04-04-2014, 09:22 PM
Melanholiju ubija crno vino
Srednjovekovna medicina, kao i crkva, smatrala je da bolesti izazivaju natprirodni uzroci, znači da dolaze od boga. Prosti svet ih je zamišljao kao posebnu vrstu demona u obliku vila, veštica, životinja, muškaraca, sredovečnih žena, baba, ali i mladih devojaka, koji idu od kuće do kuće i šire rednju, odnosno epidemiju.
Kao zaštita od uroka nošeni su amajlije ili zapisi molitvi, izgovarane su i bajalice, koje je trebalo da nagovaranjem ili pretnjama navedu demona da napusti bolesnika. Jedna u Bosni je glasila:
"U more, u goru,
đe pijevac ne pjeva,
đe krava ne riče,
đe ovca ne bleji,
đe koza ne vreči,
đe pas ne laje,
đe se gusle ne čuju - hajde,
u vodu, u goru,
jer ti mjesta ovđe nije!"
Dvojica dubrovačkih trgovaca su, pak, primetila kako su Beograđani verovali da je bolest što je harala po varoši 1627. božja kazna za nemoral naroda, jer su krčme pune prostitutki.
Srednjovekovna nauka je uzroke bolesti istraživala, pre svega, kroz opšteprihvaćenu Hipokratovu teoriju o ravnoteži četiri telesna soka: krvi, sluzi, žute i crne žuči, kao nužnom uslovu zdravlja, koju je remetila promena godišnjih doba. Zato je često primenjivana terapija puštanja krvi. Po "Jestestvoslovju" iz 15. veka, krv raste u proleće, žuč u doba žetve, pa je zato topla i žuta. Crna žuč, koja često izaziva neraspoloženje, stvara se u jesen, a sluz zimi. Zato "Prizrenski zbornik" vek kasnije savetuje da u novembru treba jesti kuvana jaja i med, svakog jutra uzimati sredstva za povraćanje, a preporučuje se i kupanje. Kako je i februar mesec pojačanog stvaranja crne žuči, ne treba jesti meso ni povrće, već treba piti što jače crno vino.
U "Ljekaruši", nastaloj krajem 18. veka u manastiru Godovik kod Požege, pored molitvi, zdravica i pesama, nalazi se i 60 recepata, zasnovanih na lekovitom bilju i sastojcima životinjskog porekla. Zapisani su melemi protiv uboja, lekovi za stomačne i urološke tegobe, razna zapaljenja, pa i lek protiv impotencije. Među običnim svetom, neke druge, tada popularne lekaruše, pored biljnih lekova, preporučuju i krajnje bizarne, kao što su: ptići lastavići, mlado mače, crvi iz grabova panja, zgnječena žaba, sažežena krtica, srce od sove, mišje mleko.
Kad predložena sredstva nisu pomagala, bolesnici su se u gradovima obraćali za pomoć berberima, jer je lečenje bilo sastavni deo njihovog zanata. Već kao kalfe, počinjali su da stavljaju pijavice, vade zube, daju klistir, prave meleme, puštaju krv, a ponekad izvode amputacije i druge složenije hiruške zahvate. Vojni ranari su od 15. veka sve češće vidali opekotine i višestruke prelome kostiju izazvane vÐtrenim oružjem. Olovo korišćeno za izradu zrna pri pogotku bi zbog svoje mekoće pravilo ozlede koje su se teško lečile. Kako bi se sprečila gangrena, često je vršena amputacija pojedinih delova tela, a mnogobrojni vojni invalidi bili su dokaz da su ove intervencije uspešno izvođene. Mada su radili u oskudnim uslovima, imali su osnovne vrline potrebne i u savremenoj hirurgiji - dobro oko, snažnu ruku i tvrdo srce.
