<![CDATA[Zakopano blago u Srbiji - Poznate bitke i ratovi]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/ Tue, 09 Jun 2026 21:09:34 +0000 MyBB <![CDATA[Niška buna 1835-1841]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-5537.html Sun, 03 Jun 2018 17:46:20 -0400 MERAKLIJA]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-5537.html <![CDATA[BITKA KOD ANGORE 1402 GODINE]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-4487.html Sun, 06 Mar 2016 11:21:34 -0500 bili]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-4487.html
http://www.newsweek.rs/kultura/70915-ram...tml?page=2]]>
http://www.newsweek.rs/kultura/70915-ram...tml?page=2]]> <![CDATA[SRPSKO-BUGARSKI RAT 1885]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-3682.html Tue, 17 Jun 2014 21:22:03 -0400 supermario]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-3682.html
Стање створено Берлинским конгресом
отежало је у највећој мери успостављање
сарадње између балканских земаља на
одбрани заједничких интереса. Деобу
Санстефанске Велике Бугарске Бугари су
примили као тешку неправду. Суседи
Бугара, Срби и Грци, видели су у истој
тој Бугарској највећу опасност по свој
национални опстанак. Да спрече њено
стварање, иако су били незадовољни
Берлинским уговором, они су били
решени да не допусте никакву измену
тог уговора која би створени однос снага
пореметила у корист Бугарске.
Успостављање првих званичних,
полудипломатских односа између Србије
и Бугарске остварено је с јесени 1879 .
Као аутономна кнежевина, Бугарска није
имала право дипломатске
репрезентације на страни. С тим су биле
сагласне све велике силе. Бугарска
влада могла је закључивати само
споразуме и уговоре трговинске природе.
Односи између двеју словенских држава
добијали су много тиме што је постојало
лично пријатељство између њихових
владара. Оно је у почетку почивало на
узајамним симпатијама, а касније, кад је
кнез Александар I Батенберг дошао у
сукоб с Русијом, појавила се једна
политичка основа. Противно вољи кнеза
Александра I Батенберга , а понекад и
без његовог знања, у Бугарској су се
дешавале ствари које су временом
сасвим затровале односе између Србије
и Бугарске.
Средином 1882 . године, тек што је
Аустроугарска угушила устанак у Босни
и Херцеговини , дознало се у Београду да
руски агенти у Бугарској врбују
добровољце и организују њихово
пребацивање преко Србије у Босну. Чета
добровољаца (углавном Црногораца) са
транспортом оружја ухваћена је на
српској територији. Крајем маја краљ је
наредио да се уложи оштар протест код
др Кировића - првог бугарског агента у
Београду, у случају да се ствар понови.
Инцидент је некако изглађен, и краљ је
вратио посету кнезу Александру I
Батенбергу у Рушчуку почетком октобра
исте године.
После угушења радикалске Тимочке буне
1883 . године од стране војске, мањи број
бунтовника успео је да се склони у
Бугарску. Тамошње власти показале су
се исувише предусретљиве према њима;
дозволили су им да се настане у близини
српске границе, одобриле им слободу
кретања и пружале новчану потпору - у
чему се посебно истакао Словенски
добротворни комитет у Петрограду.
Радикалски првак – Никола Пашић
настанио се у Софији код вође бугарских
радикала – Николе Сукнарова.
Емигранти су одмах успоставили тајну
везу са земљом; слали су поруке својим
пријатељима, претње противницима, а с
пролећа 1884 . године почели су
растурати и бунтовне прогласе. Дошло је
и до мањих разбојничких дела у близини
границе која су њима прописана. После
тих инцидената српска влада добила је
обавештење да се спрема истовремени
упад чета из Бугарске и из Црне Горе
ради дизања нове буне финансиран од
стране Русије. Председник нове
напредњачке владе — Милутин
Гарашанин затражио је од бугарске
владе да преузме енергичне мере против
емиграната.
Кнез Милош је тридесетих година купио
једно имање код Брегова на Тимоку , које
се налазило на левој, српској страни
реке. Кад је Тимок променио свој ток
имање је доспело на десну, турску и
после бугарску, страну. Имање је то,
природно, сматрано и даље као српско и
на њему је била подигнута једна
стражара. Године 1884 . Бугари су
затражили, да се српска стража повуче
одатле, пошто Брегово припада
бугарском државном подручју, па кад
Срби нису на то пристали они су 22. мајa
1884 . заузели то имање силом. Србија је
на то упутила ултимативни захтев да се
Бугари повуку одатле и да испуне и
српска тражења о уклањању емиграната
са границе. Бугари на то нису хтели
пристати и због тога је Србија 28. мајa
прекинула дипломатске односе с њима.
Заступање српских интереса поверено је
грчком дипломатском агенту.
Берлински уговор одвојио је од Бугарске
Источну Румелију, која је по
Санстефанском уговору била с њоме
спојена. Бугарска је начињена вазалном
кнежевином, а Источна Румелија
аутономном облашћу Отоманске
империје. Источном Румелијом управљао
је генерални гувернер, кога је постављала
Порта по договору са великим силама. У
тој области није било турских трупа;
унутрашњи ред и мир чувала је народна
војска. 6. септембра 1885 . године, у
Источној Румелији избила је буна. Један
одред народне војске ушао је у Пловдив,
збацио генералног гувернера, и прогласио
уједињење Источне Румелије с
Бугарском. Привремена влада, која је
одмах образована, позвала је депешом
Александра I Батенберга, бугарског
кнеза, у Пловдив . Румелиотима је
уједињење лако пошло за руком јер се
одвајањем Источне Румелије од Турске
није имало шта кидати, веза између те
две земље постојала само на хартији.
Једина веза између Турске и Румелије
била је та што су решења донесена у
„Обласној скупштини“ која се налазила у
Пловдиву, морала бити потврђена од
стране султана, али их је више пута
одбацивао незадовољан њиховим
радом. 9. септембра 1885 . године кнез
се појавио у Пловдиву на опште
одушевљење тамо присутног бугарског
живља.
По подне 9. септембра 1885 . године
одржана је седница у Београду. На
седници су донете одлуке које су имале
да доведу земљу у стање приправности
за рат. Наређена је мобилизација војске;
сазвана Народна скупштина за 19.
септембар у Нишу, првенствено, да се
краљу одобри подизање ратних кредита;
обустављена је слобода говора и
штампе. Тим мерама иностранству је
јасно стављено на знање да је Србија
решена да одржи status quo створен
Берлинским уговором, или, ако је
немогуће, да себи прибави територијалну
надокнаду.
19. септембра 1885 . године у Нишу се
састала Народна скупштина. У престоној
беседи, краљ је говорио како је
равнотежа, успостављена Берлинским
уговором, од стране великих сила,
поремећена, и да треба, ради одбране
равнотеже, ступити у акцију, односно
ратовати. Али с киме – то није нигде
напоменуо. Скупштина је у патриотском
одушевљењу, једногласно, подржавајући
краља, усвојила владине предлоге.
Припреме за рат
Србија није закључила савез против
Бугара ни с једном балканском државом.
Стање српске војске било је врло рђаво.
Сем што није имала добра одела, војсци
је недостајало и муниције и других
потреба. У рат се ушло са стајаћом
војском и неколико пукова прва два
позива, јер краљ није имао поверења у
све резервисте из народа. Војска је била
рђаво вођена, са слабим заповедницима,
а у рат је ишла без имало одушевљења.
Није била ни довољно извежбана,
нарочито не у руковању новим пушкама.
Артиљерија је била потпуно застарела и
истрошена у прошлом ратовању с
Турцима. Врховна команда налазила се у
рукама краља Милана, који није био
никакав војник и који је иначе, по својој
природи, био најмање погодан за то
место.

Дипломатски смисао

Одмах после пловдивског преврата,
краљ Милан је понудио савез Румунима,
који су га одбили. Грци су тражили сами
споразум, али споразум с њима краљ
Милан није хтео. Српски и грчки планови
нису се поклапали. Грци су спремали рат
с Турцима; Срби са Бугарима. С Црном
Гором нису вођени никакви
Финансијски смисао
У државној каси није било више од
60.000 динара. Сви трошкови ратне
спреме покривени су из нарочитог зајма,
познатог под именом „дуванске ренте“.
1884. године био је установљен само
делимични монопол дувана, - монопол
његове трговине. Законом од 22.
септембра 1885. године, створен је
потпун монопол. Сав приход од
монопола дувана служио је као залога за
исплату годишњинине дуванске ренте,
која је износила 2.250.000. динара.
Зајам дуванске ренте закључен је код
бечке Лендербанке и париског Есконтног
контоара.
Војни смисао
Нов закон о устројству војске од 1883.
године био је укинуо народну војску и
завео стајаћу. Рат од 1885. године
затекао је Србију усред једног прелазног
стања, када је српско војно
преустројство тек започето, и када је
број оних који су служили у сталном
кадру, није био већи од 28.000. У тај
број улазила су не само она лица која су
одслужила пун двогодишњи рок, него и
лица која су, на основу нарочитих
законских олакшица, провела у сталном
кадру само пет месеци или само месец
дана, - тзв. „петомесечари” и
„једномесечари”. Због недовољног броја
ислужених кадроваца, кадровске
јединице морале су се попуњавати оним
обвезницима I позива који, из
финансијског разлога, нису били у своје
време регрутовани.
Пешадијско наоружање
Српска војска имала је нове пушке
(Маусер-Миловановић), које су гађале
тачно и терале далеко, и које су
сматране као боље од бугарских пушака.
Али српска војска била је врло мало
извежбана у њиховој употреби. Те нове
пушке трошиле су, нарочито у рукама
неизвежбаних војника, много муниције:
требало је барем 15.000.000 фишека.
Србија је у рат ушла са 8.700.000 (у току
рата крагујевачка фабрика направила је
још 300.000).
Топови
Топови нису ваљали. Нове топове које је
Србија поручила у Француској, и који су
се пунили остраг, - тзв. „острагани“, -
нису стигли. Стари топови пунили су се
спреда, били искварени у току турских
ратова (1876-1878), и нису гађали тачно.

Подела војскe

По устројству од 1883, војска се делила
на три позива. III позив служио је за
„одбрану земље“. Стога је ваљало
мобилисати цео I и II позив. Од
обвезника I позива који су прошли кроз
касарну, мобилисани су сви, али од оних
који нису прошли кроз касарну,
мобилисан је само један део. Од II
позива, који је бројао петнаест
пешадијских пукова, мобилисано је само
шест, - нешто јаче од трећине. Бројна
снага мобилисаног I позива, тзв. активна
војска, износила је, приближно, 40.000, а
бројна снага мобилисаног II позива,
12.000 – укупно око 52.000. У
оперцијама против непријатеља
употребљене су само трупе I позива;
трупе II позива – то су под промењеним
именом биле трупе негдашње народне
војске, - употребљене су само као
посаде и мањи опсервациони одреди.
Чак ни сав I позив није бачен на
непријатеља. Пет батаљона задржано је
у земљи ради унутрашње сигурности, ако
би радикали покушали да наново дигну
буну.
Врховна команда и подела команде
Врховни командант био је сам краљ
Милан. За начелника штаба узео је
министра војног, пуковника Јована
Петровића. Био је то добро школован
официр, али без већег ратног искуства.
За команданте пет дивизија активне
војске дошли су људи од којих тројица
нису у турским ратовима командовали
већим јединицама, а двојица јесу, али
без нарочитог успеха. У турским
ратовима прочули су се, од команданта,
Белимарковић, Протић, и Хорватовић;
ниједнога од њих краљ Милан није
употребио у бугарском рату.

