https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/ Sat, 09 May 2026 08:03:47 +0000 MyBB https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-6534.html Tue, 03 Dec 2024 14:06:19 +0000 ivicab]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-6534.html https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-6183.html Sun, 05 Sep 2021 20:42:56 +0000 admin]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-6183.html Bio je trgovac stokom, imućan čovek, pri trgovini je često prelazio iz Beogradskog pašaluka u Austriju. Pola godine pred izbijanje rata prebegao je s porodicom u Kovin na Dunavu. U Austriji se u to vreme stvaraju srpski dobrovoljački odredi, frajkori pod komandom majora Mihaljevića. Pred početak rata stupio sa bratom Petrom u dobrovoljce u četi Radiča Petrovića gde su učestvovali u obe pripremane austrijske ekspedicije protiv Beograda (1787. i 1788.). Objavom rata Austrije Turskoj, 9. februara 1788. godine, carskom proklamacijom, poziva se srpski narod na borbu protiv Turaka. Po objavi rata Koča prelazi u Srbiju i, kao glavni organizator, pokreće srpski narod na pobunu uz pomoć jagodinskog prote Jovana Milovića. Pokupio je nešto dobrovoljaca, čiji se broj stalno uvećavao i s njima vodio borbe protiv Turaka, većinom u Pomoravlju. Organizovao je čete jagodinske, kragujevačke i smederevske nahije. Uspešne akcije na srpskoj teritoriji ustanici su imali zauzimanjem Požarevca, oslobađanjem Xasan-pašine Palanke, Batočine, Bagrdana i Kragujevca. Kočin odred je ubrzo narastao do 500 boraca, a njegove akcije su bile usmerene na ometanje prolaza Carigradskim drumom. Poznato je da je izvršio tri velika prepada na turske transporte u Bagrdanskom tesnacu u martu i aprilu 1788. Kod Bagrdana, 7. i 14. marta iste godine, potučeni su turski odredi što je za posledicu imalo povećanje broja Kočinih ustanika na 1500 ljudi. Ustanici od 17. marta bezuspešno opsedaju Jagodinu tokom tri dana, a odatle su bili prinuđeni na povlačenje u manastir Jošanicu, gde se nalazilo sedište glavnog logora Kočinih dobrovoljaca. Kočin brat Petar dejstvovao je u isto vreme na desnoj obali reke Morave, a sedište vojnog logora mu je bilo u manastiru Ravanici. Za uspešno ratovanje i potpuno prekidanje veze između Niša i Beograda, austrijski car Josif II dodelio je Koči čin kapetana i odlikovao ga zlatnom medaljom za hrabrost. Posle šest meseci borbi s Turcima, usled izostajanja pomoći austrijske komande morao se juna meseca povući u Banat. Tada je ušao u sastav srpsko-banatskog frajkora i kao komandir čete nastavio ratovanje, gde je u sukobu kod Brzaske 7. septembra 1788. bio zarobljen od Turaka. Odveden je u Tekiju i tamo strašno mučen i na kraju nabijen na kolac u strašnim mukama izdahnuo, zajedno sa trideset svojih saboraca.

  Koca.jpg (Veličina: 127.3 KB / Preuzimanja: 1) ]]> Bio je trgovac stokom, imućan čovek, pri trgovini je često prelazio iz Beogradskog pašaluka u Austriju. Pola godine pred izbijanje rata prebegao je s porodicom u Kovin na Dunavu. U Austriji se u to vreme stvaraju srpski dobrovoljački odredi, frajkori pod komandom majora Mihaljevića. Pred početak rata stupio sa bratom Petrom u dobrovoljce u četi Radiča Petrovića gde su učestvovali u obe pripremane austrijske ekspedicije protiv Beograda (1787. i 1788.). Objavom rata Austrije Turskoj, 9. februara 1788. godine, carskom proklamacijom, poziva se srpski narod na borbu protiv Turaka. Po objavi rata Koča prelazi u Srbiju i, kao glavni organizator, pokreće srpski narod na pobunu uz pomoć jagodinskog prote Jovana Milovića. Pokupio je nešto dobrovoljaca, čiji se broj stalno uvećavao i s njima vodio borbe protiv Turaka, većinom u Pomoravlju. Organizovao je čete jagodinske, kragujevačke i smederevske nahije. Uspešne akcije na srpskoj teritoriji ustanici su imali zauzimanjem Požarevca, oslobađanjem Xasan-pašine Palanke, Batočine, Bagrdana i Kragujevca. Kočin odred je ubrzo narastao do 500 boraca, a njegove akcije su bile usmerene na ometanje prolaza Carigradskim drumom. Poznato je da je izvršio tri velika prepada na turske transporte u Bagrdanskom tesnacu u martu i aprilu 1788. Kod Bagrdana, 7. i 14. marta iste godine, potučeni su turski odredi što je za posledicu imalo povećanje broja Kočinih ustanika na 1500 ljudi. Ustanici od 17. marta bezuspešno opsedaju Jagodinu tokom tri dana, a odatle su bili prinuđeni na povlačenje u manastir Jošanicu, gde se nalazilo sedište glavnog logora Kočinih dobrovoljaca. Kočin brat Petar dejstvovao je u isto vreme na desnoj obali reke Morave, a sedište vojnog logora mu je bilo u manastiru Ravanici. Za uspešno ratovanje i potpuno prekidanje veze između Niša i Beograda, austrijski car Josif II dodelio je Koči čin kapetana i odlikovao ga zlatnom medaljom za hrabrost. Posle šest meseci borbi s Turcima, usled izostajanja pomoći austrijske komande morao se juna meseca povući u Banat. Tada je ušao u sastav srpsko-banatskog frajkora i kao komandir čete nastavio ratovanje, gde je u sukobu kod Brzaske 7. septembra 1788. bio zarobljen od Turaka. Odveden je u Tekiju i tamo strašno mučen i na kraju nabijen na kolac u strašnim mukama izdahnuo, zajedno sa trideset svojih saboraca.

  Koca.jpg (Veličina: 127.3 KB / Preuzimanja: 1) ]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-5964.html Tue, 21 Apr 2020 11:01:18 +0000 Ćup]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-5964.html https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-5385.html Wed, 20 Dec 2017 22:47:12 +0000 Nemanjić]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-5385.html Da li mi mozete pomoci sa ovom misterijom.
U pitanju je znak na steni.
Na steni ili ovom kamenu se jasno vidi rupa,ta rupa je velicine i precnika palca,a iznad te rupe se jasno vide 2\3 crte.
Da li mi mozete reci nesto o ovome.
Hvala unapred!!

  znak.jpg (Veličina: 81.49 KB / Preuzimanja: 236) ]]> Da li mi mozete pomoci sa ovom misterijom.
U pitanju je znak na steni.
Na steni ili ovom kamenu se jasno vidi rupa,ta rupa je velicine i precnika palca,a iznad te rupe se jasno vide 2\3 crte.
Da li mi mozete reci nesto o ovome.
Hvala unapred!!