Prano, sin Nenadov, pred mostarskim šerijatskim sudom dao je ovakvu izjavu: "Već nekoliko godina bolujem od gangrene. Lijeva mi je noga ispod gležnja izjedena, zato dajem pristanak da mi odsiječe. Od danas, ma što bude, preuzimam odgovornost i nikog neću teretiti." Posebna vrsta putujućih hirurga, istina bez formalnih kvalifikacija, bili su litotomi, koji su vadili kamen iz bešike, dok su nerniotomi operisali kilu. U protokolima sarajevskog kadije iz 1566. ostala su četiri ugovora kojima se odobrava Ciganinu Smoljanu da obolelim osobama izvadi kamen iz bubrega. Očigledno je posao dobro uradio, jer žalbe nisu pronađene.
Elitu lekarskog poziva činili su školovani lekari, zvani 'vrači', a kasnije 'fizici'. Pošto su samo retki imali univerzitetsko obrazovanje, pa se još specijalizovali za bolesti unutrašnjih organa, bili su veoma cenjeni. Mnoge osmanske namesnike u Bosni, kao i umućne Srbe, najčešće su lečili dubrovački lekari. Tako je dubrovački fizik Marko Flori išao 1756. u Travnik da bosanskog pašu leči od melanholije. Kad je u Beogradu 1795. izbila kuga, vezir Mustafa-paša je zadržao italijanskog lekara Vičenca, koji je putovao za Carigrad, i pustio ga tek kad je prošla opasnost od epidemije. Tek u drugoj polovini 18. veka pojavili su se obrazovani srpski lekari u južnoj Ugarskoj.
Prvi je bio Jovan Apostolović, koji je studije na univerzitetu u Haleu 1756. okončao disertacijom "O načinu kako duševni afekti utiču na ljudsko telo". U istom gradu je 13 godina kasnije diplomirao i Petar Miloradović, sin novosadskog senatora, dok je gradski lekar u Sremskim Karlovcima Jovan Živković završio fakultet u Budimu 1784. Medicinske usluge bile su izuzetno skupe, pa su lekari dugo zaobilazili Kotor, zbog male plate. Tek kad su gradske vlasti odlučile da za gradskog fizika obezbede 360 dukata godišnje i besplatan stan, građani su dobili stalnu lekarsku službu.
Srednjovekovna medicina, kao i crkva, smatrala je da bolesti izazivaju natprirodni uzroci, znači da dolaze od boga. Prosti svet ih je zamišljao kao posebnu vrstu demona u obliku vila, veštica, životinja, muškaraca, sredovečnih žena, baba, ali i mladih devojaka, koji idu od kuće do kuće i šire rednju, odnosno epidemiju.
Kao zaštita od uroka nošeni su amajlije ili zapisi molitvi, izgovarane su i bajalice, koje je trebalo da nagovaranjem ili pretnjama navedu demona da napusti bolesnika. Jedna u Bosni je glasila:
"U more, u goru,
đe pijevac ne pjeva,
đe krava ne riče,
đe ovca ne bleji,
đe koza ne vreči,
đe pas ne laje,
đe se gusle ne čuju - hajde,
u vodu, u goru,
jer ti mjesta ovđe nije!"
Dvojica dubrovačkih trgovaca su, pak, primetila kako su Beograđani verovali da je bolest što je harala po varoši 1627. božja kazna za nemoral naroda, jer su krčme pune prostitutki.
Srednjovekovna nauka je uzroke bolesti istraživala, pre svega, kroz opšteprihvaćenu Hipokratovu teoriju o ravnoteži četiri telesna soka: krvi, sluzi, žute i crne žuči, kao nužnom uslovu zdravlja, koju je remetila promena godišnjih doba. Zato je često primenjivana terapija puštanja krvi. Po "Jestestvoslovju" iz 15. veka, krv raste u proleće, žuč u doba žetve, pa je zato topla i žuta. Crna žuč, koja često izaziva neraspoloženje, stvara se u jesen, a sluz zimi. Zato "Prizrenski zbornik" vek kasnije savetuje da u novembru treba jesti kuvana jaja i med, svakog jutra uzimati sredstva za povraćanje, a preporučuje se i kupanje. Kako je i februar mesec pojačanog stvaranja crne žuči, ne treba jesti meso ni povrće, već treba piti što jače crno vino.