Ратна дејства

2. новембра српске трупе продрле су у
непријатељско земљиште негде за 5,
негде за 7, негде за 10 km. Отпор су
давали махом одељења „ополченаца”,
добровољаца, и жандарма. Код српских
трупа осећала се лабавост у вршењу
наредба и потпуна оскудица у ратног
одушевљења. Већ првога дана, иако се
праве борбе нигде није било, муниција се
трошила немилице. Код команданата
опажала се несигурност. Они нису имали
добру карту бугарског земљишта. Из
непознавање терена команданти су се
кретали бојажљиво.

3. новембра Дунавска дивизија допрла
је до Драгоманског теснаца, и отерала
непријатеља с најјачег положаја на левој
страни теснаца; услед тога непријатељ је
напустио, преко ноћи, и остале положаје.
Бугари су бранили теснац с малом
снагом, и њихов циљ није био да одбију
српску војску, него да јој успоре
наступање. Моравска дивизија
зауставила се код Трна, који није могла
заузети. Шумадијска на путу Пирот-Трн,
код села Врапче, разбила је јачи
бугарски одред од 1200 људи. Овај први
озбиљнији судар с непријатељем
оглашен је одмах за велику победу.

4. новембра пред српском војском
лежао је отворен пут све до Сливнице.
Код тог положаја, иза кога се само на
неколико километара налази Софија,
вршено је прикупљање бугарске војске.
Дунавска и Дринска дивизија с
коњичком бригадом стигле су пред
Сливницу. Дунавска дивизија заузела је
висове Три Уши, који су господарили
десним крилом Сливничког положаја.
Шумадијској дивизији требало је дан
марша до Сливнице. Моравска дивизија,
која је 4. новембра ушла у напуштени
Трн и почела покрет ка Брезнику, била је
два дана марша од Сливнице.

5. новембра Дунавска и Дринска
дивизија с Коњичком бригадом, које су
се налазиле код Сливнице, нису мислиле
ништа да чине, јер напад на Сливницу
био је одређен за сутрадан, док не буду
стигле Шумадијска и Моравска дивизија.
Тада је Дунавска дивизија с коњицом
требала да удари на бугарско десно
крило, а све остале три дивизије на
бугарско лево крило. Петога новембра
Срби су, и без Моравске и Шумадијске
дивизије, били јачи од Бугара. Докле су
се Срби спремали за борбу шестога,
Бугари су је почели петога. Они су напали
на лево крило дунавске дивизије и на
Коњичку бригаду, која је била уз њу. Да
би олакшала положај свог левог крила,
Дунавска дивизија уводила је батаљон
за батаљоном у борбу. Бугарски напад
није попуштао. Онда се ставила у покрет
Дринска дивизија и ударила на центар
сливничког положаја. Борба се водила
све до мрака с великим потрошком
пушчане и топовске муниције. Губици су
били знатни и на српској и на бугарској
страни. Код Срба је избачено из строја
око 1200 људи; код Бугара око 600.
6. новембра стигла је на Сливницу
Шумадијска дивизија, али не и
Моравска. Моравску дивизију задржала
су два бугарска батаљона; она их је
разбила, али због борбе с њима није
стигла 6-ога на Сливницу. Бугарима су
непрестано пристизала појачања. Због
недоласка моравске дивизије, српски
напад на Сливницу одложен је опет за
24 часа. У врховној команди и у
Дунавској дивизији плашили су се да
Бугари не заобиђу лево крило и не упуте
се у Цариброд. Дунавска дивизија имала
је да обезбеђује одступницу; један део
своје снаге одвојила је на чување
Драгоманског теснаца, и тиме свој
положај према Сливници тако ослабила
да су Бугари без муке заузели Мека
Црева. Дринска дивизија сама је
бранила положај; у тој одбрани изгубила
је око сто људи, а цео један пук је остао
без муниције. Српска артиљерија се
поново показала слабија од бугарске.
Краљ Милан 6-ога новембра није
долазио на позиције. У Цариборду, где је
боравила врховна команда, чуло се да
су Бугари заобишли лево крило и да
надиру ка Цариброду. Краљ Милан је
стога одлучио селидбу врховне команде
из Цариброда у Пирот. Заједно с
краљем отишао је у Пирот и његов
начелник штаба пуковник Јован
Петровић. Дивизијари су остављени сами
себи, свако је радио по својој памети,
без обзира на друге.

7. новембра, изјутра, српске и бугарске
снаге биле су углавном једнаке. Све
српске дивизије биле су на Сливници.
Борбу су почели Бугари, који су већ у 7
сати напали Дунавску дивизију. Она се
налазила на левом крилу и држала
положај Три Уши. Око пола четири по
подне, Бугари су завладали тим
положајем и потиснули Дунавску
дивизију на Драгомански теснац. За
време њиховог напада на Три Уши,
коњичка бригада је вршила
рекогносцирање у позадини. Дринска
дивизија пошла је у помоћ Дунавској,
али доцкан, и слабом снагом. Ипак,
захваљујући том њеном покрету,
притисак бугарски на дунавску дивизију
попустио је, и Дунавска, уместо да буде
разбијена, повукла се у реду ка
Драгоманском теснацу. Дринска
дивизија, која је имала је да издржи
снажан напада из бугарског центра,
остала је у борби до самога мрака.
Моравска, која је стигла на Сливницу
око 10 изјутра, ступила је одмах у борбу.
Докле су Бугари гледали да потисну
српско лево крило, Моравска је гледала
да разбије бугарско лево крило. Али
Моравска дивизија, пошто је део своје
снаге одвојила за обезбеђење позадине,
имала је бројну јачину једнога пука а не
једне дивизије. Њој је била потребна
помоћ Шумадијске дивизије, која је била
постављена између ње и Дринске.
Шумадијска дивизија није јој притекла у
помоћ на време ни с довољном снагом.
Између Моравске и Шумадијске дивизије
није било праве везе у раду. Због тога
Моравска дивизија није разбила
бугарско лево крило, него га је само
мало потисла. Заузети и на десном
крилу, где су били нападачи, и на левом
крилу, где су били нападнути, Бугари су
јако ослабили свој центар. Шумадијска
дивизија хтела се користити тиме да
пробије бугарски центар. Ни овде њена
радња није била довољно брза и
енергична, и зато је према бугарском
центру постигнут само делимичан успех.
Изузимајући Дунавску дивизију, која се
стала повлачити око пола 4 по подне,
остале дивизије издржале су у борби све
до мрака. Битка од 7. новембра била је
најкрвавија у целом рату. Српска страна
имала је избачених из строја 2200 људи,
бугарска 1800. Сав успех Бугара састојао
се у томе што су потисли српско лево
крило и заузели Три Уши; на свиим
другим тачкама Срби су или одржали
или мало потисли Бугаре. Али, пошто се
Дунавска дивизија била повукла на
Драгомаснки теснац, ни остале дивизије
могле остати на својем месту. Врховна
команда наредила је још те вечери
опште повлачење са Сливнице. Седмога
новембра завршена је тродневна битка
код Сливнице српским неуспехом.

10. новембра, када им је снага нарасла
на 40.000 људи, Бугари наново улазе у
борбу. Они ударају прво на Дринску
дивизују, и одмах је потискују. То
потискивање врло је негативно утицало
на краља Милана. Истог тог дана, увече,
одржан је ратни савет у Цариброду на
којем се већина команданата сложила с
краљем Миланом да српска војска није
више у стању ни за напад ни за одбрану.
Стога је одлучено да се војска повуче на
границу и ту спреми за крајњу борбу.

12. новембра Бугари заузимају Нешков
Вис који је владао Пиротском котлином.
На Нешков Вис српска војска поставила
је један пук, али без артиљерије. Када су
Бугари насрнули на тај пук, четири
дивизије, прикупљене на граници,
оставиле су га да се сам брани. Нешков
Вис је пао, али његова одбрана упамћена
је као најлепши пример личног јунаштва
који је српска војска дала у бугарском
рату. Пошто се посада већ повукла,
капетан Катанић остао је сам са својим
батаљоном да се и даље бори. Рањен са
пет места од куршума и од бајонета, он
се гушао с бугарским војницима који су
хтели отети српску пуковску заставу.
Савладан је и заробљен, али застава је
спашена.

13. новембра стигле су остале
бугарске трупе. Бугара је било између 50
и 60.000; Срба око 20.000. Скоро три
пута слабији од Бугара, Срби су имали
да бране целокупност свог земљишта.
Осетила се оскудица пешадијске
муниције.
Након пораза српске војске код
Сливнице 7. новембра 1885 . Бугари
освајају Пирот и напредују према Нишу

14. новембра бугарска војска прелази
границу. Наишла је само на српске
предстраже, које су имале наредбу да се
повлаче ако би непријатељ наступао.
Улазак у Пирот бранио је само један
батаљон и две батерије. Српска војска
одбијала је нападе два и по сата. Бугари
су продрли у Пирот тек пошто је пао
мрак. Неколико минута касније по
заузећу бачен је у ваздух барутни
магацин. Бугарска војска, ушавши у
Пирот, изложила се ватру с бока и у
леђа. Она се није могла одржати у том
положају и Срби су је 15. новембра пре
подне успели избацити из Пирота.

15. новембра уместо да наново ударе на
изгубљени Пирот, Бугари су почели
напад на висове који су владали
Пиротом. Борба се водила готово цео
дан. Бројно надмоћни, Бугари су потисли
српску војску с висова и Пирот је опет
био њихов. Иако није разбијена, српска
војска постала је неспособна за даље
ратовање. Оскудица пешадијске
муниције осећала се јако; свим
командантима је наређено да штеде
метке. У Пиротској бици, Срби су имали
1258 људских губитака, Бугари 1112.
Пиротском битком завршен је српско-
бугарски рат.

Примирје

12. новембра, силе Тројецарског савеза
предложиле су Србима и Бугарима
примирје. Прву мисао о примирју имала
је Русија. Она се бојала да Срби не
потуку Бугаре; сматрала је краља
Милана као главну сметњу примирја, и
предлагала да Тројецарски савез
нарочито на њега дејствује.
Аустроугарска није се журила с његовим
извршењем све док краљ Милан између
седмог и осмог није затражио примирје.
Бугарима се није свиђао предлог
Тројецарског савеза, али га нису смели
отворено одбити.

15. новембра ујутру, тек пошто је други
дан Пиротске битке почео, на фронту се
јавио гроф Кевенхилер, аустроугарски
посланик у Београду. Он је ишао у
бугарску врховну комадну, да склони
кнеза Батенберга на примирје. По
упуствима грофа Калнокија, Кевенхилер
је имао да каже Батембергу да
Аустроугарска неће допустити да Србија
дође у тежак положај, јер би то узбунило
становништво Хабзбуршке монархије.
Ако се пак Аустроугарска умеша у
српско-бугарски сукоб, умешаће се и
остале силе.

