04-04-2014, 09:06 PM
Srbi razbojnike u pesme turili
I nakon dolaska Osmanlija na Balkan kolo je ostalo jedno od najdemokratskijih formi društvenog života. U njega su se hvatali plemići, sveštenici i seljaci, dozvoljavajući sebi mnogo sloboda, naročito za vreme karnevala u primorju.
Osećajući se ugroženom, Katolička crkva je posebnim zakonskim paragrafom 1535. zabranila svojim župnicima u Splitu, Zadru, Baru i Dalamtinskoj zagori da "skaču sa ženama i učestvuju u lakrdijama". Izvesna sloboda im je ostavljena jedino tokom svadbenih svečanosti. Preterano veselje smetalo je i Pravoslavnoj crkvi, pa je Gavril Stefanović Venclović, jedan od najobrazovanijih Srba svoga doba, 1743. opominjao kaluđere da ne skitaju "motreći gde se odžaci puše, podražujući po sokaci pse i sprovodeći šalu i maskaru". Nije njemu smetalo kolo samo sa stanovišta morala, već i ukusa, smatrajući ga potpuno besmislenim. U jednoj besedi je izrekao: "Gde god se svirnja čuje, muška i ženska fela uhvati se da skače, lomi, krši, more se i znoje gologlavi, te dolame svoje zbog velikog znoja svlače. A zašto i za koju vajdu to podnose i trpe?"
Stefan Gerlah, izaslanik austrijskog cara Maksimilijana II, bio je na Petrovdan 1578. u Beloj Palanci iznenađen videvši kako se ispred crkve svetog Đurđa devojke i žene hvataju u kolo i "dve po dve pevaju", iako je još trajalo bogosluženje, kome su prisustvovali uglavnom stariji muškarci. Nisu devojke pevale samo o ljubav, već i o srpskim epskim junacima. Slavonski graničarski oficir Matija Antun Relković se 1762. zgražao nad razuzdanim devojačkim poskočicama, čiji su stihovi imali gotovo neskrivenu erotsku konotaciju: "Oj, u Marka Kraljevića sina, dobar konjić u potaji ima!"
Van kolÐ slavljeni su i neki, tada aktuelni, problematični junaci. Kako je hajdučija u Sremu i Slavoniji tokom 17. i 18. veka uzela maha, ugarska dvorska kancelarija je zatražila od Srpske crkve da i ona doprinese suzbijanju kriminala. Jer, u narodu se mnogo pričalo o poduhvatima razbojnika, koji su čak i u pesmama slavljeni kao najveći junaci. Mitropolit Vikentije Jovanović je zato 1731. svojoj pastvi u poslanici objasnio kako su uzroci razbojništva u "nedovoljnom vaspitanju, odsustvu dobrih običaja i straha božjeg", koje u starijem uzrastu dovodi do raznih devijacija, kakve su "pijanstvo, krađa, skakanje u kolu, psovanje očeva, majki, vere i krsta". Na kraju je hajducima i njihovim jatacima zapretio trostrukom anatemom.
Igranje uz gajde negovali su naročito banatski, sremski i slavonski graničari, naročito u predahu između bitaka, koje su koalicione sile vodile protiv Napoleonove Francuske od 1792. do 1801. Konjički major Stanislav ot Šumarski beleži da se i po 400 vojnika strastveno hvatalo u kolo, a bilo je onih koji su se "do smrtna znoja nadigravali". Kad su išli u izvidnice, graničari su pevali uz gajde ili samo junačkim glasom, i to tako prodorno da se "šume i brdine razležu". Svojom pesmom izazivali su divljenje i protivnika koji njihov jezik nisu razumeli: "Francuzi bi čak iz svog logora trčali napred i slušali ovo veleglasno junačko pjenije i njima nepoznate gajde."
