04-04-2014, 09:35 PM
Popovi posmrtno opljačkali starice
Jednom od osnovnih hrišćanskih vrlina smatrana je spremnost vernika da prilikom pisanja oporuke misli kako da materijalno pomogne drugima. Bilo je uobičajeno da se trećina imovine nameni za podušje i milosrđe. Pojedinci koji to nisu mogli, pravdali su se u testamentima, stavljajući do znanja kako poštovanje te konvencije smatraju važnom moralnom vrednošću.
Tako Rafailo Miloradović, zvanični slikar bačkog episkopa, ističe da je za života uvek pomagao crkvi i sirotinji, ali pod stare dane to nije u mogućnosti, pa moli za razumevanje. Istina, Miloradović nije bio siromašan, jer iza njega ostao veliki imetak.
Poseban problem bili su testamenti preminulih bez direktnih naslednika. Mada je na osnovu privilegije koju je 1691. potpisao car Leopold I imanje pripadalo Karlovačkoj mitropoliji, lokalne vlasti su tu odredbu često zaobilazile. Kako su se protesti mitropolita pokazali uzaludnim, apelovano je na parohijske sveštenike da privole vernike bez dece da zvaničnim testamentom svoje imanje ostave crkvi.
To je omogućilo i brojne zloupotrebe, pa je novosadski prota Danilo Petrović krajem 18. i početkom 19. veka stekao nekoliko kuća u gradu, obećavajući pobožnim udovicama kako će im držati pomen prilikom bogosluženja. Crkvenim kanonima strogo su zabranjivani bajanje i obredi čiji paganski koreni nisu mogli da se dovedu u vezu sa hrišćanstvom, a podsticana su verovanja koja su tokom vekova hristijanizovana. Pravoslavna crkva je oštro osuđivala svako sujeverje, ali zvanično nije verovala u veštice, niti je protiv njih pokretala procese. Inicijatori optužbi bili su vernici, koji su iz raznih razloga optuživali pojedine parohijane da im vradžbinama nanose zlo.
Žene optužene za veštičarenje izvođene su pred nadležnu konzistoriju, gde se od njih zahtevalo da se pokaju, a za kaznu su im, kao jednoj ženi iz Vojke 1745, određivane pokajničke molitve. Ovakve optužbe nisu zaobilazile ni muškarce, pa je izvesni Racko iz Neradina, zajedno sa suprugom, optužen za vradžbine, ali se nakon ispitivanja pokajao i primirio.
Vernici su ponekad za veštičarenje optuživali čak i svoje sveštenike ili članove njihovih porodica. Iriškog protu Mihajla Pejića njegovi parohijani su tužili da oko sebe okuplja žene koje se bave gatanjem i čarolijama. Mada optužba nije bila sasvim bez osnova, mitropolijska komisija je aferu nekako zataškala. Meštani Hasan-pašine (Smederevske) Palanke su 1734. uhvatili majku sveštenika Petra Ninkovića, svezali je i bacili u vodu, kako bi se uverili da li je veštica, ali pošto je ona nekako uspela da se iskobelja iz reke, prognali su je iz varoši. Mitropolit Mojsej Petrović je insistirao da kapetan Staniša Marković Mlatišuma interveniše, ali je on izbegao izvršenje zahteva, jer je izgleda i sam verovao u veštice. Za razliku od Srpske pravoslavne crkve, po nalogu Katoličke, optuženi za veštičarenje su dospevali u zatvor, gde su mučeni, a potom kažnjavani, pa i spaljivani.
Sa prodorom prosvetiteljskih ideja, obrazovana elita je počela sve više da kritikuje verovanje u moć molitve i čudotvornih relikvija. Sava Tekelija u svojim memoarima piše kako je u Pešti izbio požar baš kad je u gradu boravio car Jozef II, koji je i sam pomagao stanovništvu da organizuje gašenje. Kad se u tom metežu pojavio katolički sveštenik i pozvao građane na svesrdnu molitvu, vladar mu je odbrusio: "Oče, idite vi u crkvu, a ovi ljudi valja da gase, a ne kleče."