16. новембра Кевенхилер се видео с
Батенбергом у бугарском главом штабу.
Разговор између Кевенхилера и
Батемберга трајао је скоро сат. Кнез је
након дужег размишљања пристао на
примирје.
Прекид непријатељства затекао је Бугаре
на српском земљишту као господаре
Пирота. У накнади зато, она српска
војска која је почетком рата управљена
ка Видину, продрла је је у бугарско
земљиште до самога Видина. Она је тај
град опсела, али га је у тренутку
примирја још није узела. Положај Бугара
утолико је био бољи од српскога; они су
узели Пирот, а Срби нису успели заузети
Видин. О примирју Србија је, испрва,
преговарала непосредно с Бугарима, али
није се могла погодити. Срби су говорили
само о закључењу примирја, а не и о
закључењу мира. Бугари су се бојали да
Срби не траже примирје само тога ради
да би се спремали за продужење рата.
Затим, они су тражили да се српска
војска која је држала Видин у опсади,
повуче с бугарског земљишта. Срби су
тражили да се исто тако и бугарска
војска која је ушла у Пирот, повуче са
њиховог земљишта. Најзад, на позив
српске владе, умешале су се велике силе.
Од њихових војних аташеа у Бечу
образована је комисија која је, као неки
изборни суд, имала да реши питање о
примирју. Гарашанин је изјавио да ће
примити решење те комисије, уколико се
буду тицала војних услова примирја.
Бугарска влада тражила је да од сила
да се обавежу да ни у ком случају неће
допустити Србији продужење рата.
Аустоугарски заступник је саопштио
бугарској влади да за примирјем има да
дође мир, и да ће Аустроугарска, као и
остале силе, учинити све што може само
да спречи продужење рата.]]>
Стање створено Берлинским конгресом
отежало је у највећој мери успостављање
сарадње између балканских земаља на
одбрани заједничких интереса. Деобу
Санстефанске Велике Бугарске Бугари су
примили као тешку неправду. Суседи
Бугара, Срби и Грци, видели су у истој
тој Бугарској највећу опасност по свој
национални опстанак. Да спрече њено
стварање, иако су били незадовољни
Берлинским уговором, они су били
решени да не допусте никакву измену
тог уговора која би створени однос снага
пореметила у корист Бугарске.
Успостављање првих званичних,
полудипломатских односа између Србије
и Бугарске остварено је с јесени 1879 .
Као аутономна кнежевина, Бугарска није
имала право дипломатске
репрезентације на страни. С тим су биле
сагласне све велике силе. Бугарска
влада могла је закључивати само
споразуме и уговоре трговинске природе.
Односи између двеју словенских држава
добијали су много тиме што је постојало
лично пријатељство између њихових
владара. Оно је у почетку почивало на
узајамним симпатијама, а касније, кад је
кнез Александар I Батенберг дошао у
сукоб с Русијом, појавила се једна
политичка основа. Противно вољи кнеза
Александра I Батенберга , а понекад и
без његовог знања, у Бугарској су се
дешавале ствари које су временом
сасвим затровале односе између Србије
и Бугарске.
Средином 1882 . године, тек што је
Аустроугарска угушила устанак у Босни
и Херцеговини , дознало се у Београду да
руски агенти у Бугарској врбују
добровољце и организују њихово
пребацивање преко Србије у Босну. Чета
добровољаца (углавном Црногораца) са
транспортом оружја ухваћена је на
српској територији. Крајем маја краљ је
наредио да се уложи оштар протест код
др Кировића - првог бугарског агента у
Београду, у случају да се ствар понови.
Инцидент је некако изглађен, и краљ је
вратио посету кнезу Александру I
Батенбергу у Рушчуку почетком октобра
исте године.
После угушења радикалске Тимочке буне
1883 . године од стране војске, мањи број
бунтовника успео је да се склони у
Бугарску. Тамошње власти показале су
се исувише предусретљиве према њима;
дозволили су им да се настане у близини
српске границе, одобриле им слободу
кретања и пружале новчану потпору - у
чему се посебно истакао Словенски
добротворни комитет у Петрограду.
Радикалски првак – Никола Пашић
настанио се у Софији код вође бугарских
радикала – Николе Сукнарова.
Емигранти су одмах успоставили тајну
везу са земљом; слали су поруке својим
пријатељима, претње противницима, а с
пролећа 1884 . године почели су
растурати и бунтовне прогласе. Дошло је
и до мањих разбојничких дела у близини
границе која су њима прописана. После
тих инцидената српска влада добила је
обавештење да се спрема истовремени
упад чета из Бугарске и из Црне Горе
ради дизања нове буне финансиран од
стране Русије. Председник нове
напредњачке владе — Милутин
Гарашанин затражио је од бугарске
владе да преузме енергичне мере против
емиграната.
Кнез Милош је тридесетих година купио
једно имање код Брегова на Тимоку , које
се налазило на левој, српској страни
реке. Кад је Тимок променио свој ток
имање је доспело на десну, турску и
после бугарску, страну. Имање је то,
природно, сматрано и даље као српско и
на њему је била подигнута једна
стражара. Године 1884 . Бугари су
затражили, да се српска стража повуче
одатле, пошто Брегово припада
бугарском државном подручју, па кад
Срби нису на то пристали они су 22. мајa
1884 . заузели то имање силом. Србија је
на то упутила ултимативни захтев да се
Бугари повуку одатле и да испуне и
српска тражења о уклањању емиграната
са границе. Бугари на то нису хтели
пристати и због тога је Србија 28. мајa
прекинула дипломатске односе с њима.
Заступање српских интереса поверено је
грчком дипломатском агенту.
Берлински уговор одвојио је од Бугарске
Источну Румелију, која је по
Санстефанском уговору била с њоме
спојена. Бугарска је начињена вазалном
кнежевином, а Источна Румелија
аутономном облашћу Отоманске
империје. Источном Румелијом управљао
је генерални гувернер, кога је постављала
Порта по договору са великим силама. У
тој области није било турских трупа;
унутрашњи ред и мир чувала је народна
војска. 6. септембра 1885 . године, у
Источној Румелији избила је буна. Један
одред народне војске ушао је у Пловдив,
збацио генералног гувернера, и прогласио
уједињење Источне Румелије с
Бугарском. Привремена влада, која је
одмах образована, позвала је депешом
Александра I Батенберга, бугарског
кнеза, у Пловдив . Румелиотима је
уједињење лако пошло за руком јер се
одвајањем Источне Румелије од Турске
није имало шта кидати, веза између те
две земље постојала само на хартији.
Једина веза између Турске и Румелије
била је та што су решења донесена у
„Обласној скупштини“ која се налазила у
Пловдиву, морала бити потврђена од
стране султана, али их је више пута
одбацивао незадовољан њиховим
радом. 9. септембра 1885 . године кнез
се појавио у Пловдиву на опште
одушевљење тамо присутног бугарског
живља.
По подне 9. септембра 1885 . године
одржана је седница у Београду. На
седници су донете одлуке које су имале
да доведу земљу у стање приправности
за рат. Наређена је мобилизација војске;
сазвана Народна скупштина за 19.
септембар у Нишу, првенствено, да се
краљу одобри подизање ратних кредита;
обустављена је слобода говора и
штампе. Тим мерама иностранству је
јасно стављено на знање да је Србија
решена да одржи status quo створен
Берлинским уговором, или, ако је
немогуће, да себи прибави територијалну
надокнаду.
19. септембра 1885 . године у Нишу се
састала Народна скупштина. У престоној
беседи, краљ је говорио како је
равнотежа, успостављена Берлинским
уговором, од стране великих сила,
поремећена, и да треба, ради одбране
равнотеже, ступити у акцију, односно
ратовати. Али с киме – то није нигде
напоменуо. Скупштина је у патриотском
одушевљењу, једногласно, подржавајући
краља, усвојила владине предлоге.
Припреме за рат
Србија није закључила савез против
Бугара ни с једном балканском државом.
Стање српске војске било је врло рђаво.
Сем што није имала добра одела, војсци
је недостајало и муниције и других
потреба. У рат се ушло са стајаћом
војском и неколико пукова прва два
позива, јер краљ није имао поверења у
све резервисте из народа. Војска је била
рђаво вођена, са слабим заповедницима,
а у рат је ишла без имало одушевљења.
Није била ни довољно извежбана,
нарочито не у руковању новим пушкама.
Артиљерија је била потпуно застарела и
истрошена у прошлом ратовању с
Турцима. Врховна команда налазила се у
рукама краља Милана, који није био
никакав војник и који је иначе, по својој
природи, био најмање погодан за то
место.

Дипломатски смисао

Одмах после пловдивског преврата,
краљ Милан је понудио савез Румунима,
који су га одбили. Грци су тражили сами
споразум, али споразум с њима краљ
Милан није хтео. Српски и грчки планови
нису се поклапали. Грци су спремали рат
с Турцима; Срби са Бугарима. С Црном
Гором нису вођени никакви
Финансијски смисао
У државној каси није било више од
60.000 динара. Сви трошкови ратне
спреме покривени су из нарочитог зајма,
познатог под именом „дуванске ренте“.
1884. године био је установљен само
делимични монопол дувана, - монопол
његове трговине. Законом од 22.
септембра 1885. године, створен је
потпун монопол. Сав приход од
монопола дувана служио је као залога за
исплату годишњинине дуванске ренте,
која је износила 2.250.000. динара.
Зајам дуванске ренте закључен је код
бечке Лендербанке и париског Есконтног
контоара.
Војни смисао
Нов закон о устројству војске од 1883.
године био је укинуо народну војску и
завео стајаћу. Рат од 1885. године
затекао је Србију усред једног прелазног
стања, када је српско војно
преустројство тек започето, и када је
број оних који су служили у сталном
кадру, није био већи од 28.000. У тај
број улазила су не само она лица која су
одслужила пун двогодишњи рок, него и
лица која су, на основу нарочитих
законских олакшица, провела у сталном
кадру само пет месеци или само месец
дана, - тзв. „петомесечари” и
„једномесечари”. Због недовољног броја
ислужених кадроваца, кадровске
јединице морале су се попуњавати оним
обвезницима I позива који, из
финансијског разлога, нису били у своје
време регрутовани.
Пешадијско наоружање
Српска војска имала је нове пушке
(Маусер-Миловановић), које су гађале
тачно и терале далеко, и које су
сматране као боље од бугарских пушака.
Али српска војска била је врло мало
извежбана у њиховој употреби. Те нове
пушке трошиле су, нарочито у рукама
неизвежбаних војника, много муниције:
требало је барем 15.000.000 фишека.
Србија је у рат ушла са 8.700.000 (у току
рата крагујевачка фабрика направила је
још 300.000).
Топови
Топови нису ваљали. Нове топове које је
Србија поручила у Француској, и који су
се пунили остраг, - тзв. „острагани“, -
нису стигли. Стари топови пунили су се
спреда, били искварени у току турских
ратова (1876-1878), и нису гађали тачно.

Подела војскe

По устројству од 1883, војска се делила
на три позива. III позив служио је за
„одбрану земље“. Стога је ваљало
мобилисати цео I и II позив. Од
обвезника I позива који су прошли кроз
касарну, мобилисани су сви, али од оних
који нису прошли кроз касарну,
мобилисан је само један део. Од II
позива, који је бројао петнаест
пешадијских пукова, мобилисано је само
шест, - нешто јаче од трећине. Бројна
снага мобилисаног I позива, тзв. активна
војска, износила је, приближно, 40.000, а
бројна снага мобилисаног II позива,
12.000 – укупно око 52.000. У
оперцијама против непријатеља
употребљене су само трупе I позива;
трупе II позива – то су под промењеним
именом биле трупе негдашње народне
војске, - употребљене су само као
посаде и мањи опсервациони одреди.
Чак ни сав I позив није бачен на
непријатеља. Пет батаљона задржано је
у земљи ради унутрашње сигурности, ако
би радикали покушали да наново дигну
буну.
Врховна команда и подела команде
Врховни командант био је сам краљ
Милан. За начелника штаба узео је
министра војног, пуковника Јована
Петровића. Био је то добро школован
официр, али без већег ратног искуства.
За команданте пет дивизија активне
војске дошли су људи од којих тројица
нису у турским ратовима командовали
већим јединицама, а двојица јесу, али
без нарочитог успеха. У турским
ратовима прочули су се, од команданта,
Белимарковић, Протић, и Хорватовић;
ниједнога од њих краљ Милан није
употребио у бугарском рату.