U "Ljekaruši", nastaloj krajem 18. veka u manastiru Godovik kod Požege, pored molitvi, zdravica i pesama, nalazi se i 60 recepata, zasnovanih na lekovitom bilju i sastojcima životinjskog porekla. Zapisani su melemi protiv uboja, lekovi za stomačne i urološke tegobe, razna zapaljenja, pa i lek protiv impotencije. Među običnim svetom, neke druge, tada popularne lekaruše, pored biljnih lekova, preporučuju i krajnje bizarne, kao što su: ptići lastavići, mlado mače, crvi iz grabova panja, zgnječena žaba, sažežena krtica, srce od sove, mišje mleko.
Kad predložena sredstva nisu pomagala, bolesnici su se u gradovima obraćali za pomoć berberima, jer je lečenje bilo sastavni deo njihovog zanata. Već kao kalfe, počinjali su da stavljaju pijavice, vade zube, daju klistir, prave meleme, puštaju krv, a ponekad izvode amputacije i druge složenije hiruške zahvate. Vojni ranari su od 15. veka sve češće vidali opekotine i višestruke prelome kostiju izazvane vÐtrenim oružjem. Olovo korišćeno za izradu zrna pri pogotku bi zbog svoje mekoće pravilo ozlede koje su se teško lečile. Kako bi se sprečila gangrena, često je vršena amputacija pojedinih delova tela, a mnogobrojni vojni invalidi bili su dokaz da su ove intervencije uspešno izvođene. Mada su radili u oskudnim uslovima, imali su osnovne vrline potrebne i u savremenoj hirurgiji - dobro oko, snažnu ruku i tvrdo srce.
Prano, sin Nenadov, pred mostarskim šerijatskim sudom dao je ovakvu izjavu: "Već nekoliko godina bolujem od gangrene. Lijeva mi je noga ispod gležnja izjedena, zato dajem pristanak da mi odsiječe. Od danas, ma što bude, preuzimam odgovornost i nikog neću teretiti." Posebna vrsta putujućih hirurga, istina bez formalnih kvalifikacija, bili su litotomi, koji su vadili kamen iz bešike, dok su nerniotomi operisali kilu. U protokolima sarajevskog kadije iz 1566. ostala su četiri ugovora kojima se odobrava Ciganinu Smoljanu da obolelim osobama izvadi kamen iz bubrega. Očigledno je posao dobro uradio, jer žalbe nisu pronađene.
Elitu lekarskog poziva činili su školovani lekari, zvani 'vrači', a kasnije 'fizici'. Pošto su samo retki imali univerzitetsko obrazovanje, pa se još specijalizovali za bolesti unutrašnjih organa, bili su veoma cenjeni. Mnoge osmanske namesnike u Bosni, kao i umućne Srbe, najčešće su lečili dubrovački lekari. Tako je dubrovački fizik Marko Flori išao 1756. u Travnik da bosanskog pašu leči od melanholije. Kad je u Beogradu 1795. izbila kuga, vezir Mustafa-paša je zadržao italijanskog lekara Vičenca, koji je putovao za Carigrad, i pustio ga tek kad je prošla opasnost od epidemije. Tek u drugoj polovini 18. veka pojavili su se obrazovani srpski lekari u južnoj Ugarskoj.
Prvi je bio Jovan Apostolović, koji je studije na univerzitetu u Haleu 1756. okončao disertacijom "O načinu kako duševni afekti utiču na ljudsko telo". U istom gradu je 13 godina kasnije diplomirao i Petar Miloradović, sin novosadskog senatora, dok je gradski lekar u Sremskim Karlovcima Jovan Živković završio fakultet u Budimu 1784. Medicinske usluge bile su izuzetno skupe, pa su lekari dugo zaobilazili Kotor, zbog male plate. Tek kad su gradske vlasti odlučile da za gradskog fizika obezbede 360 dukata godišnje i besplatan stan, građani su dobili stalnu lekarsku službu.