Najstariji zapis o srpskim narodnim igrama ostavio je Rođeri de Pačijenca, dvorski pesnik napuljske kraljice Izabele del Balco. On je 1497. u okolini Barija zabeležio kako su izbeglice iz srpskih zemalja glasno vikale i pile "po svom običaju", i to svi redom, "muškarci, žene, odrasli, pa čak oni koji su još deca". Potom su, kako kaže, pevali i igrali "skačući kao koze". Najviše ga je dojmila bugarštica o Janošu Hunjadiju, epskom Sibinjaninu Janku, koga su Turci porazili na Kosovu 1448. Kada se kroz srpske zemlje povlačio prema Budimu, slavnog viteza, od koga je Evropa očekivala spas pred navalom Osmanlija, u smederevskoj tvrđavi je mesec dana zatočenog držao despot Đurađ Branković, pokušavajući da od Ugarske naplati "ratnu štetu".
Zdravice, počasnice, pesme u slavu predaka, junačke, šaljive i druge, zavisno od prigode, na dvorovima srpske vlastele, a nakon sloma države po kućama imućnijih ljudi, izvođene su najčešće uz gusle, razne svirale i bubnjeve. Plemići koji su prebegli u Ugarsku prihvatili su običaje lokalnih velikaša, pa je u prvoj polovini 16. veka pop Đurađ zabeležio kako se za trpezom zabavljaju uz citre, harfe, frule i bubnjeve.
Prost narod je pevao i tokom poljskih radova ili putovanja, na stražama i po dunavskim šajkama. Kad je 1547. na splitskom trgu gradska vlastela okupljenoj sirotinji podelila sledovanje hleba, jedan slepi vojnik im je u znak zahvalnosti zapevao pesmu o Marku Kraljeviću, koju su svi okupljeni oduševljeno prihvatili.
Srpski način pevanja bugarštica bio je prihvaćen na gotovo celom Balkanu, od ribara na Hvaru, kako je zabeležio Petar Hektorović, pa sve do planina Erdelja i Lipe, najvećeg srpskog naselja u Pomorišju. Tu je najpoznatiji profesionalni guslar i lautista bio nadaleko čuveni Dimitrije Karaman, čiji je, sve dok se nisu žestoko posvađali, mecena bio veseljak i ljubitelj muzike, lokalni beg Uluman.
I nakon dolaska Osmanlija na Balkan kolo je ostalo jedno od najdemokratskijih formi društvenog života. U njega su se hvatali plemići, sveštenici i seljaci, dozvoljavajući sebi mnogo sloboda, naročito za vreme karnevala u primorju.
Osećajući se ugroženom, Katolička crkva je posebnim zakonskim paragrafom 1535. zabranila svojim župnicima u Splitu, Zadru, Baru i Dalamtinskoj zagori da "skaču sa ženama i učestvuju u lakrdijama". Izvesna sloboda im je ostavljena jedino tokom svadbenih svečanosti. Preterano veselje smetalo je i Pravoslavnoj crkvi, pa je Gavril Stefanović Venclović, jedan od najobrazovanijih Srba svoga doba, 1743. opominjao kaluđere da ne skitaju "motreći gde se odžaci puše, podražujući po sokaci pse i sprovodeći šalu i maskaru". Nije njemu smetalo kolo samo sa stanovišta morala, već i ukusa, smatrajući ga potpuno besmislenim. U jednoj besedi je izrekao: "Gde god se svirnja čuje, muška i ženska fela uhvati se da skače, lomi, krši, more se i znoje gologlavi, te dolame svoje zbog velikog znoja svlače. A zašto i za koju vajdu to podnose i trpe?"
Stefan Gerlah, izaslanik austrijskog cara Maksimilijana II, bio je na Petrovdan 1578. u Beloj Palanci iznenađen videvši kako se ispred crkve svetog Đurđa devojke i žene hvataju u kolo i "dve po dve pevaju", iako je još trajalo bogosluženje, kome su prisustvovali uglavnom stariji muškarci. Nisu devojke pevale samo o ljubav, već i o srpskim epskim junacima. Slavonski graničarski oficir Matija Antun Relković se 1762. zgražao nad razuzdanim devojačkim poskočicama, čiji su stihovi imali gotovo neskrivenu erotsku konotaciju: "Oj, u Marka Kraljevića sina, dobar konjić u potaji ima!"