Ратна дејства

2. новембра српске трупе продрле су у
непријатељско земљиште негде за 5,
негде за 7, негде за 10 km. Отпор су
давали махом одељења „ополченаца”,
добровољаца, и жандарма. Код српских
трупа осећала се лабавост у вршењу
наредба и потпуна оскудица у ратног
одушевљења. Већ првога дана, иако се
праве борбе нигде није било, муниција се
трошила немилице. Код команданата
опажала се несигурност. Они нису имали
добру карту бугарског земљишта. Из
непознавање терена команданти су се
кретали бојажљиво.

3. новембра Дунавска дивизија допрла
је до Драгоманског теснаца, и отерала
непријатеља с најјачег положаја на левој
страни теснаца; услед тога непријатељ је
напустио, преко ноћи, и остале положаје.
Бугари су бранили теснац с малом
снагом, и њихов циљ није био да одбију
српску војску, него да јој успоре
наступање. Моравска дивизија
зауставила се код Трна, који није могла
заузети. Шумадијска на путу Пирот-Трн,
код села Врапче, разбила је јачи
бугарски одред од 1200 људи. Овај први
озбиљнији судар с непријатељем
оглашен је одмах за велику победу.

4. новембра пред српском војском
лежао је отворен пут све до Сливнице.
Код тог положаја, иза кога се само на
неколико километара налази Софија,
вршено је прикупљање бугарске војске.
Дунавска и Дринска дивизија с
коњичком бригадом стигле су пред
Сливницу. Дунавска дивизија заузела је
висове Три Уши, који су господарили
десним крилом Сливничког положаја.
Шумадијској дивизији требало је дан
марша до Сливнице. Моравска дивизија,
која је 4. новембра ушла у напуштени
Трн и почела покрет ка Брезнику, била је
два дана марша од Сливнице.

5. новембра Дунавска и Дринска
дивизија с Коњичком бригадом, које су
се налазиле код Сливнице, нису мислиле
ништа да чине, јер напад на Сливницу
био је одређен за сутрадан, док не буду
стигле Шумадијска и Моравска дивизија.
Тада је Дунавска дивизија с коњицом
требала да удари на бугарско десно
крило, а све остале три дивизије на
бугарско лево крило. Петога новембра
Срби су, и без Моравске и Шумадијске
дивизије, били јачи од Бугара. Докле су
се Срби спремали за борбу шестога,
Бугари су је почели петога. Они су напали
на лево крило дунавске дивизије и на
Коњичку бригаду, која је била уз њу. Да
би олакшала положај свог левог крила,
Дунавска дивизија уводила је батаљон
за батаљоном у борбу. Бугарски напад
није попуштао. Онда се ставила у покрет
Дринска дивизија и ударила на центар
сливничког положаја. Борба се водила
све до мрака с великим потрошком
пушчане и топовске муниције. Губици су
били знатни и на српској и на бугарској
страни. Код Срба је избачено из строја
око 1200 људи; код Бугара око 600.
6. новембра стигла је на Сливницу
Шумадијска дивизија, али не и
Моравска. Моравску дивизију задржала
су два бугарска батаљона; она их је
разбила, али због борбе с њима није
стигла 6-ога на Сливницу. Бугарима су
непрестано пристизала појачања. Због
недоласка моравске дивизије, српски
напад на Сливницу одложен је опет за
24 часа. У врховној команди и у
Дунавској дивизији плашили су се да
Бугари не заобиђу лево крило и не упуте
се у Цариброд. Дунавска дивизија имала
је да обезбеђује одступницу; један део
своје снаге одвојила је на чување
Драгоманског теснаца, и тиме свој
положај према Сливници тако ослабила
да су Бугари без муке заузели Мека
Црева. Дринска дивизија сама је
бранила положај; у тој одбрани изгубила
је око сто људи, а цео један пук је остао
без муниције. Српска артиљерија се
поново показала слабија од бугарске.
Краљ Милан 6-ога новембра није
долазио на позиције. У Цариборду, где је
боравила врховна команда, чуло се да
су Бугари заобишли лево крило и да
надиру ка Цариброду. Краљ Милан је
стога одлучио селидбу врховне команде
из Цариброда у Пирот. Заједно с
краљем отишао је у Пирот и његов
начелник штаба пуковник Јован
Петровић. Дивизијари су остављени сами
себи, свако је радио по својој памети,
без обзира на друге.

7. новембра, изјутра, српске и бугарске
снаге биле су углавном једнаке. Све
српске дивизије биле су на Сливници.
Борбу су почели Бугари, који су већ у 7
сати напали Дунавску дивизију. Она се
налазила на левом крилу и држала
положај Три Уши. Око пола четири по
подне, Бугари су завладали тим
положајем и потиснули Дунавску
дивизију на Драгомански теснац. За
време њиховог напада на Три Уши,
коњичка бригада је вршила
рекогносцирање у позадини. Дринска
дивизија пошла је у помоћ Дунавској,
али доцкан, и слабом снагом. Ипак,
захваљујући том њеном покрету,
притисак бугарски на дунавску дивизију
попустио је, и Дунавска, уместо да буде
разбијена, повукла се у реду ка
Драгоманском теснацу. Дринска
дивизија, која је имала је да издржи
снажан напада из бугарског центра,
остала је у борби до самога мрака.
Моравска, која је стигла на Сливницу
око 10 изјутра, ступила је одмах у борбу.
Докле су Бугари гледали да потисну
српско лево крило, Моравска је гледала
да разбије бугарско лево крило. Али
Моравска дивизија, пошто је део своје
снаге одвојила за обезбеђење позадине,
имала је бројну јачину једнога пука а не
једне дивизије. Њој је била потребна
помоћ Шумадијске дивизије, која је била
постављена између ње и Дринске.
Шумадијска дивизија није јој притекла у
помоћ на време ни с довољном снагом.
Између Моравске и Шумадијске дивизије
није било праве везе у раду. Због тога
Моравска дивизија није разбила
бугарско лево крило, него га је само
мало потисла. Заузети и на десном
крилу, где су били нападачи, и на левом
крилу, где су били нападнути, Бугари су
јако ослабили свој центар. Шумадијска
дивизија хтела се користити тиме да
пробије бугарски центар. Ни овде њена
радња није била довољно брза и
енергична, и зато је према бугарском
центру постигнут само делимичан успех.
Изузимајући Дунавску дивизију, која се
стала повлачити око пола 4 по подне,
остале дивизије издржале су у борби све
до мрака. Битка од 7. новембра била је
најкрвавија у целом рату. Српска страна
имала је избачених из строја 2200 људи,
бугарска 1800. Сав успех Бугара састојао
се у томе што су потисли српско лево
крило и заузели Три Уши; на свиим
другим тачкама Срби су или одржали
или мало потисли Бугаре. Али, пошто се
Дунавска дивизија била повукла на
Драгомаснки теснац, ни остале дивизије
могле остати на својем месту. Врховна
команда наредила је још те вечери
опште повлачење са Сливнице. Седмога
новембра завршена је тродневна битка
код Сливнице српским неуспехом.

10. новембра, када им је снага нарасла
на 40.000 људи, Бугари наново улазе у
борбу. Они ударају прво на Дринску
дивизују, и одмах је потискују. То
потискивање врло је негативно утицало
на краља Милана. Истог тог дана, увече,
одржан је ратни савет у Цариброду на
којем се већина команданата сложила с
краљем Миланом да српска војска није
више у стању ни за напад ни за одбрану.
Стога је одлучено да се војска повуче на
границу и ту спреми за крајњу борбу.

12. новембра Бугари заузимају Нешков
Вис који је владао Пиротском котлином.
На Нешков Вис српска војска поставила
је један пук, али без артиљерије. Када су
Бугари насрнули на тај пук, четири
дивизије, прикупљене на граници,
оставиле су га да се сам брани. Нешков
Вис је пао, али његова одбрана упамћена
је као најлепши пример личног јунаштва
који је српска војска дала у бугарском
рату. Пошто се посада већ повукла,
капетан Катанић остао је сам са својим
батаљоном да се и даље бори. Рањен са
пет места од куршума и од бајонета, он
се гушао с бугарским војницима који су
хтели отети српску пуковску заставу.
Савладан је и заробљен, али застава је
спашена.

13. новембра стигле су остале
бугарске трупе. Бугара је било између 50
и 60.000; Срба око 20.000. Скоро три
пута слабији од Бугара, Срби су имали
да бране целокупност свог земљишта.
Осетила се оскудица пешадијске
муниције.
Након пораза српске војске код
Сливнице 7. новембра 1885 . Бугари
освајају Пирот и напредују према Нишу

14. новембра бугарска војска прелази
границу. Наишла је само на српске
предстраже, које су имале наредбу да се
повлаче ако би непријатељ наступао.
Улазак у Пирот бранио је само један
батаљон и две батерије. Српска војска
одбијала је нападе два и по сата. Бугари
су продрли у Пирот тек пошто је пао
мрак. Неколико минута касније по
заузећу бачен је у ваздух барутни
магацин. Бугарска војска, ушавши у
Пирот, изложила се ватру с бока и у
леђа. Она се није могла одржати у том
положају и Срби су је 15. новембра пре
подне успели избацити из Пирота.

15. новембра уместо да наново ударе на
изгубљени Пирот, Бугари су почели
напад на висове који су владали
Пиротом. Борба се водила готово цео
дан. Бројно надмоћни, Бугари су потисли
српску војску с висова и Пирот је опет
био њихов. Иако није разбијена, српска
војска постала је неспособна за даље
ратовање. Оскудица пешадијске
муниције осећала се јако; свим
командантима је наређено да штеде
метке. У Пиротској бици, Срби су имали
1258 људских губитака, Бугари 1112.
Пиротском битком завршен је српско-
бугарски рат.

Примирје

12. новембра, силе Тројецарског савеза
предложиле су Србима и Бугарима
примирје. Прву мисао о примирју имала
је Русија. Она се бојала да Срби не
потуку Бугаре; сматрала је краља
Милана као главну сметњу примирја, и
предлагала да Тројецарски савез
нарочито на њега дејствује.
Аустроугарска није се журила с његовим
извршењем све док краљ Милан између
седмог и осмог није затражио примирје.
Бугарима се није свиђао предлог
Тројецарског савеза, али га нису смели
отворено одбити.

15. новембра ујутру, тек пошто је други
дан Пиротске битке почео, на фронту се
јавио гроф Кевенхилер, аустроугарски
посланик у Београду. Он је ишао у
бугарску врховну комадну, да склони
кнеза Батенберга на примирје. По
упуствима грофа Калнокија, Кевенхилер
је имао да каже Батембергу да
Аустроугарска неће допустити да Србија
дође у тежак положај, јер би то узбунило
становништво Хабзбуршке монархије.
Ако се пак Аустроугарска умеша у
српско-бугарски сукоб, умешаће се и
остале силе.