  znak.jpg (Veličina: 81.49 KB / Preuzimanja: 236) ]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-4660.html Sat, 04 Jun 2016 12:35:47 +0000 srecko]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-4660.html Saradnju sa Vlcanom je nastavio jos neko vreme,ali kad je Vlcan otisao iz tog kraja ne plativsi mu sve sto mu je obecao,deda Kola je unistio sve znake koje je znao,oko 80 znaka... Vlcan je doziveo oslobodjenje i verovatno se razocarao kad je nova vlast dosla da mu trazi zlato za koje su mislili da ga ima jos. Iako je imao 104 god on i njegovi hajduci su dobro namucilu vojsku koja je dosla da ih ubije... Eto moje price ]]> Saradnju sa Vlcanom je nastavio jos neko vreme,ali kad je Vlcan otisao iz tog kraja ne plativsi mu sve sto mu je obecao,deda Kola je unistio sve znake koje je znao,oko 80 znaka... Vlcan je doziveo oslobodjenje i verovatno se razocarao kad je nova vlast dosla da mu trazi zlato za koje su mislili da ga ima jos. Iako je imao 104 god on i njegovi hajduci su dobro namucilu vojsku koja je dosla da ih ubije... Eto moje price ]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2969.html Sun, 29 Dec 2013 23:42:08 +0000 Vladolino]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2969.html treba mi pomoc oko "Karola sestog", ima li neko bilo kakve zapise o Karolu sa povezanosti sa Hajducima? Imam odlomak iz jednog crkvenog zapisnika, pa kaze: "hajduci i husari u serviji, zakleti Karolu Sestom, izabranom rimskom caru, i razmesteni po obliznjim cardacima. I jedni i drugi, pod jakom svetloscuizronivsi iz svog vremena, bez obzira na privilegije od ovog ili onog tudjina, istovremeno se pobunise, svesni rizika, hoteci slobodu za ceo srpski narod."
Hvala unapred.]]> treba mi pomoc oko "Karola sestog", ima li neko bilo kakve zapise o Karolu sa povezanosti sa Hajducima? Imam odlomak iz jednog crkvenog zapisnika, pa kaze: "hajduci i husari u serviji, zakleti Karolu Sestom, izabranom rimskom caru, i razmesteni po obliznjim cardacima. I jedni i drugi, pod jakom svetloscuizronivsi iz svog vremena, bez obzira na privilegije od ovog ili onog tudjina, istovremeno se pobunise, svesni rizika, hoteci slobodu za ceo srpski narod."
Hvala unapred.]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2402.html Thu, 26 Sep 2013 19:37:27 +0000 Carelia]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2402.html https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2326.html Wed, 18 Sep 2013 11:08:23 +0000 TRIBAL]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2326.html
Био је ожењен ћерком Јоце из истог села, али име његове супруге није познато. Имао је и ћерку Милку, која је са њим четовала и хајдуковала и, како се прича, била најбољи стрелац у дружини.

Стојан је био један од најпоузданијих хајдука. Многе је борбе водио са својом дружином, и многе битке добио. Био је неустрашиви борац од кога су Турци зазирали.

Хајдуковао је, како легенда каже, дванаест година са својом дружином највише око Топлог Дола, Засковца, Темске... А у његовој дружини, поред осталих, били су неки Станко из Црног Врха, Ига из Каменице, калуђер Авакум, нека Лала из Рагоша...

У то време у Топлом Долу био је спахија Усејин, који је народ страшно мучио и пљачкао. Чуо од народа то хајдук Стојан и начини му заседу код Мртвачког моста, иа путу Темска -Топли До. Спахија је носио много харача, чак преко двадесет хиљада гроша. Када се појавио са својом пратњом, није ни слутио да га будно мотри хајдук Стојан. Дошао је на пушкомет од хајдука. Онда хајдук Стојан изађе из шуме и подвикну Турчину: "Држ се, Усеине!" Пушка опали и Турчин паде. Остали Турци побегоше. Стојан узе благо и његову пушку и њоме је касније многе Турке побио. Код Велике Лукање неког Тоску буљ.убашу, затим Ђорвета буљубашу, Амета барјактара, Тршана буљубашу и многе друге који су злостављали народ.

Сељаци Топлодолци, чије је село испод самог Миџора, поносито и данас причају да је хајдук Стојан често говорио: Или чу пођинем или че Топлодол да буде Србија."

Турци су организовали многе потере за његовом хајдучком дружином, али је нису ухватили. Напротив, увек су се враћали са доста мртвих и рањених.

Стојан Ореовачки био је јуначан човек, одлучан, слободан, вешт у сваком походу. Он је једном, по причању хајдука калуђера Авакума, који је био жив и после ослобођења од Турака, усред дана опколио село Ореовицу, похватао и поубијао Турке који су тих дана сакупљали харач у селу, узео благо, и најурио њихове коње да се сами врате одакле су пошли.
После nиза таквих атака од стране хајдука, Турци су почели да избегавају да иду у села, а када су то чинили, нису смели да врше насиља над народом јер су се плашили хајдука, а нарочито Стојана.

Хајдук Стојан је умео веома брзо и вешто да се преруши у сељака, слугу, угљара и сл., да тако обучен дође у Пирот. Тако је долазио да се снабдева храном, опанцима, барутом.
Једном Стојан, прерушен као угљар, дође у Пирот, и изађе пред кајмакама да му се нешто пожали. Том приликом неопажено метне своју арбију под кајмаково сиџаде. Сутрадаи пак упути једног сељака код кајмакама да му врати арбију (кубуру) коју је јуче оставио. Кад је кајмакам нашао арбију, зинуо је од чуда и одмах му послао по сељаку арбију.

Другом приликом, прича се да је Стојан послао у Пирот једном Турчину покварен пиштољ са захтевом да га поправи и да му га врати пазад са два туцета барута. Турчин је морао то да уради, а да ником није рекао реч, јер се бојао Стојана.

Када су једном Турци организовали велику потеру са око три стотине људи противу Стојанове хајдучке дружине, Стојан се преруши у сељака и умеша у потеру. Цео дан је био са њима, јер га Турци нису препознали, а сељаци нису хтели да га одају. При повратку из потере буљубаша је застао код Нениног кладенца да се напије воде. Узео је свој тас, напио се и дао другима да пију. Узео је и Стојан, напио се хладне изворске воде и умакао у шуму са тасом. Сутрадан је по једном сељаку послао буљубаши тас уз поздрав: "Поздрави буљубашу, дај му тас и кажи да ми  је јуче дао тас да се напијем воде на Ненином кладенцу".

Стојан је умео, како се каже, "стићи и утећи и на страшном месту постојати".

Извор:
Дигитална Народна библиотека Србије
Ризница пиротске баштине
Борисав Јовановић]]>
Био је ожењен ћерком Јоце из истог села, али име његове супруге није познато. Имао је и ћерку Милку, која је са њим четовала и хајдуковала и, како се прича, била најбољи стрелац у дружини.

Стојан је био један од најпоузданијих хајдука. Многе је борбе водио са својом дружином, и многе битке добио. Био је неустрашиви борац од кога су Турци зазирали.

Хајдуковао је, како легенда каже, дванаест година са својом дружином највише око Топлог Дола, Засковца, Темске... А у његовој дружини, поред осталих, били су неки Станко из Црног Врха, Ига из Каменице, калуђер Авакум, нека Лала из Рагоша...

У то време у Топлом Долу био је спахија Усејин, који је народ страшно мучио и пљачкао. Чуо од народа то хајдук Стојан и начини му заседу код Мртвачког моста, иа путу Темска -Топли До. Спахија је носио много харача, чак преко двадесет хиљада гроша. Када се појавио са својом пратњом, није ни слутио да га будно мотри хајдук Стојан. Дошао је на пушкомет од хајдука. Онда хајдук Стојан изађе из шуме и подвикну Турчину: "Држ се, Усеине!" Пушка опали и Турчин паде. Остали Турци побегоше. Стојан узе благо и његову пушку и њоме је касније многе Турке побио. Код Велике Лукање неког Тоску буљ.убашу, затим Ђорвета буљубашу, Амета барјактара, Тршана буљубашу и многе друге који су злостављали народ.

Сељаци Топлодолци, чије је село испод самог Миџора, поносито и данас причају да је хајдук Стојан често говорио: Или чу пођинем или че Топлодол да буде Србија."

Турци су организовали многе потере за његовом хајдучком дружином, али је нису ухватили. Напротив, увек су се враћали са доста мртвих и рањених.

Стојан Ореовачки био је јуначан човек, одлучан, слободан, вешт у сваком походу. Он је једном, по причању хајдука калуђера Авакума, који је био жив и после ослобођења од Турака, усред дана опколио село Ореовицу, похватао и поубијао Турке који су тих дана сакупљали харач у селу, узео благо, и најурио њихове коње да се сами врате одакле су пошли.
После nиза таквих атака од стране хајдука, Турци су почели да избегавају да иду у села, а када су то чинили, нису смели да врше насиља над народом јер су се плашили хајдука, а нарочито Стојана.

Хајдук Стојан је умео веома брзо и вешто да се преруши у сељака, слугу, угљара и сл., да тако обучен дође у Пирот. Тако је долазио да се снабдева храном, опанцима, барутом.
Једном Стојан, прерушен као угљар, дође у Пирот, и изађе пред кајмакама да му се нешто пожали. Том приликом неопажено метне своју арбију под кајмаково сиџаде. Сутрадаи пак упути једног сељака код кајмакама да му врати арбију (кубуру) коју је јуче оставио. Кад је кајмакам нашао арбију, зинуо је од чуда и одмах му послао по сељаку арбију.