Još je skeptičniji Tekelija bio prema relikvijama, koje su mu pokazivane tokom obilaska kultnih mesta u Moskvi: "Izneli su mi i klin s kojim je navodno Hrist bio za krst prikovan, no ja sam ih već viđao u Budimu, Đeru i Beču, i svi su bili na drugačiji način kovani." Jedan od osnovnih ciljeva reformi koje je započela Marija Terezija bilo je prosvećivanje podanika, podizanje njihovog ekonomskog potencijala, a time i poreske sposobnosti. Reforme crkveno-narodnog života Srba, rascijanske, odnosno ilirske nacije, posebno njenog dela naseljenog u Vojnoj krajini i Banatu, poverene su posebnom državnom telu, Ilirskoj dvorskoj deputaciji, koju je carica ustanovila 1747.
U rukopisu koji je za potrebe vaspitanja prestolonaslednika Jozefa II napisao 1761. baron Johan Hristof Bartenštajn, inače predsednik Ilirske dvorske deputacije, ističe se kako je srpski etnos u monarhiji lojalan vladarskom domu, hrabar, pošten i skroman. Kako Srbi žive veoma štedljivo, naročito tokom dugih postova, baron pragmatično zaključuje da zbog toga mogu platiti više poreza od drugih podanika. No, smatrajući da oni u punoj meri doprinose političkoj stabilnost države, Bartenštajn se zalagao za njihovu veću slobodu, a naročito se protivio verskim represijama kojima ih često podvrgavaju pojedini katolički prelati.
Idilična slika o srpskom etnosu u Habzburškoj monarhija drastično je promenjena već narednih decenija, pa je Fridrih Vilhelm fon Taube u knjizi koju je 1777. objavio u Lajpcigu, nadahnut tada popularnim rusoovskim stavovima, Srbe surovo opisao kao plemenite divljake.
Jednom od osnovnih hrišćanskih vrlina smatrana je spremnost vernika da prilikom pisanja oporuke misli kako da materijalno pomogne drugima. Bilo je uobičajeno da se trećina imovine nameni za podušje i milosrđe. Pojedinci koji to nisu mogli, pravdali su se u testamentima, stavljajući do znanja kako poštovanje te konvencije smatraju važnom moralnom vrednošću.
Tako Rafailo Miloradović, zvanični slikar bačkog episkopa, ističe da je za života uvek pomagao crkvi i sirotinji, ali pod stare dane to nije u mogućnosti, pa moli za razumevanje. Istina, Miloradović nije bio siromašan, jer iza njega ostao veliki imetak.
Poseban problem bili su testamenti preminulih bez direktnih naslednika. Mada je na osnovu privilegije koju je 1691. potpisao car Leopold I imanje pripadalo Karlovačkoj mitropoliji, lokalne vlasti su tu odredbu često zaobilazile. Kako su se protesti mitropolita pokazali uzaludnim, apelovano je na parohijske sveštenike da privole vernike bez dece da zvaničnim testamentom svoje imanje ostave crkvi.
To je omogućilo i brojne zloupotrebe, pa je novosadski prota Danilo Petrović krajem 18. i početkom 19. veka stekao nekoliko kuća u gradu, obećavajući pobožnim udovicama kako će im držati pomen prilikom bogosluženja. Crkvenim kanonima strogo su zabranjivani bajanje i obredi čiji paganski koreni nisu mogli da se dovedu u vezu sa hrišćanstvom, a podsticana su verovanja koja su tokom vekova hristijanizovana. Pravoslavna crkva je oštro osuđivala svako sujeverje, ali zvanično nije verovala u veštice, niti je protiv njih pokretala procese. Inicijatori optužbi bili su vernici, koji su iz raznih razloga optuživali pojedine parohijane da im vradžbinama nanose zlo.
