iz društvenog života. On je u 40. godini ostavio samohranu majku i 1756. se zamonašio u fruškogorskom manastiru Rakovac. Međutim, ni u bratstvu se nije osećao ugodno, pa je živeo sam u isposnici usečenoj u steni, nedaleko od sremskog sela Ledinci.
Kako se individualnost iskazuje i kroz posedovanje, grof Jovan Branković u popisu svoje imovine, sastavljenom pred smrt, nagalašava da je polovina bračnog kreveta njegova, dok druga pripada supruzi. Višedecenijska borba karlovačkih mitropolita da ukinu ličnu imovinu kaluđera u fruškogorskim manastirima okončana je tek sredinom 18. veka. Tek kad je skršena otvorena pobuna monaštva zaživela je ideja o zajedničkom životu i imovini.
Srpski trgovačko-zanatlijski stalež, koji je uspeo da preživeo i sve nedaće osmanskog društva, lako se snašao u Habzburškoj monarhiji. Kako je industrija, osim tekstilne, bila minimalno razvijena, cehovska udruženja su imala veliku moć, veću nego bilo gde u Evropi.
Uživala su znatnu samostalnost, garantovanu statutima koje je potvrđivao lično vladar, pa su mogla da se, braneći svoje interese, suprotstave i gotovo neprikosnovenim magistratima slobodnih kraljevskih gradova. Uključili su se Srbi odmah nakon Velike seoba u mešovite nemačko-srpske ili mađarsko-srpske cehove, ali kako se pokazalo da ovo zajedništvo nikom ne odgovara, srpski trgovci i zanatlije su već nakon desetak godina počeli da osnivaju vlastite esnafe, čija je pravila potvrđivao, osim cara, i patrijarh.
Mada to nisu bila prinudna udruženja, članstvo u cehovima smatralo se gotovo obaveznim, i bez njega bilo je u staleškom društvu teško opstati. Pod cehovsko ustrojstvo, osim majstora i kalfi, potpadale su i njihove porodice, pa i šegrti, svi članovi su morali da vode pristojan život, a svaki, pa i najsitniji prestup, kažnjavan je. Tako su neoženjeni i udovci držani u cehu najduže godinu dana, a nakon toga stalno su bili globljeni. Majstori su konstrolisali kalfe, kalfe šegrte, pa je stvoren sistem neprestanog nadgledanja.
Šegrti su služili kalfe, koje su, za uzvrat, brinule o njihovom vaspitanju. Po "Prilniku za kalfe i šegrte sentandrejskog tabačkog ceha" iz 1769, ako se šegrt ujutro ne bi pomolio Bogu, kalfa je imao pravo da ga išamara. Kad bi isti greh učinio kalfa, za prvu opomenu bio je dužan da plati jednu pintu vina, a ako bi se to ponovilo, oduzimana mu je nedeljna zarada. Kalfe su bile dužne da se međusobno paze, i kad bi se jedan razboleo dvojica su ostajala kraj njega da bi ga danonoćno negovali. Nije kalfa smeo da izostane sa bogosluženja, morao je da vodi računa o svom ponašanju i nije smeo da se druži sa šegrtima, bitangama i kočijašima.
Dolama je uvek morala da mu bude zakopčana, a ne ulicu nije smeo izlaziti bez štapa. U gostionici je javno mogao da popije samo pola litra vina, i to stojeći, a više od toga samo u majstorovoj kući, a da mu se to ne zameri.
Stara cehovska pravila bila su jedan od bitnih elemenata obrazovanja mentalnog profila građanskog staleža u Habzburškoj monarhiji sve do kraja 18. veka, kada je car Jozef II, u ime reformi proizvodnje i trgovine, odbio da legalizuje dotadašnje esnafske statute. Nakon ratova protiv Napoleona, u Budimu su 1813. usvojene znatno liberalnije "Artikule". Po njima, novopromovisani majstor više nije bio dužan da se odmah ženi. Kalfama koje su bile sluge omogućeno je da postanu majstori. Majstori su mogli da postanu i vanbračno rođene kalfe, kao i oni čiji su roditelji krivično gonjeni. Majstori čije su žene učinile preljubu više nisu bili lišavani dostojanstva. Pomilovani članovi cehova nisu više smatrani obeščašćenim i vraćana
su im prethodna prava.
Naporedo sa slabljenjem uticaja cehova jačala je moć gradske uprave, koja je, po ugledu na državne reforme, nastojala da unificira celokupno građanstvo, nezavisno od zanimanja i vere. U takvim okvirima građanski srpski etnos se trudi da prihvati utvrđene norme, ali preuzima samo ono što mu odgovara, a odbacuje sve što nije u skladu sa njegovim shvatanjima.
Ne prihvatajući pasivno represivne mere crkvenih i državnih reformi, predstavnici ovog sloja samosvesno su zapevali "Mi že Sentandrejci, cjelog svjeta slavni". Novoj generaciji građanstva, svesnoj svoga statusa i obrazovanja, namenjena je knjiga Pavla Julinca "Put ka trajnoj slavi i istinskoj veličini", objavljena 1775. — svojevrstan praktikum sa savetima o podizanju velelepnih zdanja, ukrašavanju doma, odeći, posluzi, kočijama... Obrazovani pojedinci, međutim, nisu krili kako ne žele da svoju individualnost sasvim potčine kolektivističkim zahtevima.
Tako je, ponekad i do neumesnosti, Jovan Rajić, utemeljivač moderne srpske istoriografije i arhimandrit manastira Kovilj, naglašavao svoju učenost i poštovanje hrišćanskog načina života. (Istina, njegovi savremenici su zabeležili kako je živeo povučeno i svakoga dana 15-16 sati čitao i pisao, pet sati spavao, a dva-tri sata provodio u molitvi.) I pesme prosvećenog Zaharija Orfelina odišu melanholičnim tonom, pre svega zbog nemogućnosti obrazovanih ljudi da se uklope u sredinu, naročito gradsku. No, retki su se, poput Novosađanina Isaije Parivode, potpuno povlačili iz društvenog života. On je u 40. godini ostavio samohranu majku i 1756. se zamonašio u fruškogorskom manastiru Rakovac. Međutim, ni u bratstvu se nije osećao ugodno, pa je živeo sam u isposnici usečenoj u steni, nedaleko od sremskog sela Ledinci.
Kako se individualnost iskazuje i kroz posedovanje, grof Jovan Branković u popisu svoje imovine, sastavljenom pred smrt, nagalašava da je polovina bračnog kreveta njegova, dok druga pripada supruzi. Višedecenijska borba karlovačkih mitropolita da ukinu ličnu imovinu kaluđera u fruškogorskim manastirima okončana je tek sredinom 18. veka. Tek kad je skršena otvorena pobuna monaštva zaživela je ideja o zajedničkom životu i imovini.