Другом приликом, прича се да је Стојан послао у Пирот једном Турчину покварен пиштољ са захтевом да га поправи и да му га врати пазад са два туцета барута. Турчин је морао то да уради, а да ником није рекао реч, јер се бојао Стојана.

Када су једном Турци организовали велику потеру са око три стотине људи противу Стојанове хајдучке дружине, Стојан се преруши у сељака и умеша у потеру. Цео дан је био са њима, јер га Турци нису препознали, а сељаци нису хтели да га одају. При повратку из потере буљубаша је застао код Нениног кладенца да се напије воде. Узео је свој тас, напио се и дао другима да пију. Узео је и Стојан, напио се хладне изворске воде и умакао у шуму са тасом. Сутрадан је по једном сељаку послао буљубаши тас уз поздрав: "Поздрави буљубашу, дај му тас и кажи да ми  је јуче дао тас да се напијем воде на Ненином кладенцу".

Стојан је умео, како се каже, "стићи и утећи и на страшном месту постојати".

Извор:
Дигитална Народна библиотека Србије
Ризница пиротске баштине
Борисав Јовановић]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2206.html Sat, 07 Sep 2013 17:12:49 +0000 mors]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2206.html Хајдуци су се одметали у шуме, одакле су нападали Турке и узимали плен. Били су организовани у хајдучке дружине, на чијем челу се налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоцјеније одијело и најчешће је биран због своје старости или умјештва. Хајдучки покрет назива се хајдучијом или хајдуковањем.

Постанак хајдука

Срби су се одметали у хајдуке из различитих разлога. Кад би неко био оптужен за нешто и притом био позван на суд, ако не би смио да се појави на суду притом се одметнувши у шуме, често се придруживао хајдучким дружинама. Неки су били узети на зуб од Турака па су се од страха одметали да их не би убили, а неки су се похајдучили чисто да би носили оружје и лијепу одјећу, јер су Турци Србима забрањивали и једно и друго.
Неки хајдуци попут Баје Пивљанина и Лимуна су постали од првих племића након што су Турци потпуно завладали Србијом и Босном и Херцеговином, нарочито у XVI и XVII вијеку, па су чували млетачко приморје од Турака. Они су имали и по преко сто другова, са којима су љети четовали по Босни и Херцеговини, а зимовали по градовима у јадранском приморју. Најпознатији такви су били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у српским народним пјесмама.

Јатаци

Према народном предању, празник Ђурђевдан, у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. Јатаци су живели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им део отетих добара. Кад би неки јатак издао хајдука, следила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.

Улога хајдука

Кодекс хајдука је био такав да је било строго забрањено и сматрало се нечасно напасти и опљачкати сиромашног човјека, осим ако је у питању добро оружје. Насупрот томе, уобичајена радња је била опљачкати богатог човјека, особито трговце на путу. Такође „прави хајдук“ никад неће убити човека да би учинио зло, него обично из освете. У старијим временима су хајдуци нападали и царска кола кад превозе новац и злато, али су касније престали јер је обично раја плаћала те дугове и због тога страдала. Ако би напали богатог човјека и не би нашли новца, знали су отимати брата или жену дотичне особе па их држати док не плате уцјену.
Хајдучке дружине имале су удјела и у устанцима против Турака 1804 — 1815. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше.Нападали би и отимали новац углавном турским караванима и враћали их народу, а већи део су ипак остављали за себе.


Борба против хајдука

У свакој кнежевини је било по неколико „пандура“, који су били углавном Срби, а често измијешани и са Турцима, који су били задужени за борбу против хајдука. Кад би знатно порастао број хајдука и кад би почели пуно убијати и отимати, онда би се и сав народ дизао у потеру. Иако је међу овим народом знало често бити и самих јатака, потјере су се знале завршавати смрћу хајдука. Главе би им тада биле однесене Турцима и набијане на кочеве ради упозорења. Ако би се ухватио жив хајдук, био би јавно набијен на колац.
Обично, што је турски владар био бољи и народу био лакши живот, било је и мање хајдука, а ако би услови живота били тежи, онда је било и више хајдука. Ако би се потере често завршавале неуспехом, и ако би број хајдука постао превелики, а народ их не успијевао похватати или побити, онда би Турци улазили међу народ и уцјенама, затвором и глобама тјерали сељаке да издају хајдуке и хајдучке јатаке. Оваква акције су се звале „тефтиши“.

Хајдучија у 19. вијеку

У 19. вијеку у Србији јавља се нови вид хајдучије. Људи се почињу одметати у шуме од власти, како би пљачкали трговце и земљопосједнике и узимали плијен за себе. Хајдучија више нема ослободилачки дух (као за вријеме Турске владавине), већ чисто социјални и разбојнички карактер. Српске власти дуго су се бориле против хајдука, и тек крајем XIX вијека успјеле су их истријебити. Неки ријетки су се, међутим, задржали у шумама чак и почетком XX вијека. По великом броју хајдука у 19. вијеку био је познат ужички крај, гдје су се, на Златибору, чак и читаве породице традиционално одметале у хајдуке, попут Шуљагића-Шишаковића.

Хајдуци у народним пјесмама

У српској народној поезији постоји читав циклус епских пјесама посвећених хајдуцима и ускоцима, народним бранитељима од Турака.
Најпознатији српски хајдуци били су Старина Новак, Мали Радојица, Стари Вујадин, Бајо Пивљанин, Сењанин Иво, Јанковић Стојан, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. Од свих њих се каже да је најстарији Старина Новак. У Босни, на Романији, постојала је Новакова стијена, за коју се говорило да је на путу држао прострту кабаницу и поред ње сабљу забодену у земљу, па су путници по својој вољи бацали понешто на кабаницу.

Кесеџије и крџалије

И код турака је било одметника попут хајдука. Они се међутим нису звали хајдуци него „кесеџије“. Они се нису крили по шумама, него су ишли јавно на коњима и одјећа им је била другачија него код хајдука. Кесеџија се у једном периоду појавило у великом броју у Македонији, и пошто их је испочетка било највише из вароши Крџе, прозвали су их „крџалије“. Они су ишли јавно на коњима, и нису уцјењивали људе него читаве вароши. Оне вароши које нису хтјеле или могле плаћати уцјене биле су нападане и паљене, као што је био случај са великим цинцарским насељем Москопоље. У међусобном говору су користили турски и арнаутски језик. Користили су дугачке пушке, „крџалинке“, чији је кундак био знатно другачији од осталих пушака. Уз њих су увијек ишле и младе робиње, „ђувендије“, које су им помагале у биткама а у слободно вријеме играле и пјевале уз тамбуре.
Крџалије су често радиле као плаћеници, у споровима двије странке на страни која више плати, па и у читавим ратовима. Вође највишег ранга су се звале „бимбаше“, који су под собом имали више „буљубаша“. Најпознатије бимбаше су били Хаџи-Манов, Дели-Кадрија, Кара-Фејзија и Гушанц-Алија. Српски, руски, турски и њемачки ратови су их током времена потпуно истријебили.

Познати хајдуци

Хајдук Вељко
Станоје Главаш
Јово Станисављевић Чаруга
Пера Тунгуз
Карађорђе Петровић
Зека Буљубаша]]> Хајдуци су се одметали у шуме, одакле су нападали Турке и узимали плен. Били су организовани у хајдучке дружине, на чијем челу се налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоцјеније одијело и најчешће је биран због своје старости или умјештва. Хајдучки покрет назива се хајдучијом или хајдуковањем.

Постанак хајдука

Срби су се одметали у хајдуке из различитих разлога. Кад би неко био оптужен за нешто и притом био позван на суд, ако не би смио да се појави на суду притом се одметнувши у шуме, често се придруживао хајдучким дружинама. Неки су били узети на зуб од Турака па су се од страха одметали да их не би убили, а неки су се похајдучили чисто да би носили оружје и лијепу одјећу, јер су Турци Србима забрањивали и једно и друго.
Неки хајдуци попут Баје Пивљанина и Лимуна су постали од првих племића након што су Турци потпуно завладали Србијом и Босном и Херцеговином, нарочито у XVI и XVII вијеку, па су чували млетачко приморје од Турака. Они су имали и по преко сто другова, са којима су љети четовали по Босни и Херцеговини, а зимовали по градовима у јадранском приморју. Најпознатији такви су били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у српским народним пјесмама.