16. новембра Кевенхилер се видео с
Батенбергом у бугарском главом штабу.
Разговор између Кевенхилера и
Батемберга трајао је скоро сат. Кнез је
након дужег размишљања пристао на
примирје.
Прекид непријатељства затекао је Бугаре
на српском земљишту као господаре
Пирота. У накнади зато, она српска
војска која је почетком рата управљена
ка Видину, продрла је је у бугарско
земљиште до самога Видина. Она је тај
град опсела, али га је у тренутку
примирја још није узела. Положај Бугара
утолико је био бољи од српскога; они су
узели Пирот, а Срби нису успели заузети
Видин. О примирју Србија је, испрва,
преговарала непосредно с Бугарима, али
није се могла погодити. Срби су говорили
само о закључењу примирја, а не и о
закључењу мира. Бугари су се бојали да
Срби не траже примирје само тога ради
да би се спремали за продужење рата.
Затим, они су тражили да се српска
војска која је држала Видин у опсади,
повуче с бугарског земљишта. Срби су
тражили да се исто тако и бугарска
војска која је ушла у Пирот, повуче са
њиховог земљишта. Најзад, на позив
српске владе, умешале су се велике силе.
Од њихових војних аташеа у Бечу
образована је комисија која је, као неки
изборни суд, имала да реши питање о
примирју. Гарашанин је изјавио да ће
примити решење те комисије, уколико се
буду тицала војних услова примирја.
Бугарска влада тражила је да од сила
да се обавежу да ни у ком случају неће
допустити Србији продужење рата.
Аустоугарски заступник је саопштио
бугарској влади да за примирјем има да
дође мир, и да ће Аустроугарска, као и
остале силе, учинити све што може само
да спречи продужење рата.]]> <![CDATA[Prvi srpski ustanak]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1582.html Sun, 31 Mar 2013 05:01:55 -0400 Mudrac]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1582.html
Pocetkom 18 veka, tacnije od 14.02.1804 do 07.10.1813 godine, u Beogradskom pasaluku i okolini otpocela je pobuna protiv turaka koja je prerasla u prvu fazu Srpske revolucije na celu sa Karadjordjem Petrovicem.
Taj pocetak 18 veka je bilo vrlo turbulentno vreme, jacanje zapadnih vojih sila Francuske, Engleske, Prusije, Ugarske ali posebno Napoleona koji je krenuo sa osvajanjima, je bio period slabljenja Otomanskog carstva u svim njenim segmentima i politicki, i vojno i materijalno a po opremi i obucenosti takodje je dosta zaostajala za vecinom zapadnih zemalja. Posle pobune janicara vlast u pasaluku i okolini su preuzeli Alija Kucuk, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed aga Focic koji su sebe nazivali Dahijama. I sami su vrsili vlast u Beogradu i okolini i ukinuli su sve povlastice i radili sup o svojoj volji. Ovakvim stanjem u pasaluku doslo je do ujedinjenja svih drustvenih snaga (seljaka, trgovaca, politicara..) kako bi se pronaslo resenje sa jako losu situaciju i oterale dahije, ali ustanak je bio jedino pravo resenje.

Vec pocetkom 1803 godine sastalo se 12 knezova, najvise iz Valjevske nahije medju kojima najistaknutiji su bili Aleksa Nenadovic i Ilija Bircanin da se za 8 meseci podigne oruzani ustanak, ovome su se pridruzile i Sumadijske  staresine, a Aleksa Nenadovic je obavestio i austrijskog komandanta u Zemunu da ce uskoro doci do oruzanog ustanka protiv dahija. Ali ovo pismo pada u ruke dahijama koji su tek sad uvideli sta se sprema i odlucise da odmah uguse svaku mogucu sansu za ustanak i eventualno mesanje Austrije i tako naredise secu knezova 04.02.1804 godine gde posekose vecinu istaknutijih trgovaca, svestenika, seljaka u Istocnoj Srbiji, Sumadiji i Zapadnoj Srbiji gde ce i biti prva zarista ustanka, ali na srecu odredjeni broj srpskih poglavara je uspeo da izbegne secu i to: Karadjordje, Milos Obrenovic, Stanoje Glavas, Mateja Nenadovic,  Petar Dobrnjac, Jakov Nenadovic, Milenko Stojkovic i dr.
Zbor u Orascu je bio poslednji sastanak pred pocetak ustanka, a tu su se sastali Karadjordje, Janko Katic i Vasa Carapic a uz njih i mnogobrojno srpsko stanovnistvo i hajduci, ubrzo se proculo i sa druge strane Kolubare gde se narod digao pod Jakovom Nenadovicem, i sa druge strane Morave pod Petrom Dobrnjcem i Milenkom Stojkovicem a za vodju ustanka izabran je Karadjordje Petrovic 14.02.1804 godine.
Prva bitka izmedju ustanika i turske vojske odigrala se na Drulpi 24.02.1804 u kojoj su turci doziveli poraz a sam Aganlija koji ih je predvodio je bio teze ranjen. Naravno ova pobeda je bila veoma znacajna jer je podigla moral ustanicima i narodu. Ubrzo su se redjali uspesi ustanika, u martu zauzet je Rudnik a u aprilu Batocina i Jagodina a preostale turke u povlacenju potukao je Vasa Carapic kod Lestana, i vec krajem aprila cela sumadija je oslobodjena od turaka. U Carigradu su ozbiljno shvatili komplikacije u Srbiji i odlucili su da posalju iz Bosne Becir pasu sa 3000 ljudi da umiri ustanak ali i da udalji dahije. Krajem aprila su otpoceli prvi pregovori Karadjordja sa Austrijom, ali zbog problema sa Napoleonom na svojim granicama oni nisu bili u mogucnosti da nesto vise pomognu, te su se ustanici okrenuli Rusiji. Ali borbe se i dalje nastavljaju u zapadnom delu pasaluka padaju Kolubara, Tamnava i Posavina odakle se turci povlace uz velike gubitke, oslobadja se i Sabac ali i Valjevo 18 marta. Turci su uglavnom vec bili saterani u gradove-tvrdjave Beograd, Smederevo, Pozarevac, Jagodina, Kragujevac i dr. te se moze reci da je vec do kraja aprila 1804 skoro cela Beogradska nahija i veci deo zemlje oslobodjen od turaka.

Od kraja marta pa do kraja aprila ustanici opsedaju Beograd, zauzimaju i presecaju okolne puteve i krecu zestoke borbe, turci su u nekoliko navrata pokusavali da probiju obruc ali bez uspeha. Tih dana zivot u Beogradu je bio izuzetno tezak, jer je zavladala glad i oskudevanje u hrani i ostalim namirnicama sto je dovelo da iseljavanja ljudi, a u jednom trenutku je doslo i do sukoba izmedju samih dahija. U cilju resavanja izuzetno kriticne situacije a po nagovoru Hasan Age, dahije su se slozile da pregovore sa ustanicima u Zemunu sredinom maja 1804.
Skupstina u Ostruznici od 06-15 maja 1804 na kojoj su se ustanici dogovarali sa kojim planom i zahtevima ce izaci pred dahije u Zemunu, o daljem toku ustanka, ciljevima, nabavci oruzija i municije i sl. Od prvog trenutka pregovora videlo se da ustanici ne zele mir sa dahijama i da njihovi zahtevi nece biti prihvaceni, te se posle propalih pregovora u Zemunu odlucilo da se bez kompromisa nastavi borba.
Ubrzo nakon toga turci su pokusali da probiju opsadu i da naprave pometnju u redovima ustanika ali im to opet nije poslo za rukom i uz gubitke su morali da se povuku, ta pobeda je bila veliki uspeh jer se smanjio broj turaka koji brane grad a ubrzo su oslobodjeni Pozarevac i Smederevo. Becir Pasa je imao naredjenje da smiri stvari i ako treba da ubije dahije, sto je i ucinio tako sto ih je poslao na Adu Kale gde su pali u ruke ustanicima koji su ih ubili, i potom je postavio oko 20 srpskih knezova i dao im gradove na upravljanje sto je donekle odgovaralo pocetnim zahtevima ustanika.
Turci nisu imali vise strpljenja i odlucili su da ubace veliki broj vojinka  u Srbiju kako bi napokon ugusili ustanak i  spremali su napad iz tri pravca Nisa, Vidina i Bosne. Sledeca odlucujuca bitka dogodila se na Ivankovcu avgusta 1805 gde su utvrdjeni Srbi uspeli da nanesu tezak poraz turskoj vojsci kod Paracina, i ta pobeda je jos vise ucvrstila veru ustanika u pobedu i konacan uspeh. Mozda najznacajnija bitka se dogodila izmedju Karadjordja i turske vojske koja je iz Bosne zauzela vec Macvu i Podrinje, i to na Misaru u avgustu 1806 gde su takodje ustanici odneli odlucujucu pobedu it u su se istakli Dobrnjac, Milovanovic i Glavas. Ohrabreni ovim pobedama ustanici su odlucili da krenu u ofanzivu, ohrabreni ulaskom Rusije u rat koja je u to vreme zauzela Bukurest. I nakon teskih borbi 30 novembra oslobodjen je Beograd a krajem decembra i Beogradska tvrdjava.

Ali to nije trajalo dugo vec 1812-1813 dolazi do velikih problema jer se Rusija povlaci iz rata potpisivajuci mir sa Turskom, zbog upada Napoleona sve do Moskve. Po izlasku Rusije iz rata ustanici su ostali sami i oslabljeni te su turci to iskoristili i odlucili da zadaju konacan udarac. I pored zestokog otpora dolazi do ne slaganje medju ustanicima i turci uspevaju vec u oktobru 1813 da slome ustanak i da zauzmu Beograd . Iako uz velike gubitke turci uspevaju da uguse poslednje dzepove otpore te se Karadjordje sa odredjenom grupom najblizih saradnika povlaci u Austriju.
Ono sto je pocelo kao buna na dahije, preraslo je u odlucujucu borbu ljudi na ovim prostorima protiv visevekovne vladavine turaka, sto ce dve godine kasnije i uspeti...
]]>
Pocetkom 18 veka, tacnije od 14.02.1804 do 07.10.1813 godine, u Beogradskom pasaluku i okolini otpocela je pobuna protiv turaka koja je prerasla u prvu fazu Srpske revolucije na celu sa Karadjordjem Petrovicem.
Taj pocetak 18 veka je bilo vrlo turbulentno vreme, jacanje zapadnih vojih sila Francuske, Engleske, Prusije, Ugarske ali posebno Napoleona koji je krenuo sa osvajanjima, je bio period slabljenja Otomanskog carstva u svim njenim segmentima i politicki, i vojno i materijalno a po opremi i obucenosti takodje je dosta zaostajala za vecinom zapadnih zemalja. Posle pobune janicara vlast u pasaluku i okolini su preuzeli Alija Kucuk, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed aga Focic koji su sebe nazivali Dahijama. I sami su vrsili vlast u Beogradu i okolini i ukinuli su sve povlastice i radili sup o svojoj volji. Ovakvim stanjem u pasaluku doslo je do ujedinjenja svih drustvenih snaga (seljaka, trgovaca, politicara..) kako bi se pronaslo resenje sa jako losu situaciju i oterale dahije, ali ustanak je bio jedino pravo resenje.