Žene optužene za veštičarenje izvođene su pred nadležnu konzistoriju, gde se od njih zahtevalo da se pokaju, a za kaznu su im, kao jednoj ženi iz Vojke 1745, određivane pokajničke molitve. Ovakve optužbe nisu zaobilazile ni muškarce, pa je izvesni Racko iz Neradina, zajedno sa suprugom, optužen za vradžbine, ali se nakon ispitivanja pokajao i primirio.
Vernici su ponekad za veštičarenje optuživali čak i svoje sveštenike ili članove njihovih porodica. Iriškog protu Mihajla Pejića njegovi parohijani su tužili da oko sebe okuplja žene koje se bave gatanjem i čarolijama. Mada optužba nije bila sasvim bez osnova, mitropolijska komisija je aferu nekako zataškala. Meštani Hasan-pašine (Smederevske) Palanke su 1734. uhvatili majku sveštenika Petra Ninkovića, svezali je i bacili u vodu, kako bi se uverili da li je veštica, ali pošto je ona nekako uspela da se iskobelja iz reke, prognali su je iz varoši. Mitropolit Mojsej Petrović je insistirao da kapetan Staniša Marković Mlatišuma interveniše, ali je on izbegao izvršenje zahteva, jer je izgleda i sam verovao u veštice. Za razliku od Srpske pravoslavne crkve, po nalogu Katoličke, optuženi za veštičarenje su dospevali u zatvor, gde su mučeni, a potom kažnjavani, pa i spaljivani.
Sa prodorom prosvetiteljskih ideja, obrazovana elita je počela sve više da kritikuje verovanje u moć molitve i čudotvornih relikvija. Sava Tekelija u svojim memoarima piše kako je u Pešti izbio požar baš kad je u gradu boravio car Jozef II, koji je i sam pomagao stanovništvu da organizuje gašenje. Kad se u tom metežu pojavio katolički sveštenik i pozvao građane na svesrdnu molitvu, vladar mu je odbrusio: "Oče, idite vi u crkvu, a ovi ljudi valja da gase, a ne kleče."
Još je skeptičniji Tekelija bio prema relikvijama, koje su mu pokazivane tokom obilaska kultnih mesta u Moskvi: "Izneli su mi i klin s kojim je navodno Hrist bio za krst prikovan, no ja sam ih već viđao u Budimu, Đeru i Beču, i svi su bili na drugačiji način kovani." Jedan od osnovnih ciljeva reformi koje je započela Marija Terezija bilo je prosvećivanje podanika, podizanje njihovog ekonomskog potencijala, a time i poreske sposobnosti. Reforme crkveno-narodnog života Srba, rascijanske, odnosno ilirske nacije, posebno njenog dela naseljenog u Vojnoj krajini i Banatu, poverene su posebnom državnom telu, Ilirskoj dvorskoj deputaciji, koju je carica ustanovila 1747.
U rukopisu koji je za potrebe vaspitanja prestolonaslednika Jozefa II napisao 1761. baron Johan Hristof Bartenštajn, inače predsednik Ilirske dvorske deputacije, ističe se kako je srpski etnos u monarhiji lojalan vladarskom domu, hrabar, pošten i skroman. Kako Srbi žive veoma štedljivo, naročito tokom dugih postova, baron pragmatično zaključuje da zbog toga mogu platiti više poreza od drugih podanika. No, smatrajući da oni u punoj meri doprinose političkoj stabilnost države, Bartenštajn se zalagao za njihovu veću slobodu, a naročito se protivio verskim represijama kojima ih često podvrgavaju pojedini katolički prelati.
Idilična slika o srpskom etnosu u Habzburškoj monarhija drastično je promenjena već narednih decenija, pa je Fridrih Vilhelm fon Taube u knjizi koju je 1777. objavio u Lajpcigu, nadahnut tada popularnim rusoovskim stavovima, Srbe surovo opisao kao plemenite divljake.