Јатаци

Према народном предању, празник Ђурђевдан, у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. Јатаци су живели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им део отетих добара. Кад би неки јатак издао хајдука, следила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.

Улога хајдука

Кодекс хајдука је био такав да је било строго забрањено и сматрало се нечасно напасти и опљачкати сиромашног човјека, осим ако је у питању добро оружје. Насупрот томе, уобичајена радња је била опљачкати богатог човјека, особито трговце на путу. Такође „прави хајдук“ никад неће убити човека да би учинио зло, него обично из освете. У старијим временима су хајдуци нападали и царска кола кад превозе новац и злато, али су касније престали јер је обично раја плаћала те дугове и због тога страдала. Ако би напали богатог човјека и не би нашли новца, знали су отимати брата или жену дотичне особе па их држати док не плате уцјену.
Хајдучке дружине имале су удјела и у устанцима против Турака 1804 — 1815. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше.Нападали би и отимали новац углавном турским караванима и враћали их народу, а већи део су ипак остављали за себе.


Борба против хајдука

У свакој кнежевини је било по неколико „пандура“, који су били углавном Срби, а често измијешани и са Турцима, који су били задужени за борбу против хајдука. Кад би знатно порастао број хајдука и кад би почели пуно убијати и отимати, онда би се и сав народ дизао у потеру. Иако је међу овим народом знало често бити и самих јатака, потјере су се знале завршавати смрћу хајдука. Главе би им тада биле однесене Турцима и набијане на кочеве ради упозорења. Ако би се ухватио жив хајдук, био би јавно набијен на колац.
Обично, што је турски владар био бољи и народу био лакши живот, било је и мање хајдука, а ако би услови живота били тежи, онда је било и више хајдука. Ако би се потере често завршавале неуспехом, и ако би број хајдука постао превелики, а народ их не успијевао похватати или побити, онда би Турци улазили међу народ и уцјенама, затвором и глобама тјерали сељаке да издају хајдуке и хајдучке јатаке. Оваква акције су се звале „тефтиши“.

Хајдучија у 19. вијеку

У 19. вијеку у Србији јавља се нови вид хајдучије. Људи се почињу одметати у шуме од власти, како би пљачкали трговце и земљопосједнике и узимали плијен за себе. Хајдучија више нема ослободилачки дух (као за вријеме Турске владавине), већ чисто социјални и разбојнички карактер. Српске власти дуго су се бориле против хајдука, и тек крајем XIX вијека успјеле су их истријебити. Неки ријетки су се, међутим, задржали у шумама чак и почетком XX вијека. По великом броју хајдука у 19. вијеку био је познат ужички крај, гдје су се, на Златибору, чак и читаве породице традиционално одметале у хајдуке, попут Шуљагића-Шишаковића.

Хајдуци у народним пјесмама

У српској народној поезији постоји читав циклус епских пјесама посвећених хајдуцима и ускоцима, народним бранитељима од Турака.
Најпознатији српски хајдуци били су Старина Новак, Мали Радојица, Стари Вујадин, Бајо Пивљанин, Сењанин Иво, Јанковић Стојан, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. Од свих њих се каже да је најстарији Старина Новак. У Босни, на Романији, постојала је Новакова стијена, за коју се говорило да је на путу држао прострту кабаницу и поред ње сабљу забодену у земљу, па су путници по својој вољи бацали понешто на кабаницу.

Кесеџије и крџалије

И код турака је било одметника попут хајдука. Они се међутим нису звали хајдуци него „кесеџије“. Они се нису крили по шумама, него су ишли јавно на коњима и одјећа им је била другачија него код хајдука. Кесеџија се у једном периоду појавило у великом броју у Македонији, и пошто их је испочетка било највише из вароши Крџе, прозвали су их „крџалије“. Они су ишли јавно на коњима, и нису уцјењивали људе него читаве вароши. Оне вароши које нису хтјеле или могле плаћати уцјене биле су нападане и паљене, као што је био случај са великим цинцарским насељем Москопоље. У међусобном говору су користили турски и арнаутски језик. Користили су дугачке пушке, „крџалинке“, чији је кундак био знатно другачији од осталих пушака. Уз њих су увијек ишле и младе робиње, „ђувендије“, које су им помагале у биткама а у слободно вријеме играле и пјевале уз тамбуре.
Крџалије су често радиле као плаћеници, у споровима двије странке на страни која више плати, па и у читавим ратовима. Вође највишег ранга су се звале „бимбаше“, који су под собом имали више „буљубаша“. Најпознатије бимбаше су били Хаџи-Манов, Дели-Кадрија, Кара-Фејзија и Гушанц-Алија. Српски, руски, турски и њемачки ратови су их током времена потпуно истријебили.

Познати хајдуци

Хајдук Вељко
Станоје Главаш
Јово Станисављевић Чаруга
Пера Тунгуз
Карађорђе Петровић
Зека Буљубаша]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2205.html Sat, 07 Sep 2013 15:35:06 +0000 bili]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2205.html
http://www.arhivnis.co.rs/cirilica/idela...trnski.htm

Da saznamo nesto i o ovome hajduku.
U skolama smo malo ucili o Srpskoj istpriji, pa evo da bar ovako, nikad nije kasno.
Ovo posebno vazi za one, koji su istinu uzeli od Becko - Berlinske istorijske skole.]]>
http://www.arhivnis.co.rs/cirilica/idela...trnski.htm

Da saznamo nesto i o ovome hajduku.
U skolama smo malo ucili o Srpskoj istpriji, pa evo da bar ovako, nikad nije kasno.
Ovo posebno vazi za one, koji su istinu uzeli od Becko - Berlinske istorijske skole.]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2061.html Tue, 20 Aug 2013 16:43:34 +0000 mors]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2061.html
У историју и, још више, у легенду ујахала је опасана оружјем, прашњава и ознојена, љутита као црвена папричица којом је мазала усне. И то не било где него у гнездо јунака и кабадахија, у варошицу Пореч на Дунаву. Било је то заправо изоловано острво – ада, близу Ђердапа, окружено бедемима и обалским литицама, неосвојиво српско упориште у коме је владао закон јатагана и кубуре. У њему је војвода Миленко Стојковић, поглавар Поречке нахије, имао харем заробљених Туркиња где су челници Првог српског устанка – војвода Добрњац, капетан Стојан Абраш, Хајдук Вељко и други виђенији устаници – у коцки и пићу налазили предах и утеху између крвавих борби за ослобођење.
Било је то 1809. године, мада неки списи, иначе врло шкрти кад је реч о лику и делу Чучук-Стане, упућују на 1812. и њен (судбоносни) сусрет с Хајдук-Вељком смештају у друго окружење, у кућу извесног неготинског проте. Тек, кудикамо узбудљивије предање вели да је петнаестогодишње девојче дојездило у Пореч у потрази за онима који су, под изговором да сакупљају порез за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе на обронцима Дели-Јована. И без икаквог страха, онако како је учио отац који је, будући још без мушког потомка, све три кћери одевао у мушку одећу, тражила пљачкаше. Епска прича каже да је пришла најхрабријем и најмушичавијем од свих Карађорђевих устаника и прекорно га запитала: „Зар твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти?” Најбољи мегданџија свога времена за тренутак је у неверици зурио у дрског омаленог госта (чучук је на турском мали, крхак), онда му се брк подигао у осмех и наредио је својим момцима да донесу опљачкано. Потом је, додаје прича ако не лаже, и сам даровао лепо црнпурасто девојче уз речи: „Сад сам те ја даровао, сад си моја!”
Ништа чудно, ако је веровати народном певачу: „Витка стаса ко плаветна јела,/ бело лице ко у горске виле/ кошуте је росом задојиле,/ Хајдук Вељка лепотом занела,/ на њој шуште цариградске свиле,/ звече низе испод грла бела,/ вране кике сплела на увојке,/ тесан јелек притегао дојке...”

Лепореки увод за још лепшу легенду која је следила. За љубав незабележену у нашем важним догађајима обележеном 19. веку.