Vec pocetkom 1803 godine sastalo se 12 knezova, najvise iz Valjevske nahije medju kojima najistaknutiji su bili Aleksa Nenadovic i Ilija Bircanin da se za 8 meseci podigne oruzani ustanak, ovome su se pridruzile i Sumadijske  staresine, a Aleksa Nenadovic je obavestio i austrijskog komandanta u Zemunu da ce uskoro doci do oruzanog ustanka protiv dahija. Ali ovo pismo pada u ruke dahijama koji su tek sad uvideli sta se sprema i odlucise da odmah uguse svaku mogucu sansu za ustanak i eventualno mesanje Austrije i tako naredise secu knezova 04.02.1804 godine gde posekose vecinu istaknutijih trgovaca, svestenika, seljaka u Istocnoj Srbiji, Sumadiji i Zapadnoj Srbiji gde ce i biti prva zarista ustanka, ali na srecu odredjeni broj srpskih poglavara je uspeo da izbegne secu i to: Karadjordje, Milos Obrenovic, Stanoje Glavas, Mateja Nenadovic,  Petar Dobrnjac, Jakov Nenadovic, Milenko Stojkovic i dr.
Zbor u Orascu je bio poslednji sastanak pred pocetak ustanka, a tu su se sastali Karadjordje, Janko Katic i Vasa Carapic a uz njih i mnogobrojno srpsko stanovnistvo i hajduci, ubrzo se proculo i sa druge strane Kolubare gde se narod digao pod Jakovom Nenadovicem, i sa druge strane Morave pod Petrom Dobrnjcem i Milenkom Stojkovicem a za vodju ustanka izabran je Karadjordje Petrovic 14.02.1804 godine.
Prva bitka izmedju ustanika i turske vojske odigrala se na Drulpi 24.02.1804 u kojoj su turci doziveli poraz a sam Aganlija koji ih je predvodio je bio teze ranjen. Naravno ova pobeda je bila veoma znacajna jer je podigla moral ustanicima i narodu. Ubrzo su se redjali uspesi ustanika, u martu zauzet je Rudnik a u aprilu Batocina i Jagodina a preostale turke u povlacenju potukao je Vasa Carapic kod Lestana, i vec krajem aprila cela sumadija je oslobodjena od turaka. U Carigradu su ozbiljno shvatili komplikacije u Srbiji i odlucili su da posalju iz Bosne Becir pasu sa 3000 ljudi da umiri ustanak ali i da udalji dahije. Krajem aprila su otpoceli prvi pregovori Karadjordja sa Austrijom, ali zbog problema sa Napoleonom na svojim granicama oni nisu bili u mogucnosti da nesto vise pomognu, te su se ustanici okrenuli Rusiji. Ali borbe se i dalje nastavljaju u zapadnom delu pasaluka padaju Kolubara, Tamnava i Posavina odakle se turci povlace uz velike gubitke, oslobadja se i Sabac ali i Valjevo 18 marta. Turci su uglavnom vec bili saterani u gradove-tvrdjave Beograd, Smederevo, Pozarevac, Jagodina, Kragujevac i dr. te se moze reci da je vec do kraja aprila 1804 skoro cela Beogradska nahija i veci deo zemlje oslobodjen od turaka.

Od kraja marta pa do kraja aprila ustanici opsedaju Beograd, zauzimaju i presecaju okolne puteve i krecu zestoke borbe, turci su u nekoliko navrata pokusavali da probiju obruc ali bez uspeha. Tih dana zivot u Beogradu je bio izuzetno tezak, jer je zavladala glad i oskudevanje u hrani i ostalim namirnicama sto je dovelo da iseljavanja ljudi, a u jednom trenutku je doslo i do sukoba izmedju samih dahija. U cilju resavanja izuzetno kriticne situacije a po nagovoru Hasan Age, dahije su se slozile da pregovore sa ustanicima u Zemunu sredinom maja 1804.
Skupstina u Ostruznici od 06-15 maja 1804 na kojoj su se ustanici dogovarali sa kojim planom i zahtevima ce izaci pred dahije u Zemunu, o daljem toku ustanka, ciljevima, nabavci oruzija i municije i sl. Od prvog trenutka pregovora videlo se da ustanici ne zele mir sa dahijama i da njihovi zahtevi nece biti prihvaceni, te se posle propalih pregovora u Zemunu odlucilo da se bez kompromisa nastavi borba.
Ubrzo nakon toga turci su pokusali da probiju opsadu i da naprave pometnju u redovima ustanika ali im to opet nije poslo za rukom i uz gubitke su morali da se povuku, ta pobeda je bila veliki uspeh jer se smanjio broj turaka koji brane grad a ubrzo su oslobodjeni Pozarevac i Smederevo. Becir Pasa je imao naredjenje da smiri stvari i ako treba da ubije dahije, sto je i ucinio tako sto ih je poslao na Adu Kale gde su pali u ruke ustanicima koji su ih ubili, i potom je postavio oko 20 srpskih knezova i dao im gradove na upravljanje sto je donekle odgovaralo pocetnim zahtevima ustanika.
Turci nisu imali vise strpljenja i odlucili su da ubace veliki broj vojinka  u Srbiju kako bi napokon ugusili ustanak i  spremali su napad iz tri pravca Nisa, Vidina i Bosne. Sledeca odlucujuca bitka dogodila se na Ivankovcu avgusta 1805 gde su utvrdjeni Srbi uspeli da nanesu tezak poraz turskoj vojsci kod Paracina, i ta pobeda je jos vise ucvrstila veru ustanika u pobedu i konacan uspeh. Mozda najznacajnija bitka se dogodila izmedju Karadjordja i turske vojske koja je iz Bosne zauzela vec Macvu i Podrinje, i to na Misaru u avgustu 1806 gde su takodje ustanici odneli odlucujucu pobedu it u su se istakli Dobrnjac, Milovanovic i Glavas. Ohrabreni ovim pobedama ustanici su odlucili da krenu u ofanzivu, ohrabreni ulaskom Rusije u rat koja je u to vreme zauzela Bukurest. I nakon teskih borbi 30 novembra oslobodjen je Beograd a krajem decembra i Beogradska tvrdjava.

Ali to nije trajalo dugo vec 1812-1813 dolazi do velikih problema jer se Rusija povlaci iz rata potpisivajuci mir sa Turskom, zbog upada Napoleona sve do Moskve. Po izlasku Rusije iz rata ustanici su ostali sami i oslabljeni te su turci to iskoristili i odlucili da zadaju konacan udarac. I pored zestokog otpora dolazi do ne slaganje medju ustanicima i turci uspevaju vec u oktobru 1813 da slome ustanak i da zauzmu Beograd . Iako uz velike gubitke turci uspevaju da uguse poslednje dzepove otpore te se Karadjordje sa odredjenom grupom najblizih saradnika povlaci u Austriju.
Ono sto je pocelo kao buna na dahije, preraslo je u odlucujucu borbu ljudi na ovim prostorima protiv visevekovne vladavine turaka, sto ce dve godine kasnije i uspeti...
]]> <![CDATA[Marička bitka]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1581.html Sun, 31 Mar 2013 04:58:11 -0400 Mudrac]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1581.html 26.09.1371 na reci Marici, odigrala se jedna od najznacajnih bitaka izmedju Otomanskog carstva na celu sa Lala Sahina i Srpske vojske na celu sa kraljom Vukasinom i despotom Ugljesom. Ova bitka predstavlja pocetak posrtanja Srpskog carstva i pocetak osvajanja srpskih teritorija od strane Turaka.
Srpska vojska pod komandom Vukasina I Ugljeseje Mrnjavcevica brojala negde oko 20.000 ljudi a Turska sila pod komandom begler-bega Lala Sahina je brojala oko 11.000 ljudi. Kao jedan od glavnih povoda za ovaj sukob navodi se namera Ugljese I Vukasina das a velikom vojskom potisnu Turke iz oblasti Makedonije I potisnu u Anadoliju (Mala Azija). Takodje se navodi iz vise izvora da je Vukasin I Ugljesa uspeli da skupe “mnogu vlastelu I velmoze” I das u sa tim snagama zeleli da sprece dalji prodor turaka na podrucije Balkana, ali je bilo I vlastele koja nije zelela da se prikljci toj vojsci iz svojih licnih interesa ili neprijateljstva sa tadasnjim kraljem npr. Nikola Altomanovic, Lazar Hrebeljanovic I Brankovici, te je srpska nesloga ponovo uzela svoj danak u krvi.
Bitka je otpocela tako sto se srpska vojska ulogorila na obodu sume ka polju, spremajuci se za napad na turska uporista. Ali Lala Sahin je dobio informacije da se srpska vojska ulogorila I odlucio je da ih prepadne iznenadnim nocnim napadom, iako je imao duplo manje vojnika. Napad, koji nije dugo trajao, je bio vise nego uspesan jer je srpska vojska bila potpuno ne spremna na napad  te je uspeo da potpuno bezglavu srpsku vojsku potuce do nogu ukljucujuci I pogibiju Vukasina I Ugljese, I taj poraz je jedan od najvecih poraza nase vojske u istoriji.

Ova bitka je jedan od najsudbonosnijih dogadjaja u istoriji ne samo nase drzave vec I celog Balkana uopste. Srpski poraz je bio jak I potpun, ali ga turci nisu iskoristili u punoj meri jer ni oni sami nisu bili svesni obima tog dodgadjaja a I veci deo njihove vojske nije se nalazio u Evropi. Sada vise nije bilo ni jedne sile vojnicke koja je mogla na Balkanu zaustaviti nadirucu otomansku silu, put za dalja osvajanja ka Moravi I Neretvi je bio sirom otvoren, a Srpska drzava je ovim porazom bacena na kolena I vise nije bila sila kao za vreme Dusanovo  vec je izgubila I veru da ce ikada vise ostvariti nesto slicno. Srediste drzave se pomerilo na sever kod Lazara Hrebeljanovica koji se mudrim potezima drzavnickim izdigao iznad ostale vlastele, a jos veci ugled je stekao kada je pomirio dve crkve, srpsku I carigradsku, nakon cega je srpskom verskom poglavaru priznata titular patrijarha, ali najvece iskusenje za buduceg kneza tek dolazi 1389…]]> 26.09.1371 na reci Marici, odigrala se jedna od najznacajnih bitaka izmedju Otomanskog carstva na celu sa Lala Sahina i Srpske vojske na celu sa kraljom Vukasinom i despotom Ugljesom. Ova bitka predstavlja pocetak posrtanja Srpskog carstva i pocetak osvajanja srpskih teritorija od strane Turaka.
Srpska vojska pod komandom Vukasina I Ugljeseje Mrnjavcevica brojala negde oko 20.000 ljudi a Turska sila pod komandom begler-bega Lala Sahina je brojala oko 11.000 ljudi. Kao jedan od glavnih povoda za ovaj sukob navodi se namera Ugljese I Vukasina das a velikom vojskom potisnu Turke iz oblasti Makedonije I potisnu u Anadoliju (Mala Azija). Takodje se navodi iz vise izvora da je Vukasin I Ugljesa uspeli da skupe “mnogu vlastelu I velmoze” I das u sa tim snagama zeleli da sprece dalji prodor turaka na podrucije Balkana, ali je bilo I vlastele koja nije zelela da se prikljci toj vojsci iz svojih licnih interesa ili neprijateljstva sa tadasnjim kraljem npr. Nikola Altomanovic, Lazar Hrebeljanovic I Brankovici, te je srpska nesloga ponovo uzela svoj danak u krvi.
Bitka je otpocela tako sto se srpska vojska ulogorila na obodu sume ka polju, spremajuci se za napad na turska uporista. Ali Lala Sahin je dobio informacije da se srpska vojska ulogorila I odlucio je da ih prepadne iznenadnim nocnim napadom, iako je imao duplo manje vojnika. Napad, koji nije dugo trajao, je bio vise nego uspesan jer je srpska vojska bila potpuno ne spremna na napad  te je uspeo da potpuno bezglavu srpsku vojsku potuce do nogu ukljucujuci I pogibiju Vukasina I Ugljese, I taj poraz je jedan od najvecih poraza nase vojske u istoriji.

