16-02-2013, 07:08 PM
Словенска писма
Настанак глагољице и ћирилице везан је за браћу Константина (Ћирила) и Методија из Солуна
У расправи Сказаније о словјанских писменех Црнорисца Храбра, писца с краја 9. и почетка 10. века, тврди се да Словени пре појаве учене браће нису имали своје фонетско писмо. Били су пагани, читали су и писали цртама и резама, неком врстом сликовног или појмовног писма (отуда стрословенска реч псати, која је значила урезивање, уцртавање знакова у камен или дрво)
На позив великоморавског кнеза Растислава (842-871), браћа Ћирило и Методије са групом својих ученика, у пролеће 863. године крећу из Цариграда у Великоморавску
Константин је, пре одласка, превео са грчког на словенски језик најпотребније литургијске књиге (јеванђеље, псалтир и молитвеник) – створивши тако посебно словенско писмо - глагољицу
Покрштавају Словене, браћа служе у цркви на словенском језику, стварајући тако прву књижевност на том језику
Тако језик македонских Словена око града Солуна постаје од 9. до 12. века први књижевни језик свих Словена
Касније, путем тзв. рецензија, створени су посебни књижевни језици источних и језици јужнословенских народа
Глагољица
Појавила се у другој половини 9. века
Добила је име највероватније од словенске речи глагољати=говорити
Научници сматрају да је саставио Константин, око 863. године
Он је уз помоћ брата Методија и новог писма превео Нови завет (Јеванђеље) на словенски језик
У почетку глагољица имала 40, а касније 38 слова; свако слово је имало гласовну и бројну вредност
Од 9. до краја 12. века глагољица се ширила од Велике Моравске, преко Чешке и Паноније, до Молдавије и Русије, на југ до Бугарске и Мекедоније, Рашке, Зете, и даље на запад до Босне, Хума, Далмације и Истре
У Македонији се задржала све до краја 12. века, на подручју Охридске школе
Касније глагољица је опстала у западним јужнословенским крајевима
Најпознатији споменици писани глагољицом су:
Зоргафско јеванђеље (четворојеванђеље настало у Македонији крајем 10. или почетком 11. века)
Маријино јеванђеље (четворојеванђеље од 174 листа, названо по манастиру у Светој Гори, налази се у Москви)
Асеманијево јеванђеље (изборно или недељно јеванђеље, писано у Македонији у 11. веку, име по Јосифу Асеманију, службенику папске столице који га је пронашао, налази се у Ватиканској библиотеци у Риму, најлепша и најбоље очувана старослов. рукоп. књига)
Охридско јеванђеље (писано у Македонији у 11. веку, сачувана два листа, чува се у библиотеци у Одеси)
Синајски псалтир, Синајски молитвеник (требник), Клоцов глагољаш, Рилски одломци и Кијевски мисал
Типови глагољице
Обла глагољица – њоме су писане књиге које су донели ученици солунске браће из Моравске
Угласта глагољица – у употреби у цркви у Босни, Далмацији и Истри
Глагољицу су неговали и чували народни свештеници – глагољаши, из отпора према туђинском утицају преко латинског писма у цркви – службу вршили на народном језику, писали глагољицом
Најпознатији и најстарији јужнословенски глагољски споменик је Башчанска плоча из 1102. године, писана обло-угластом глагољицом на каменој плочи. Пронађена у месту Башка на острву Крку.
Хрвојев мисал – глагољски кодекс на пергаменту, са илуминацијама, писао га је глагољаш Бутко око 1405. године, за кнеза Хрвоја Вукчића Хрватинића
Настанак глагољице и ћирилице везан је за браћу Константина (Ћирила) и Методија из Солуна
У расправи Сказаније о словјанских писменех Црнорисца Храбра, писца с краја 9. и почетка 10. века, тврди се да Словени пре појаве учене браће нису имали своје фонетско писмо. Били су пагани, читали су и писали цртама и резама, неком врстом сликовног или појмовног писма (отуда стрословенска реч псати, која је значила урезивање, уцртавање знакова у камен или дрво)
На позив великоморавског кнеза Растислава (842-871), браћа Ћирило и Методије са групом својих ученика, у пролеће 863. године крећу из Цариграда у Великоморавску
Константин је, пре одласка, превео са грчког на словенски језик најпотребније литургијске књиге (јеванђеље, псалтир и молитвеник) – створивши тако посебно словенско писмо - глагољицу
Покрштавају Словене, браћа служе у цркви на словенском језику, стварајући тако прву књижевност на том језику
Тако језик македонских Словена око града Солуна постаје од 9. до 12. века први књижевни језик свих Словена
Касније, путем тзв. рецензија, створени су посебни књижевни језици источних и језици јужнословенских народа
Глагољица
Појавила се у другој половини 9. века
Добила је име највероватније од словенске речи глагољати=говорити
Научници сматрају да је саставио Константин, око 863. године
Он је уз помоћ брата Методија и новог писма превео Нови завет (Јеванђеље) на словенски језик
У почетку глагољица имала 40, а касније 38 слова; свако слово је имало гласовну и бројну вредност
Од 9. до краја 12. века глагољица се ширила од Велике Моравске, преко Чешке и Паноније, до Молдавије и Русије, на југ до Бугарске и Мекедоније, Рашке, Зете, и даље на запад до Босне, Хума, Далмације и Истре
У Македонији се задржала све до краја 12. века, на подручју Охридске школе
Касније глагољица је опстала у западним јужнословенским крајевима
Најпознатији споменици писани глагољицом су:
Зоргафско јеванђеље (четворојеванђеље настало у Македонији крајем 10. или почетком 11. века)
Маријино јеванђеље (четворојеванђеље од 174 листа, названо по манастиру у Светој Гори, налази се у Москви)
Асеманијево јеванђеље (изборно или недељно јеванђеље, писано у Македонији у 11. веку, име по Јосифу Асеманију, службенику папске столице који га је пронашао, налази се у Ватиканској библиотеци у Риму, најлепша и најбоље очувана старослов. рукоп. књига)
Охридско јеванђеље (писано у Македонији у 11. веку, сачувана два листа, чува се у библиотеци у Одеси)
Синајски псалтир, Синајски молитвеник (требник), Клоцов глагољаш, Рилски одломци и Кијевски мисал
Типови глагољице
Обла глагољица – њоме су писане књиге које су донели ученици солунске браће из Моравске
Угласта глагољица – у употреби у цркви у Босни, Далмацији и Истри
Глагољицу су неговали и чували народни свештеници – глагољаши, из отпора према туђинском утицају преко латинског писма у цркви – службу вршили на народном језику, писали глагољицом
Најпознатији и најстарији јужнословенски глагољски споменик је Башчанска плоча из 1102. године, писана обло-угластом глагољицом на каменој плочи. Пронађена у месту Башка на острву Крку.
Хрвојев мисал – глагољски кодекс на пергаменту, са илуминацијама, писао га је глагољаш Бутко око 1405. године, за кнеза Хрвоја Вукчића Хрватинића