Ноћни испади

Хајдук Вељко Петровић, рођен у источној Србији, у селу Леновици, око 1780. године, „манит” јунак на гласу и међу Србима и међу Турцима, мегданџија који је на двобоје јахао праћен музикантима, човек четрдесетих година, није одолео чарима пркосне петнаестогодишњакиње. Наредне четири године делили су чардак на Баба-Финкиној кули у Неготину али и околна бојишта. И постељу и кубуру.
Извесно је да су били у браку за који је, да би га озваничио у цркви, хајдук морао да потплати свештенике, али и своју првовенчану жену Марију која је живела у Београду, дајући јој имање у Јагодини. Такође се поуздано зна да Хајдук Вељко и Чучук Стана нису имали порода. Остало је народ, кроз легенду и песму, дописао.
По тој усменој предаји, Стана је и ратник који се не боји ни непријатељског сечива нити куршума, али је и послушна жена у тренуцима кад „...песма с ори, Вељко вино пије, а двори га дилбер Чучук Стана...” Све оно што је народни певач, у усхићеној неверици пошто је у питању жена, желео да пренесе даље. И пренео је успешно.

Ноћи под звездама

Врхунац бајковите љубавне приче, односно романтичног војевања збио се у лето 1813. године. Миром у Букурешту, 16. маја 1813, Русија је дозволила Турској да узме српске градове, а ови нису дангубили те су ослобођено подручје опколили бројним трупама. У обручу се нашао и Неготин са све својом Крајином. Карађорђев презимењак није послушао вожда да се повуче, уз већ познату римовану заклетву „Главу дајем, Крајину не дајем”. Дао је и главу и Крајину. Херојски, како је и припадало најсјајнијем ратнику Првог српског устанка.

Пре него што је кренуо у последњу битку, Хајдук Вељко је, уз велике муке, убедио своју дилбер Стану да се са збегом нејачи и његовим братом Милутином повуче у Пореч, ону по њих судбоносну аду усред Дунава. Међутим, одмах након вести да је њен Вељко до ногу потукао Турке код Буковча, у Неготин је ујахала Чучук Стана, да буде тамо где јој је, неупитно је веровала, одувек било место. Какве су то биле ноћи под звездама. Сваке од њих, петнаест заредом, двојац је с одабраном дружином излетао из опсађене вароши и Турцима, под врховном командом злогласног Рушид-паше, наносио стравичне губитке. Дању су надгледали одбрамбене шанчеве на које је непријатељ, бројнији и разјаренији, бесомучно насртао.
Кажу да је био врели јулски петак кад је, док је надгледао шанац у Влашкој махали, топовско ђуле на двоје разнело Хајдук-Вељка. Неки извори наводе да га је издао његов каравлашки побратим Анастас Армаш који је својим новим налогодавцима јављао распоред шанчева и кула, те бројно стање и кретање виђених српских вођа у Неготину. Тако је турски тобџија и „нашао” дотад неухватљивог хајдука. Запис дотекао до наших дана вели да „жената му се шест дни с Турци би в Неготин сос његови триста витези”.
Легенда, пак, каже да је неутешна удовица данима и ноћима војевала у разрушеном Неготину и око њега. Дању се супротстављала таласима непријатеља, а ноћу је с преосталом Вељковом дружином упадала у буновне турске редове. Све док је Вељков брат Милутин није натерао да се, с четири ране, повуче и одјаше у (српску) легенду.

Омалена с омаленим

Следе ломатања по избегличким карантинима у Банату, у ондашњој Аустрији. Све док јој се поново нису укрстили путеви с Хадук-Вељковим побратимом, грчким јунаком, дипломатом и завереником. Упознала га је чим је први пут стигла у Пореч и Неготин, где је друговао и војевао с њеним хајдуком, и назвала Мали Ђурица. Физички не много виши од ње, Георгакис Николау Олимпиос, код нас познатији као капетан Јоргаћ (неки га именују и као Јордаћа), носилац руског ратног ордена Св. Ане заслуженог за добровољачке акције грчких устаника у борбама против Турака на просторима Румуније, освојио је срце али и ум Чучук-Стане.
Три године након погибије Хајдук-Вељка она грчком капетану рађа првог сина, затим још једног и, на крају, кћи. У међувремену с Малим Ђурицом води нове битке, али овог пута не на коњу и не кроз барутни дим. Сад се војује тајно, испод дипломатског стола и за њим, по европским дворовима. Наиме, припадници Хетерије, тајне грчке организације за ослобођење од Турака, а чији је Георгакис био истакнути члан, веровали су да се једино тако може до циља, не осврћући се много на угрожавање тог истог права и комшијама, међу њима и Србима.
Наша јунакиња више није у одежди краљице хајдука и устаника, сад је то већ отмена дворска дама која успева да, кажу, савлада и неколико страних језика и која уме да изађе на крај с бројним закулисним радњама којима је Хетерија утирала пут за ослобођење Грчке. Нажалост, није била свесна колико је умногоме била пион хетериста у, уз руску и турску помоћ, поигравању са Србијом. Њој је тада њен капетан био домовина. Из тог времена остала је забележена прича како је својим јунаштвом, налик на оно из Неготина лета 1813, спасла смрти свог Георгакиса.
Наиме, пошто су аустријске власти сазнале да је повратку Карађорђа у Србију кумовао Георгакис, а тиме посредно и његовом убиству, ухапсиле су га и послале у Букурешт, где га је турски вазал, влашки кнез Караџа – подједнаки мрзитељ Грка и Срба – осудио на смрт. Као у пређашњим временима, Стана се баца на коња, стиже поворку која њеног вољеног води на губилиште и препречава јој пут, уз речи: „Најпре ће ови точкови прећи преко мене, па онда преко њега!” И дешава се чудо – док влашки стражари чекају даље заповести, стиже глас о Грковом помиловању.
Станин Мали Ђурица не мирује. Покушава да неповерљивог књаза Милоша придобије за идеје своје организације. Узалудно, па акцију пребацује на простор Влашке и Молдавије, а све не би ли допринео коначно истеривању Турака из Грчке. И то је крај, свршетак још једне љубавне и ратничке приче хајдучице с обронака Дели-Јована. У опкољеном манастиру Секу у молдавским брдима, борећи се заједно с многим српским хајдуцима против Сали-пашиних трупа, гине капетан Георгакис Олимпије, 1. септембра 1821. године, палећи барут у богомољи, попут Синђелића на Чегру. У двадесет шестом пролећу Чучук Стана поново постаје удовица, сама с троје мале деце.

Тамо далеко...

Сањајући о повратку кући, у Србију, Чучук Стана се двадесетак година потуца од немила до недрага. Од Хотина, у Русији, до Румуније и, на крају, Грчке. Никоме више није потребна. Милош и његови наследници не дозвољавају јој повратак у Србију, не заборављајући да је верно, мада несвесно, служила интересима хетериста. Често је деци, према сведочењу неких очевидаца, умела да се пожали овим речима:
„Да ми је, децо, само још једном да одем у Србију, да поживим мало у постојбини у којој сам се родила, чини ми се подмладила бих се, наложила бих ватру у гају, наредила бих да се припече прасе, а ја бих певала и пуцала из пиштоља!”

У узалудној нади да ће јој бити омогућено да посети своју земљу, откуд јој је стигао и званични допис да се не сматра законитом удовицом војводе Вељка Петровића те да јој не следује одговарајућа новчана помоћ која је припала удовици Марији која је „права и законита жена била Покојног Вељка”, Чучук-Стану стиже нова несрећа: 1844. године трагично страда млађи јој син Александар. На његовом одру, годину дана пошто је Грчка коначно постала слободна, она изговара ове потресне речи:
„Сине, растајући се с мајком, требало би да оцу понесеш неки дарак. Али мајка у својој сиротињи нема ништа да ти да, него ти даје оно што је досад било њено највеће благо. Ево ти прамен косе оца твојега, који је изабрао себи гроб у ваздуху, а мени ово послао да му кадгод подигнем гроб у слободној Грчкој. Врати, сине, оцу своме овај прамен и кажи му како су незахвални Грци онима који су им извојевали слободу, кажи му да капетан Јоргаћ још нема свога гроба у слободној Грчкој!”
Чучук Стана умрла је 1849. године у Атини. Верује се да је имала око 55 лета. Много касније, београдске „Мале старе новине” објавиле су следећи текст свог сарадника:
„Зна се за гробове њених синова јер су обележени крстовима и плочама, а док јој је кћерка живела, знало се и за Станин гроб, јер је кћерка сваке године обнављала гробове своје браће и мајке, али, како је кћерка умрла, зарастао је гроб Чучук-Стане, који се налази покрај гробова њених синова, па на њему нема ни обележја, и прешао је у заборавност, јер Стана нема овде никога од рода, а о њену патријотизму и пожртвовању мало се овде водило рачуна док је она живела. Знам да ће ово интересовати српски свет, и вредно је да се прибележи.”