Van kolÐ slavljeni su i neki, tada aktuelni, problematični junaci. Kako je hajdučija u Sremu i Slavoniji tokom 17. i 18. veka uzela maha, ugarska dvorska kancelarija je zatražila od Srpske crkve da i ona doprinese suzbijanju kriminala. Jer, u narodu se mnogo pričalo o poduhvatima razbojnika, koji su čak i u pesmama slavljeni kao najveći junaci. Mitropolit Vikentije Jovanović je zato 1731. svojoj pastvi u poslanici objasnio kako su uzroci razbojništva u "nedovoljnom vaspitanju, odsustvu dobrih običaja i straha božjeg", koje u starijem uzrastu dovodi do raznih devijacija, kakve su "pijanstvo, krađa, skakanje u kolu, psovanje očeva, majki, vere i krsta". Na kraju je hajducima i njihovim jatacima zapretio trostrukom anatemom.
Igranje uz gajde negovali su naročito banatski, sremski i slavonski graničari, naročito u predahu između bitaka, koje su koalicione sile vodile protiv Napoleonove Francuske od 1792. do 1801. Konjički major Stanislav ot Šumarski beleži da se i po 400 vojnika strastveno hvatalo u kolo, a bilo je onih koji su se "do smrtna znoja nadigravali". Kad su išli u izvidnice, graničari su pevali uz gajde ili samo junačkim glasom, i to tako prodorno da se "šume i brdine razležu". Svojom pesmom izazivali su divljenje i protivnika koji njihov jezik nisu razumeli: "Francuzi bi čak iz svog logora trčali napred i slušali ovo veleglasno junačko pjenije i njima nepoznate gajde."
Najstariji zapis o srpskim narodnim igrama ostavio je Rođeri de Pačijenca, dvorski pesnik napuljske kraljice Izabele del Balco. On je 1497. u okolini Barija zabeležio kako su izbeglice iz srpskih zemalja glasno vikale i pile "po svom običaju", i to svi redom, "muškarci, žene, odrasli, pa čak oni koji su još deca". Potom su, kako kaže, pevali i igrali "skačući kao koze". Najviše ga je dojmila bugarštica o Janošu Hunjadiju, epskom Sibinjaninu Janku, koga su Turci porazili na Kosovu 1448. Kada se kroz srpske zemlje povlačio prema Budimu, slavnog viteza, od koga je Evropa očekivala spas pred navalom Osmanlija, u smederevskoj tvrđavi je mesec dana zatočenog držao despot Đurađ Branković, pokušavajući da od Ugarske naplati "ratnu štetu".
Zdravice, počasnice, pesme u slavu predaka, junačke, šaljive i druge, zavisno od prigode, na dvorovima srpske vlastele, a nakon sloma države po kućama imućnijih ljudi, izvođene su najčešće uz gusle, razne svirale i bubnjeve. Plemići koji su prebegli u Ugarsku prihvatili su običaje lokalnih velikaša, pa je u prvoj polovini 16. veka pop Đurađ zabeležio kako se za trpezom zabavljaju uz citre, harfe, frule i bubnjeve.
Prost narod je pevao i tokom poljskih radova ili putovanja, na stražama i po dunavskim šajkama. Kad je 1547. na splitskom trgu gradska vlastela okupljenoj sirotinji podelila sledovanje hleba, jedan slepi vojnik im je u znak zahvalnosti zapevao pesmu o Marku Kraljeviću, koju su svi okupljeni oduševljeno prihvatili.
Srpski način pevanja bugarštica bio je prihvaćen na gotovo celom Balkanu, od ribara na Hvaru, kako je zabeležio Petar Hektorović, pa sve do planina Erdelja i Lipe, najvećeg srpskog naselja u Pomorišju. Tu je najpoznatiji profesionalni guslar i lautista bio nadaleko čuveni Dimitrije Karaman, čiji je, sve dok se nisu žestoko posvađali, mecena bio veseljak i ljubitelj muzike, lokalni beg Uluman.