Ova bitka je jedan od najsudbonosnijih dogadjaja u istoriji ne samo nase drzave vec I celog Balkana uopste. Srpski poraz je bio jak I potpun, ali ga turci nisu iskoristili u punoj meri jer ni oni sami nisu bili svesni obima tog dodgadjaja a I veci deo njihove vojske nije se nalazio u Evropi. Sada vise nije bilo ni jedne sile vojnicke koja je mogla na Balkanu zaustaviti nadirucu otomansku silu, put za dalja osvajanja ka Moravi I Neretvi je bio sirom otvoren, a Srpska drzava je ovim porazom bacena na kolena I vise nije bila sila kao za vreme Dusanovo  vec je izgubila I veru da ce ikada vise ostvariti nesto slicno. Srediste drzave se pomerilo na sever kod Lazara Hrebeljanovica koji se mudrim potezima drzavnickim izdigao iznad ostale vlastele, a jos veci ugled je stekao kada je pomirio dve crkve, srpsku I carigradsku, nakon cega je srpskom verskom poglavaru priznata titular patrijarha, ali najvece iskusenje za buduceg kneza tek dolazi 1389…]]> <![CDATA[Bitka na Pločniku]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1580.html Sat, 30 Mar 2013 11:55:06 -0400 Mudrac]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1580.html Битка код Плочника 1386
Срби кличу Турци халакају
Безглави се трупови јакају
У очима расутим по пољу
Ај крст и луна на небу се кољу

Еј српска тешка оклопница ступа
Турска лака коњица одступа
Крв устави сунце на истоку
Да разгледа кланицу жестоку
Обрете се клин српске гвардије
Усред турске срдите ордије

Пробија се кроз љесе лешева
У панциру пратња Милошева
Милош с гардом старих оклопника
С којом згази Турке код Плочника
Бану кроз крв до Газиместана
На копљомет Муратовог стана

Iz pesme "Kosovska bitka"- guslarski tekst
Bitka kod Pločnika je vođena 1386.godine u dolini Toplice kod istoimenog sela nedaleko od Prokuplja, između srpskih snaga predvođenih knezom Lazarom (1371—1389) i Osmanlija predvođenih sultanom Muratom I (1359—1389). Podaci o samoj bici su veoma oskudni, ali je izvesno da su Srbi odneli pobedu (koristeći se oklopnicima i strelcima na konjima) i privremeno zaustavili prodor Osmanlija, a zabeleženo je da je u borbi strelom ranjen Miloš Obilić., kao i učešće Jug-Bogdana.


Sredivši svoje prilike u Maloj Aziji, car Murat se opet okreće Srbiji. Velika vojska koju je predvodio 1386. godine iz Bugarske upala je u pirotski, niški i toplički kraj. Njihovi brzi konjanici (akindžije) su duboko prodrli na svim pravcima izviđajući, pljačkajući i pustošeći.
Raspolažući mnogim opsadnim spravama, vešti i iskusni u osvajanju tvrđava iz ratova u Maloj Aziji, Turci su brzo prisilili branioce pirotske tvrđave kojom su komandovali kneževi sestrići braća Musići, da napuste tvrđavu i povuku se ka Nišu, uspevši samo da je zapale pri povlačenju.
Bolje izgrađena i sa većom posadom, niška tvrđava se branila punih 25 dana. Kada su osvojili ovu tvrđavu Turci su nagrnuli u Toplicu.

Zadržavanje Turaka kod Niša omogućilo je knezu Lazaru da prikupi dosta vojske za odsudni boj u Toplici. Ovde su knez Lazar i njegov čelnik Radič Postupović pustili Turke u dolinu Paljevske reke u selu Pločniku, gde su im postavili zasedu. Kada su Truci duboko ušli u dolinu, iz obližnjih šumaraka na njih su sa svih strana navalili Srbi uz zvuke rogova, tutnjavu doboša i glasne povike.
Nastala je strahovita seča u kojoj je prednjačila srpska oklopna konjica. Iznenađeni i uspaničeni Turci nisu izdržali i dali su se u bekstvo prema reci Toplici i planini Sokolovici. Srbi su ih dugo progonili.
Turski gubici su bili veliki, pa su morali da napuste Srbiju, zadržavši samo nišku tvrđavu.

Arheološko nalazište Pločnik, prostire se na 120 hektara površine i pored neolitksog naselja, vezuje se i za rimski period, odnosno terme i ostatke srednjovekovne Srbije. Na ovom lokalitetu nalaze se ostaci crkve kraj koje su sahranjeni poginuli junaci iz boja na Pločniku 1386. godine kada je bitku protiv turske vojske predvodio knez Lazar.

Bila je to druga srpska bitka protiv Turaka (prva se odigrala 1381.g.kod Dubravnice, blizu Paraćina )

BOJ NA PLOČNIKU


Devet Lazar posekao gora
put da spreči Muratu sultanu,
Agarene silne da primora
baš u mesto Pločnik da zastanu.
Dvadeset je iljada seljaka
seklo gore od zore do mraka.

Drhte gore doline i puti:
crna horda Toplicu pritiska
svud se čuje jauk, lelek, piska...
Zločin čine Agareni ljuti:
dok Toplica nosi ubijene,
otimaju i blaga i decu i žene...

Stani malo svirepi sultane,
na Pločniku zaustavi horde,
s mačevima da ukrste djorde,
put ti kriju balvani i grane...
dug Srbiji ovde ćeš da vratiš
i životom zločine da platiš...

A Toplica nadošla ko more,
drvlje valja crnja od oranja,
sa obala kamenje odranja...
Iz nje kulja topla magla siva,
a dva cara ko dva gorska diva
po toj magli mora da se bore.

U boj stupa Srdja Zlopogledja,
silan junak strašnih crnih vedja...
Od njegovog pogleda se strada,
on ne kliče, on ništa ne kaže,
po dva i dva na koplje nabada,
preko sebe u Toplicu slaže.

A konj Vranac, kao ala stara,
gospodaru prići nikom ne da,
kog pogleda zubima ujeda,
sa sve četir bije i obara.
Do kopita ogrezo u krvi:
gazi, rže, oborene mrvi.

I Srdjina četa beskućnika,
sve junaci od prvoga reda:
snažnih prsa i mrka pogleda...
I bez pesme i bojnoga klika,
ruši, lomi, ko uragan pravi,
mačem seče, il rukama davi.

A tek gore sred carskoga puta,
gde se bije teška bitka ljuta,
svoje ate razigrali gojne,
tri viteza - tri vojvode bojne.
Prijatelji od mladosti rane
Agarene ruše na sve strane.

Pobratimi u boju i piću:
s leve strane Toplica Milane,
a sa desne Kosančić Ivane,
u sredini Miloš Obiliću.
Hitri, lepi ko sokoli sivi,
svak se živi toj trojici divi.

Miloš bira jedrenske delije,
što skupljaju zli danak u krvi,
britkim mačem ili kopljem bije...
Vitez bije, a konj Alat mrvi.
Milan goni besne janičare,
a Kosančic pogane Šiptare.

Pod naletom slavnih Jugovića,
kao čopor progonjenih psića,
ciči, pišti, zlosrećna ordija...
Boška prate tri mladjana brata,
A Damnjana četiri starija.
Svaki kopljem odlično barata.

A za svima Bogdan na tenane
svoga Belca kroz ordiju jaše,
bira čalme slavom ovenčane:
seče samo begove i paše...
Pomno motri šta sinovi čine:
staro srce još o deci brine.

Vitla Boško sa alaj-barjakom,
britkim mačem seče i obara..
Leti pesma poznata i stara,
srce gali u Srbinu svakom...
Jugovići kliču, ruše, biju,
ršum čine, satiru ordiju...

Damnjan kliče ubojitu, staru,
za vrat stao nekakvom Agaru:
,,Okreni se i lice pokaži,
jesi l junak srca plemenita,
il bekrija pun zlobe i laži
sto se noću Carigradom skita.

Ja sam Damnjan Jugovića roda,
i na čast ti bekstvo i sloboda!,,
I dok drhti, plače, Turčin mladi,
svi se čude šta to Damnjan radi.
Tek kad skide sjajni oklop s glave
ugledaše, dobre, lepe oči plave.

Sve to Lazar s uzvišice gleda
i pažljivo boj krvavi prati:
da l će sultan knezu da se preda,
ili će se do poslednjeg klati!?
Lazar ne zna kako car izgleda,
a kamo li da l će da se preda.

Svom Djogatu u sedlo se baci,
za njim hitri grunuše junaci:
s četom jurnu Srdja Zlopogledja
i Jakupa napade sa ledja.
Boj Jakupu nije jača strana
te umače u čador sultana.

Tri viteza, tri vojvode bojne
misle da je kraj krvave vojne.
Svaki od njih u sebi se pita:
da zarobi cara ili Bajazita,
ali Miloš dobi tešku ranu
i ne uspe da pridje sultanu.

Jugovića slavna četa smela-
devet brata progone Murata...
Obruč steže tri čadora bela...
Jakup diže cara na Dorata...
Zalud hitaš moj Lazare, kneže,
silni sultan niz Pločnik pobeže!

Beše bitka skoro i prestala
kad eto ti budaline Tala.
Drenovom se batinom zavrgo
pa niz Pločnik trči brgo, brgo...
Sinoć Tale s krčmaricom bio
te na Pločnik nije ni mislio.

Mnogo pio, previše ljubio,
pa je jadan u boj zakasnio.
,,Na batini zardjali klinci,
dozvolite, braćo, srpski sinci,
bar desetak Turaka da zbrišem,
grdnu rdju s klinaca obrišem!,,

A kog Tale drenovačom stiže
taj ne pisnu, nit se više diže!
Kad, ujutru, sunce grejat poče
krv se silna sasiri u ploče...
Tako Pločnik dobi slavno ime
da se večno ponosi sa njime.
]]> Битка код Плочника 1386
Срби кличу Турци халакају
Безглави се трупови јакају
У очима расутим по пољу
Ај крст и луна на небу се кољу

Еј српска тешка оклопница ступа
Турска лака коњица одступа
Крв устави сунце на истоку
Да разгледа кланицу жестоку
Обрете се клин српске гвардије
Усред турске срдите ордије

Пробија се кроз љесе лешева
У панциру пратња Милошева
Милош с гардом старих оклопника
С којом згази Турке код Плочника
Бану кроз крв до Газиместана
На копљомет Муратовог стана

Iz pesme "Kosovska bitka"- guslarski tekst
Bitka kod Pločnika je vođena 1386.godine u dolini Toplice kod istoimenog sela nedaleko od Prokuplja, između srpskih snaga predvođenih knezom Lazarom (1371—1389) i Osmanlija predvođenih sultanom Muratom I (1359—1389). Podaci o samoj bici su veoma oskudni, ali je izvesno da su Srbi odneli pobedu (koristeći se oklopnicima i strelcima na konjima) i privremeno zaustavili prodor Osmanlija, a zabeleženo je da je u borbi strelom ranjen Miloš Obilić., kao i učešće Jug-Bogdana.


Sredivši svoje prilike u Maloj Aziji, car Murat se opet okreće Srbiji. Velika vojska koju je predvodio 1386. godine iz Bugarske upala je u pirotski, niški i toplički kraj. Njihovi brzi konjanici (akindžije) su duboko prodrli na svim pravcima izviđajući, pljačkajući i pustošeći.
Raspolažući mnogim opsadnim spravama, vešti i iskusni u osvajanju tvrđava iz ratova u Maloj Aziji, Turci su brzo prisilili branioce pirotske tvrđave kojom su komandovali kneževi sestrići braća Musići, da napuste tvrđavu i povuku se ka Nišu, uspevši samo da je zapale pri povlačenju.
Bolje izgrađena i sa većom posadom, niška tvrđava se branila punih 25 dana. Kada su osvojili ovu tvrđavu Turci su nagrnuli u Toplicu.