Да легенда о Чучук-Стани и даље траје, сведочи и име нашег бенда „Cucuk Stana HC Orchestra”, недавна модна ревија Верице Ракочевић надахнута Чучук-Станом, али и најава угледне козметичке куће „Avon” која је, најављујући нови руж за усне, однекуд, као, ископала рецепт који је открила Чучук Стана заводећи Хајдук-Вељка. Овако: „Узмите једну црвену љуту папричицу и уситните је у авану, затим по папричици поспите неколико капи меда, ставите неколико латица руже и оставите да одстоји; пре него што кренете на спавање намажите своје усне овом смесом и ујутро ћете имати пуне, црвенкасте, заводљиве усне”.

]]>
У историју и, још више, у легенду ујахала је опасана оружјем, прашњава и ознојена, љутита као црвена папричица којом је мазала усне. И то не било где него у гнездо јунака и кабадахија, у варошицу Пореч на Дунаву. Било је то заправо изоловано острво – ада, близу Ђердапа, окружено бедемима и обалским литицама, неосвојиво српско упориште у коме је владао закон јатагана и кубуре. У њему је војвода Миленко Стојковић, поглавар Поречке нахије, имао харем заробљених Туркиња где су челници Првог српског устанка – војвода Добрњац, капетан Стојан Абраш, Хајдук Вељко и други виђенији устаници – у коцки и пићу налазили предах и утеху између крвавих борби за ослобођење.
Било је то 1809. године, мада неки списи, иначе врло шкрти кад је реч о лику и делу Чучук-Стане, упућују на 1812. и њен (судбоносни) сусрет с Хајдук-Вељком смештају у друго окружење, у кућу извесног неготинског проте. Тек, кудикамо узбудљивије предање вели да је петнаестогодишње девојче дојездило у Пореч у потрази за онима који су, под изговором да сакупљају порез за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе на обронцима Дели-Јована. И без икаквог страха, онако како је учио отац који је, будући још без мушког потомка, све три кћери одевао у мушку одећу, тражила пљачкаше. Епска прича каже да је пришла најхрабријем и најмушичавијем од свих Карађорђевих устаника и прекорно га запитала: „Зар твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти?” Најбољи мегданџија свога времена за тренутак је у неверици зурио у дрског омаленог госта (чучук је на турском мали, крхак), онда му се брк подигао у осмех и наредио је својим момцима да донесу опљачкано. Потом је, додаје прича ако не лаже, и сам даровао лепо црнпурасто девојче уз речи: „Сад сам те ја даровао, сад си моја!”
Ништа чудно, ако је веровати народном певачу: „Витка стаса ко плаветна јела,/ бело лице ко у горске виле/ кошуте је росом задојиле,/ Хајдук Вељка лепотом занела,/ на њој шуште цариградске свиле,/ звече низе испод грла бела,/ вране кике сплела на увојке,/ тесан јелек притегао дојке...”

Лепореки увод за још лепшу легенду која је следила. За љубав незабележену у нашем важним догађајима обележеном 19. веку.

Ноћни испади

Хајдук Вељко Петровић, рођен у источној Србији, у селу Леновици, око 1780. године, „манит” јунак на гласу и међу Србима и међу Турцима, мегданџија који је на двобоје јахао праћен музикантима, човек четрдесетих година, није одолео чарима пркосне петнаестогодишњакиње. Наредне четири године делили су чардак на Баба-Финкиној кули у Неготину али и околна бојишта. И постељу и кубуру.
Извесно је да су били у браку за који је, да би га озваничио у цркви, хајдук морао да потплати свештенике, али и своју првовенчану жену Марију која је живела у Београду, дајући јој имање у Јагодини. Такође се поуздано зна да Хајдук Вељко и Чучук Стана нису имали порода. Остало је народ, кроз легенду и песму, дописао.
По тој усменој предаји, Стана је и ратник који се не боји ни непријатељског сечива нити куршума, али је и послушна жена у тренуцима кад „...песма с ори, Вељко вино пије, а двори га дилбер Чучук Стана...” Све оно што је народни певач, у усхићеној неверици пошто је у питању жена, желео да пренесе даље. И пренео је успешно.

Ноћи под звездама

Врхунац бајковите љубавне приче, односно романтичног војевања збио се у лето 1813. године. Миром у Букурешту, 16. маја 1813, Русија је дозволила Турској да узме српске градове, а ови нису дангубили те су ослобођено подручје опколили бројним трупама. У обручу се нашао и Неготин са све својом Крајином. Карађорђев презимењак није послушао вожда да се повуче, уз већ познату римовану заклетву „Главу дајем, Крајину не дајем”. Дао је и главу и Крајину. Херојски, како је и припадало најсјајнијем ратнику Првог српског устанка.

Пре него што је кренуо у последњу битку, Хајдук Вељко је, уз велике муке, убедио своју дилбер Стану да се са збегом нејачи и његовим братом Милутином повуче у Пореч, ону по њих судбоносну аду усред Дунава. Међутим, одмах након вести да је њен Вељко до ногу потукао Турке код Буковча, у Неготин је ујахала Чучук Стана, да буде тамо где јој је, неупитно је веровала, одувек било место. Какве су то биле ноћи под звездама. Сваке од њих, петнаест заредом, двојац је с одабраном дружином излетао из опсађене вароши и Турцима, под врховном командом злогласног Рушид-паше, наносио стравичне губитке. Дању су надгледали одбрамбене шанчеве на које је непријатељ, бројнији и разјаренији, бесомучно насртао.
Кажу да је био врели јулски петак кад је, док је надгледао шанац у Влашкој махали, топовско ђуле на двоје разнело Хајдук-Вељка. Неки извори наводе да га је издао његов каравлашки побратим Анастас Армаш који је својим новим налогодавцима јављао распоред шанчева и кула, те бројно стање и кретање виђених српских вођа у Неготину. Тако је турски тобџија и „нашао” дотад неухватљивог хајдука. Запис дотекао до наших дана вели да „жената му се шест дни с Турци би в Неготин сос његови триста витези”.
Легенда, пак, каже да је неутешна удовица данима и ноћима војевала у разрушеном Неготину и око њега. Дању се супротстављала таласима непријатеља, а ноћу је с преосталом Вељковом дружином упадала у буновне турске редове. Све док је Вељков брат Милутин није натерао да се, с четири ране, повуче и одјаше у (српску) легенду.

