Džipovi, snajperi i konji

[zivkovic.branimir@yahoo.c]

Krajem proleca cobani su izvodili domace konje u 'sampas' na planinske pasnjake, gde su stada boravila do kasne jeseni kada su ih pastiri vracali u sela. Nikada nije bilo problema da vrate ovce, koze i krave, ali su konji ostajali i preko zime na Suvoj planini jer ostarele gazde, jednostavno, nisu mogle da ih uhvate. Konji su se vremenom mnozili, postajali elegantniji i hrabriji, najpre poludivlji, a posle nekoliko generacija i sasvim divlji. Prijao im je cist vazduh, bistri izvori i proplanci bogati divljim jagodama i lekovitim biljem. Imali su dovoljno hrane na livadama sa mirisljavom kaduljom, sumske plodove.  Pili su hladnu bistru vodu ne sa izvora vec iz malih planinskih jezerceta zvanih u narodu lokve, kojih ima dosta. U njima su se preko leta cesto i kupali. Zimi su pronalazili prijatna sklonista u bukovim sumama ili polupecinama krecnjackih predela koje poticu jos iz davnih vremena Panonskog mora.
Gazde su poznavale svakog svog konja i prilikom susreta na planini zvale ga po imenu i on je njisteci dolazio i rado uzimao kocke secera iz ruke. Konj, medjutim, nije prihvatao da se vrati u stalu, radije je ostajao u  krdu, birao je apsolutnu slobodu. Kada bi zimi ponestalo hrane, stada bi dolazila do pojata gde su trazila i nalazila hranu, a zatim se opet vracala u sumska sklonista.
Uprkos brojnim opasnostima divlji konji su opstajali decenijama. Zudnja za slobodom na planinskim vrhovima za njih nema alternative. Nanet im je tezak udarac, ali...PREZIVECE !