Zadržavanje Turaka kod Niša omogućilo je knezu Lazaru da prikupi dosta vojske za odsudni boj u Toplici. Ovde su knez Lazar i njegov čelnik Radič Postupović pustili Turke u dolinu Paljevske reke u selu Pločniku, gde su im postavili zasedu. Kada su Truci duboko ušli u dolinu, iz obližnjih šumaraka na njih su sa svih strana navalili Srbi uz zvuke rogova, tutnjavu doboša i glasne povike.
Nastala je strahovita seča u kojoj je prednjačila srpska oklopna konjica. Iznenađeni i uspaničeni Turci nisu izdržali i dali su se u bekstvo prema reci Toplici i planini Sokolovici. Srbi su ih dugo progonili.
Turski gubici su bili veliki, pa su morali da napuste Srbiju, zadržavši samo nišku tvrđavu.

Arheološko nalazište Pločnik, prostire se na 120 hektara površine i pored neolitksog naselja, vezuje se i za rimski period, odnosno terme i ostatke srednjovekovne Srbije. Na ovom lokalitetu nalaze se ostaci crkve kraj koje su sahranjeni poginuli junaci iz boja na Pločniku 1386. godine kada je bitku protiv turske vojske predvodio knez Lazar.

Bila je to druga srpska bitka protiv Turaka (prva se odigrala 1381.g.kod Dubravnice, blizu Paraćina )

BOJ NA PLOČNIKU


Devet Lazar posekao gora
put da spreči Muratu sultanu,
Agarene silne da primora
baš u mesto Pločnik da zastanu.
Dvadeset je iljada seljaka
seklo gore od zore do mraka.

Drhte gore doline i puti:
crna horda Toplicu pritiska
svud se čuje jauk, lelek, piska...
Zločin čine Agareni ljuti:
dok Toplica nosi ubijene,
otimaju i blaga i decu i žene...

Stani malo svirepi sultane,
na Pločniku zaustavi horde,
s mačevima da ukrste djorde,
put ti kriju balvani i grane...
dug Srbiji ovde ćeš da vratiš
i životom zločine da platiš...

A Toplica nadošla ko more,
drvlje valja crnja od oranja,
sa obala kamenje odranja...
Iz nje kulja topla magla siva,
a dva cara ko dva gorska diva
po toj magli mora da se bore.

U boj stupa Srdja Zlopogledja,
silan junak strašnih crnih vedja...
Od njegovog pogleda se strada,
on ne kliče, on ništa ne kaže,
po dva i dva na koplje nabada,
preko sebe u Toplicu slaže.

A konj Vranac, kao ala stara,
gospodaru prići nikom ne da,
kog pogleda zubima ujeda,
sa sve četir bije i obara.
Do kopita ogrezo u krvi:
gazi, rže, oborene mrvi.

I Srdjina četa beskućnika,
sve junaci od prvoga reda:
snažnih prsa i mrka pogleda...
I bez pesme i bojnoga klika,
ruši, lomi, ko uragan pravi,
mačem seče, il rukama davi.

A tek gore sred carskoga puta,
gde se bije teška bitka ljuta,
svoje ate razigrali gojne,
tri viteza - tri vojvode bojne.
Prijatelji od mladosti rane
Agarene ruše na sve strane.

Pobratimi u boju i piću:
s leve strane Toplica Milane,
a sa desne Kosančić Ivane,
u sredini Miloš Obiliću.
Hitri, lepi ko sokoli sivi,
svak se živi toj trojici divi.

Miloš bira jedrenske delije,
što skupljaju zli danak u krvi,
britkim mačem ili kopljem bije...
Vitez bije, a konj Alat mrvi.
Milan goni besne janičare,
a Kosančic pogane Šiptare.

Pod naletom slavnih Jugovića,
kao čopor progonjenih psića,
ciči, pišti, zlosrećna ordija...
Boška prate tri mladjana brata,
A Damnjana četiri starija.
Svaki kopljem odlično barata.

A za svima Bogdan na tenane
svoga Belca kroz ordiju jaše,
bira čalme slavom ovenčane:
seče samo begove i paše...
Pomno motri šta sinovi čine:
staro srce još o deci brine.

Vitla Boško sa alaj-barjakom,
britkim mačem seče i obara..
Leti pesma poznata i stara,
srce gali u Srbinu svakom...
Jugovići kliču, ruše, biju,
ršum čine, satiru ordiju...

Damnjan kliče ubojitu, staru,
za vrat stao nekakvom Agaru:
,,Okreni se i lice pokaži,
jesi l junak srca plemenita,
il bekrija pun zlobe i laži
sto se noću Carigradom skita.

Ja sam Damnjan Jugovića roda,
i na čast ti bekstvo i sloboda!,,
I dok drhti, plače, Turčin mladi,
svi se čude šta to Damnjan radi.
Tek kad skide sjajni oklop s glave
ugledaše, dobre, lepe oči plave.

Sve to Lazar s uzvišice gleda
i pažljivo boj krvavi prati:
da l će sultan knezu da se preda,
ili će se do poslednjeg klati!?
Lazar ne zna kako car izgleda,
a kamo li da l će da se preda.

Svom Djogatu u sedlo se baci,
za njim hitri grunuše junaci:
s četom jurnu Srdja Zlopogledja
i Jakupa napade sa ledja.
Boj Jakupu nije jača strana
te umače u čador sultana.

Tri viteza, tri vojvode bojne
misle da je kraj krvave vojne.
Svaki od njih u sebi se pita:
da zarobi cara ili Bajazita,
ali Miloš dobi tešku ranu
i ne uspe da pridje sultanu.

Jugovića slavna četa smela-
devet brata progone Murata...
Obruč steže tri čadora bela...
Jakup diže cara na Dorata...
Zalud hitaš moj Lazare, kneže,
silni sultan niz Pločnik pobeže!

Beše bitka skoro i prestala
kad eto ti budaline Tala.
Drenovom se batinom zavrgo
pa niz Pločnik trči brgo, brgo...
Sinoć Tale s krčmaricom bio
te na Pločnik nije ni mislio.

Mnogo pio, previše ljubio,
pa je jadan u boj zakasnio.
,,Na batini zardjali klinci,
dozvolite, braćo, srpski sinci,
bar desetak Turaka da zbrišem,
grdnu rdju s klinaca obrišem!,,

A kog Tale drenovačom stiže
taj ne pisnu, nit se više diže!
Kad, ujutru, sunce grejat poče
krv se silna sasiri u ploče...
Tako Pločnik dobi slavno ime
da se večno ponosi sa njime.
]]> <![CDATA[Kosovski boj - prava istina]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1579.html Sat, 30 Mar 2013 05:58:30 -0400 Mudrac]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1579.html
Битка је почела око 8 сати  ујутро,на Видовдан,15. јуна.1389. године Срби изводе брз и жесток напад да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Србска тешка коњица коју је на десној страни водио Вук Бранковић разбија турско лево крило, меље га и наставља даље према Мурату.Бајазит видевши пропаст турског левог крила врши противудар на србско  лево крило које је водио Влатко Вуковић. Противудар не успева.Милош Обилић видевши пролаз ка султану са 12 својих ратника формира клин и пробија се до султана те га убија копљем.Да ли је копље бацио или држао у руци не зна се.Милош је довршио убиство Мурата мачем.Ратници око Мурата убијају Милоша Обилића. Везири око Мурата покушавају да сакрију да је Мурат убијен, те по гласнику јављају Бајазиту да иде  по резеврну војску из разлога да га извуку из битке и остане жив, јер јесмрт Јакубова била неминовна, те је требало сачувати наследника престола да не дође до грађанског рата око власти. Србска војска долази до турске коморе и долази до расула у турској војсци која почиње махнито да бежи. Видевши то Бајазит се склања у шуму са одабраним ратницима да би након битке покупио тела оца и брата. Путници трговци који су ишли каДубровнику су посматрали битку и касније се прикључили Влатку Вуковићу који се враћао након боја у Босну.Ти трговци су били гласници о великој хришћанској победи којој су у част звонила звона на цркви Нотр Дам у Паризу.Битка се завршила око поднева, након битке Лазар са малим бројем велможа одмара и одлази у цркву Самодрежу на литургију у част србске победе Бајазит долази на место битке око 6 сати по подне и видевши људе у Самодрежи прилази цркви, опколи је и убија кнеза Лазара. Након тога
Бајазит се повлачи у Турску да учврсти своју власт.

РЕЗИМЕ БИТКЕ

Ако су Турци победили зашто су звонила звона цркве Нотр Дам у част хришћанске победе?
Зашто је „победник“ Бајазит побегао у Турску, од када то победник бежи?
Зашто је на споменику косовским јунацима Кнез Стефан Лазаревић написао да подиже споменик погинулом оцу и србској господи који су погинули (цитат): „негде око 6 или 7 сати, не знам тачно које време“
Што се тиче вазалства Србије ка Бајазиту, Милица је то урадила из разлога да спречи краља Твртка да загосподари Србијом. Хтела је сину Стефану да стави круну Немањића.
Прича о издаји Вука Бранковића је настала због каснијег скривања истине.
Од 12 пратилаца Милоша Обилића њих неколико је преживело, касније се помињу као дародавци манастира Хиландар.
Зашто турски хроничари Леши, Заједедин и Шукурлах до детаља описују начин погибије Мурата и у записима признају пораз Турака?]]>
Битка је почела око 8 сати  ујутро,на Видовдан,15. јуна.1389. године Срби изводе брз и жесток напад да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Србска тешка коњица коју је на десној страни водио Вук Бранковић разбија турско лево крило, меље га и наставља даље према Мурату.Бајазит видевши пропаст турског левог крила врши противудар на србско  лево крило које је водио Влатко Вуковић. Противудар не успева.Милош Обилић видевши пролаз ка султану са 12 својих ратника формира клин и пробија се до султана те га убија копљем.Да ли је копље бацио или држао у руци не зна се.Милош је довршио убиство Мурата мачем.Ратници око Мурата убијају Милоша Обилића. Везири око Мурата покушавају да сакрију да је Мурат убијен, те по гласнику јављају Бајазиту да иде  по резеврну војску из разлога да га извуку из битке и остане жив, јер јесмрт Јакубова била неминовна, те је требало сачувати наследника престола да не дође до грађанског рата око власти. Србска војска долази до турске коморе и долази до расула у турској војсци која почиње махнито да бежи. Видевши то Бајазит се склања у шуму са одабраним ратницима да би након битке покупио тела оца и брата. Путници трговци који су ишли каДубровнику су посматрали битку и касније се прикључили Влатку Вуковићу који се враћао након боја у Босну.Ти трговци су били гласници о великој хришћанској победи којој су у част звонила звона на цркви Нотр Дам у Паризу.Битка се завршила око поднева, након битке Лазар са малим бројем велможа одмара и одлази у цркву Самодрежу на литургију у част србске победе Бајазит долази на место битке око 6 сати по подне и видевши људе у Самодрежи прилази цркви, опколи је и убија кнеза Лазара. Након тога
Бајазит се повлачи у Турску да учврсти своју власт.

РЕЗИМЕ БИТКЕ

Ако су Турци победили зашто су звонила звона цркве Нотр Дам у част хришћанске победе?
Зашто је „победник“ Бајазит побегао у Турску, од када то победник бежи?
Зашто је на споменику косовским јунацима Кнез Стефан Лазаревић написао да подиже споменик погинулом оцу и србској господи који су погинули (цитат): „негде око 6 или 7 сати, не знам тачно које време“
Што се тиче вазалства Србије ка Бајазиту, Милица је то урадила из разлога да спречи краља Твртка да загосподари Србијом. Хтела је сину Стефану да стави круну Немањића.
Прича о издаји Вука Бранковића је настала због каснијег скривања истине.
Од 12 пратилаца Милоша Обилића њих неколико је преживело, касније се помињу као дародавци манастира Хиландар.
Зашто турски хроничари Леши, Заједедин и Шукурлах до детаља описују начин погибије Мурата и у записима признају пораз Турака?]]>