Омалена с омаленим

Следе ломатања по избегличким карантинима у Банату, у ондашњој Аустрији. Све док јој се поново нису укрстили путеви с Хадук-Вељковим побратимом, грчким јунаком, дипломатом и завереником. Упознала га је чим је први пут стигла у Пореч и Неготин, где је друговао и војевао с њеним хајдуком, и назвала Мали Ђурица. Физички не много виши од ње, Георгакис Николау Олимпиос, код нас познатији као капетан Јоргаћ (неки га именују и као Јордаћа), носилац руског ратног ордена Св. Ане заслуженог за добровољачке акције грчких устаника у борбама против Турака на просторима Румуније, освојио је срце али и ум Чучук-Стане.
Три године након погибије Хајдук-Вељка она грчком капетану рађа првог сина, затим још једног и, на крају, кћи. У међувремену с Малим Ђурицом води нове битке, али овог пута не на коњу и не кроз барутни дим. Сад се војује тајно, испод дипломатског стола и за њим, по европским дворовима. Наиме, припадници Хетерије, тајне грчке организације за ослобођење од Турака, а чији је Георгакис био истакнути члан, веровали су да се једино тако може до циља, не осврћући се много на угрожавање тог истог права и комшијама, међу њима и Србима.
Наша јунакиња више није у одежди краљице хајдука и устаника, сад је то већ отмена дворска дама која успева да, кажу, савлада и неколико страних језика и која уме да изађе на крај с бројним закулисним радњама којима је Хетерија утирала пут за ослобођење Грчке. Нажалост, није била свесна колико је умногоме била пион хетериста у, уз руску и турску помоћ, поигравању са Србијом. Њој је тада њен капетан био домовина. Из тог времена остала је забележена прича како је својим јунаштвом, налик на оно из Неготина лета 1813, спасла смрти свог Георгакиса.
Наиме, пошто су аустријске власти сазнале да је повратку Карађорђа у Србију кумовао Георгакис, а тиме посредно и његовом убиству, ухапсиле су га и послале у Букурешт, где га је турски вазал, влашки кнез Караџа – подједнаки мрзитељ Грка и Срба – осудио на смрт. Као у пређашњим временима, Стана се баца на коња, стиже поворку која њеног вољеног води на губилиште и препречава јој пут, уз речи: „Најпре ће ови точкови прећи преко мене, па онда преко њега!” И дешава се чудо – док влашки стражари чекају даље заповести, стиже глас о Грковом помиловању.
Станин Мали Ђурица не мирује. Покушава да неповерљивог књаза Милоша придобије за идеје своје организације. Узалудно, па акцију пребацује на простор Влашке и Молдавије, а све не би ли допринео коначно истеривању Турака из Грчке. И то је крај, свршетак још једне љубавне и ратничке приче хајдучице с обронака Дели-Јована. У опкољеном манастиру Секу у молдавским брдима, борећи се заједно с многим српским хајдуцима против Сали-пашиних трупа, гине капетан Георгакис Олимпије, 1. септембра 1821. године, палећи барут у богомољи, попут Синђелића на Чегру. У двадесет шестом пролећу Чучук Стана поново постаје удовица, сама с троје мале деце.

Тамо далеко...

Сањајући о повратку кући, у Србију, Чучук Стана се двадесетак година потуца од немила до недрага. Од Хотина, у Русији, до Румуније и, на крају, Грчке. Никоме више није потребна. Милош и његови наследници не дозвољавају јој повратак у Србију, не заборављајући да је верно, мада несвесно, служила интересима хетериста. Често је деци, према сведочењу неких очевидаца, умела да се пожали овим речима:
„Да ми је, децо, само још једном да одем у Србију, да поживим мало у постојбини у којој сам се родила, чини ми се подмладила бих се, наложила бих ватру у гају, наредила бих да се припече прасе, а ја бих певала и пуцала из пиштоља!”

У узалудној нади да ће јој бити омогућено да посети своју земљу, откуд јој је стигао и званични допис да се не сматра законитом удовицом војводе Вељка Петровића те да јој не следује одговарајућа новчана помоћ која је припала удовици Марији која је „права и законита жена била Покојног Вељка”, Чучук-Стану стиже нова несрећа: 1844. године трагично страда млађи јој син Александар. На његовом одру, годину дана пошто је Грчка коначно постала слободна, она изговара ове потресне речи:
„Сине, растајући се с мајком, требало би да оцу понесеш неки дарак. Али мајка у својој сиротињи нема ништа да ти да, него ти даје оно што је досад било њено највеће благо. Ево ти прамен косе оца твојега, који је изабрао себи гроб у ваздуху, а мени ово послао да му кадгод подигнем гроб у слободној Грчкој. Врати, сине, оцу своме овај прамен и кажи му како су незахвални Грци онима који су им извојевали слободу, кажи му да капетан Јоргаћ још нема свога гроба у слободној Грчкој!”
Чучук Стана умрла је 1849. године у Атини. Верује се да је имала око 55 лета. Много касније, београдске „Мале старе новине” објавиле су следећи текст свог сарадника:
„Зна се за гробове њених синова јер су обележени крстовима и плочама, а док јој је кћерка живела, знало се и за Станин гроб, јер је кћерка сваке године обнављала гробове своје браће и мајке, али, како је кћерка умрла, зарастао је гроб Чучук-Стане, који се налази покрај гробова њених синова, па на њему нема ни обележја, и прешао је у заборавност, јер Стана нема овде никога од рода, а о њену патријотизму и пожртвовању мало се овде водило рачуна док је она живела. Знам да ће ово интересовати српски свет, и вредно је да се прибележи.”

Да легенда о Чучук-Стани и даље траје, сведочи и име нашег бенда „Cucuk Stana HC Orchestra”, недавна модна ревија Верице Ракочевић надахнута Чучук-Станом, али и најава угледне козметичке куће „Avon” која је, најављујући нови руж за усне, однекуд, као, ископала рецепт који је открила Чучук Стана заводећи Хајдук-Вељка. Овако: „Узмите једну црвену љуту папричицу и уситните је у авану, затим по папричици поспите неколико капи меда, ставите неколико латица руже и оставите да одстоји; пре него што кренете на спавање намажите своје усне овом смесом и ујутро ћете имати пуне, црвенкасте, заводљиве усне”.

]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2056.html Mon, 19 Aug 2013 15:47:07 +0000 dachmen]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-2056.html https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1596.html Wed, 03 Apr 2013 06:58:32 +0000 Vladolino]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1596.html je li nekom mozda poznato koji hajduci su se kretali po Sumadijskom kraju? Ja sam cuo samo o Hajduku Bajo, a li nista o njemu ne mogu naci.

Vlado]]> je li nekom mozda poznato koji hajduci su se kretali po Sumadijskom kraju? Ja sam cuo samo o Hajduku Bajo, a li nista o njemu ne mogu naci.

Vlado]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1412.html Sat, 02 Mar 2013 19:10:01 +0000 Mudrac]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1412.html
Za vreme Prvog srpskog ustanka pop Milutin uzima još aktivnijeg učešća u borbama sa Turcima.Čuvši za njega dođe jednog dana u Bijelo polje Vaso Čarapić, jedan od organizatora ustanka.Na pitanje gde je pop Milutin, čeljad reknu da je na oranju i da će uveče doći.Vaso ga pričeka.Tad se dogovore da se aktivnost hajdučkih četa poveća,kako u brojnom pogledu, tako i u učestalosti napada na Turke Sjeničane.Pop je danju radio na imanju i obavljao svešteničku službu, a noću predvodio hajdučke čete, sačekivao Turke i tukao se s njima.Da bi se rešio ove dvojne uloge koja mu je teško padala, pop Milutin posla sina Filipa da izuči za popa.Kad je pop Filip preuzeo svešteničku službu, pop Milutin se najvećim delom posvetio borbi za nacionalno oslobođenje od Turaka.No, bilo je teško sa malobrojnim i slabo naoružanim hajducima odupitari se višestruko nadmoćnijoj turskoj sili.Pred Prvi ustanak, oko 1800 godine, provale u ove krajeve Turci od Priboja i zapale crkvu na Smiljanskom brdu.Posle kraće borbe Turci nagnu u bekstvo, a pop Milutin ih stane u stopu goniti.Kod Kokinog broda sustigne agu pribojskog i pogubi ga.Crkva na Smiljanskom brdu je ubrzo obnovljena.

Godine 1813 upadne u ove krajeve aga iz Sjenice i stane pretraživati Borkovac da bi otkrio hajduke.Tada su Turci ubili Milutinovog sinovca Avakuma, koji je bežao i nije hteo da stane kad su ga Turci pozvali.Tom prilikom su Turci ponovo zapalili crkvu na Smiljanskom brdu (20.8.1813.godine). Najčešće bivakovanje popa Milutina (hajduka Nikole) i njegovih hajduka su Vodice i Borova glava – glavni prolaz iz Crne Gore u Srbiju.Ali je pop Milutin dosta često vojevao i oko Drine.

Pop Milutin je bio u početku ustanka glavna prepreka prodiranju Turaka iz ovog pravca.Kada su Turci napali Mačvu Karađorđe pozove popa Milutina da se pridruži odbrani Mačve.Pop Milutin opremi četu i priključi se ustačkoj vojsci kod Šapca.Bili su to vojnici u seoskim vrcama – opancima od osušene sirove svinjske kože, sa šarenim torbicama o ramenu.U bici na Mišaru pogine, pored Kulin Kapetana i Aco Beširević, jedan od uglednih turskih vođa, koga pogubi pop Milutin Smiljanić.

Pop Milutin je poginuo na Ravnju (Ravnje, selo na obali save, 6 km zapadno od Sremske Mitrovice), 22 avgusta 1812. godine.Dovezen je kući i sahranjen na Smiljanskom groblju.]]>
Za vreme Prvog srpskog ustanka pop Milutin uzima još aktivnijeg učešća u borbama sa Turcima.Čuvši za njega dođe jednog dana u Bijelo polje Vaso Čarapić, jedan od organizatora ustanka.Na pitanje gde je pop Milutin, čeljad reknu da je na oranju i da će uveče doći.Vaso ga pričeka.Tad se dogovore da se aktivnost hajdučkih četa poveća,kako u brojnom pogledu, tako i u učestalosti napada na Turke Sjeničane.Pop je danju radio na imanju i obavljao svešteničku službu, a noću predvodio hajdučke čete, sačekivao Turke i tukao se s njima.Da bi se rešio ove dvojne uloge koja mu je teško padala, pop Milutin posla sina Filipa da izuči za popa.Kad je pop Filip preuzeo svešteničku službu, pop Milutin se najvećim delom posvetio borbi za nacionalno oslobođenje od Turaka.No, bilo je teško sa malobrojnim i slabo naoružanim hajducima odupitari se višestruko nadmoćnijoj turskoj sili.Pred Prvi ustanak, oko 1800 godine, provale u ove krajeve Turci od Priboja i zapale crkvu na Smiljanskom brdu.Posle kraće borbe Turci nagnu u bekstvo, a pop Milutin ih stane u stopu goniti.Kod Kokinog broda sustigne agu pribojskog i pogubi ga.Crkva na Smiljanskom brdu je ubrzo obnovljena.

Godine 1813 upadne u ove krajeve aga iz Sjenice i stane pretraživati Borkovac da bi otkrio hajduke.Tada su Turci ubili Milutinovog sinovca Avakuma, koji je bežao i nije hteo da stane kad su ga Turci pozvali.Tom prilikom su Turci ponovo zapalili crkvu na Smiljanskom brdu (20.8.1813.godine). Najčešće bivakovanje popa Milutina (hajduka Nikole) i njegovih hajduka su Vodice i Borova glava – glavni prolaz iz Crne Gore u Srbiju.Ali je pop Milutin dosta često vojevao i oko Drine.

Pop Milutin je bio u početku ustanka glavna prepreka prodiranju Turaka iz ovog pravca.Kada su Turci napali Mačvu Karađorđe pozove popa Milutina da se pridruži odbrani Mačve.Pop Milutin opremi četu i priključi se ustačkoj vojsci kod Šapca.Bili su to vojnici u seoskim vrcama – opancima od osušene sirove svinjske kože, sa šarenim torbicama o ramenu.U bici na Mišaru pogine, pored Kulin Kapetana i Aco Beširević, jedan od uglednih turskih vođa, koga pogubi pop Milutin Smiljanić.

Pop Milutin je poginuo na Ravnju (Ravnje, selo na obali save, 6 km zapadno od Sremske Mitrovice), 22 avgusta 1812. godine.Dovezen je kući i sahranjen na Smiljanskom groblju.]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1411.html Sat, 02 Mar 2013 18:43:42 +0000 Mudrac]]> https://www.zakopanoblagosrbija.com/forum/thread-1411.html Babejicevi potomci Ivan Babejic zvanicno nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.Iako je u osnovnoj školi bio miran i povucen dak, ratovao je u srpskoj vojci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejic je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.

Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovceg stavljena je odeca i druge stvari „pokojnika“ za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejic, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejic pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim ocima da je to on glavom i bradom, da li je prividenje ili stvarnost. U kuci je nastalo slavlje. Medutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.

Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na cuvanje porodici Babic u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika. O ubistvu Babejicev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Cuprije da bi ga svet video. Za Babejicevo ubistvo njegov ubica Miša Ilic dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kucu mesecima je cuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejicevih jataka. U Cupriji je Ilic od tih para kupio veliku i prostranu kucu.

U Marjanovicevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejic hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može prepisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu




„Proklet da si!“, pretila je žena Milica, Miši Iliću čoveku u čijoj kući je ubijen Babejić. Miša Ilić, uzeo je veliku nagradu, zatim je razbijao zbog prevare vlasti i – na kraju kobila, „Luda Lisa“, zbaciće ga, i od udarca glavom, nikad se neće oporaviti.
desetine u to vreme ubijenih videnijih bogataša u istocnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejic nije mogao mirne glave da dozvoli da mu „prljaju ime“, svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima – veli publicista Marjanovic koji je godinama prikupljao sacuvane lokalne price i usmene legende o cuvenom hajduku, nije imao milosti.

Uvek se pridržavao svog pravila: „Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina“. A da cudo bude vece, najverniji i najbolji Babejicevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagradivane, i u dukatima i u „naturi“, u postelji.

Ivan Babejić, „kralj Homolja“, sam o sebi spevao je stihove: „Poranila vila sa Homolja /da pronađe najlepšeg junaka / Luta sama gorskim planinama/ i sve traži Babejić Ivana.“

Bogate seljake i trgovce Babejic je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tacno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usudivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i misticnog Homolja. Babejic je, kažu neki izvori, imao prijatelje i medu sreskim nacelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Cupriji, Jagodini…

Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i cestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obucen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajuci svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noc prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovackoj banji.

U Beogradu je rucavao po najpoznatijim kafanama ostavljajuci im ispod tanjira svoje inicijale. – Novinari toga vremena predstavljali su ga kao obicnog ubicu i pljackaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kuci svog vernog jataka Miše Ilica u selu Paljene kraj Cuprije, gde ga je bogati domacin i ubio, pucajuci u Babejica kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede – dodaje Marjanovic.

Da je bio samo pljackaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a prica o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejicu, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje nijedan zlocin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.]]> Babejicevi potomci Ivan Babejic zvanicno nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.Iako je u osnovnoj školi bio miran i povucen dak, ratovao je u srpskoj vojci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejic je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.

Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovceg stavljena je odeca i druge stvari „pokojnika“ za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejic, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejic pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim ocima da je to on glavom i bradom, da li je prividenje ili stvarnost. U kuci je nastalo slavlje. Medutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.

Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na cuvanje porodici Babic u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika. O ubistvu Babejicev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Cuprije da bi ga svet video. Za Babejicevo ubistvo njegov ubica Miša Ilic dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kucu mesecima je cuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejicevih jataka. U Cupriji je Ilic od tih para kupio veliku i prostranu kucu.

U Marjanovicevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejic hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može prepisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu




„Proklet da si!“, pretila je žena Milica, Miši Iliću čoveku u čijoj kući je ubijen Babejić. Miša Ilić, uzeo je veliku nagradu, zatim je razbijao zbog prevare vlasti i – na kraju kobila, „Luda Lisa“, zbaciće ga, i od udarca glavom, nikad se neće oporaviti.
desetine u to vreme ubijenih videnijih bogataša u istocnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejic nije mogao mirne glave da dozvoli da mu „prljaju ime“, svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima – veli publicista Marjanovic koji je godinama prikupljao sacuvane lokalne price i usmene legende o cuvenom hajduku, nije imao milosti.

Uvek se pridržavao svog pravila: „Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina“. A da cudo bude vece, najverniji i najbolji Babejicevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagradivane, i u dukatima i u „naturi“, u postelji.

Ivan Babejić, „kralj Homolja“, sam o sebi spevao je stihove: „Poranila vila sa Homolja /da pronađe najlepšeg junaka / Luta sama gorskim planinama/ i sve traži Babejić Ivana.“

Bogate seljake i trgovce Babejic je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tacno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usudivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i misticnog Homolja. Babejic je, kažu neki izvori, imao prijatelje i medu sreskim nacelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Cupriji, Jagodini…

Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i cestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obucen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajuci svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noc prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovackoj banji.

U Beogradu je rucavao po najpoznatijim kafanama ostavljajuci im ispod tanjira svoje inicijale. – Novinari toga vremena predstavljali su ga kao obicnog ubicu i pljackaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kuci svog vernog jataka Miše Ilica u selu Paljene kraj Cuprije, gde ga je bogati domacin i ubio, pucajuci u Babejica kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede – dodaje Marjanovic.

Da je bio samo pljackaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a prica o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejicu, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje nijedan zlocin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.]]>